O rizicima od novog pogoršanja situacije u Siriji je pisao ratni reporter Aleksandar Koc u svom materijalu za RIA Novosti.

Opšta ofanziva

Turska planira da napreduje na širokom frontu kako bi zatvorila dve trećine granice od 910 kilometara. Sudeći po fotografijama na društvenim mrežama, Ankara se ne šali sa sitnicama: u Siriju se prebacuju tenkovi, artiljerija, višecevni raketni sistemi, PVO sistemi. Poslednji put kada je region napumpan trupama i opremom na ovaj način bio je u zimu 2020. godine - pre operacije Prolećni štit.

Pre svega, kažu analitičari, Ankara želi da neutrališe pretnju od Kurda koji su se nastanili u severnoj Siriji. U periodu 2016-2019, Turci su zauzeli nekoliko tamošnjih oblasti i danas kontrolišu granicu od Bandar Hana do Ras al Aina, kao i od DŽerabulusa do obale Sredozemnog mora.

Međutim, teritorija između DŽerabulusa i Bandar Hana je već dugi niz godina u rukama kurdskih YPG. Jedna od glavnih meta predstojeće operacije je pogranični grad Kobani, 415 kilometara severoistočno od Damaska. Kurdi ga brane od 2012: prvo od ID, a potom i od turske vojske.

Prema pisanju Blumberga, Ankara će preuzeti oblast južno od Kobanija kako bi povezala dva regiona pod svojom kontrolom i dodatno stekla uporište u severnoj Siriji. Formalni razlog za vojnu operaciju su napadi Kurda na turske snage bezbednosti. „Poslednji napad na naše policajce i naleti na naše zemlje već su iscrpili čašu strpljenja“, rekao je Erdogan.

Staro pitanje

Drugi, manje očigledan cilj Ankare je da pokrije svoje zastupnike u Idlibu od mogućeg napada od strane Damaska. Nije tajna da je Sirijska arapska armija (SAA) poslednjih meseci gradila grupu koja pokušava da oslobodi problematičnu provinciju. Od turske vojske, ekstremističkih grupa koje kontroliše Ankara, slobodnih bandi koje se bore protiv svih i jedinica vladine vojske koje deluju uz podršku ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga formirana je neka vrsta slojevitog kolača.

Sirijske trupe su pokrenule veliku ofanzivu u zimu i proleće 2020. godine, oslobodivši 35 naselja, 320 kvadratnih kilometara teritorije. Do kraja januara, SAA je zauzela grad Marat en Numan na jugoistoku provincije, preuzimajući kontrolu nad najvažnijim delom puta Hama – Alepo. A 5. februara je ušla u ključno naselje Serakib na raskrsnici autoputeva Alepo – Hama i Alepo – Latakija.

To je izazvalo nezadovoljstvo Ankare, koja je od Damaska ​​zahtevala ultimatum da povuče svoje trupe na položaje koje su ranije zauzimali. Sirija nije odgovorila. Stoga su Turci i njihovi punomoćnici napali SAA duž celog fronta. Kao odgovor, Sirijci su 27. februara bombardovali turski konvoj - poginula su 33 vojnika i oficira. Nakon toga, Ankara je pokrenula operaciju Prolećni štit, široko koristeći bespilotne letelice Bayraktar TB2.

SAA se povukla. Situacija se delimično stabilizovala 5. marta, posle pregovora predsednika Rusije i Turske u Moskvi o primirju. Putin i Erdogan su se dogovorili da prekinu neprijateljstva, povuku trupe i stvore bezbednosni koridor duž autoputa M-4 Latakija – Alepo. Takođe, organizovane su zajedničke patrole na ovom području.

Još jedno staro pitanje

Rusija ima svoje interese u regionu, koji se ne poklapaju uvek sa turskim. Nedavno su mediji objavili fotografije lovca Su-35S u vazduhoplovnoj bazi Kamišli na severu Sirije, koji ranije nije koristila ruska avijacija. Na Zapadu se to smatralo upozorenjem Turskoj. Ipak, još nije jasno dokle će Ankara ići.

Turski parlament je prošlog utorka produžio dozvolu za upotrebu vojske u Iraku i Siriji do oktobra 2023. godine. To su podržali poslanici vladajuće Partije pravde i razvoja, kao i Partije nacionalnog pokreta, dok su se protivile opoziciona Republikanska narodna partija i prokurdska Partija narodne demokratije. Očigledno, Erdogan se kladi na političke saveznike i nada se da će podići svoj rejting kroz „mali pobednički rat“.

Međutim, turska ofanziva bi mogla biti u suprotnosti sa američkim interesima. Oni su dugo i dosledno podržavali sirijske Kurde i smatraju ih saveznicima. Verovatno je Ankara odlučila da zaoštri situaciju kako bi dobila dodatne adute u pregovorima Erdogana i Bajdena, koji treba da se održe u Glazgovu u okviru konferencije UN o klimatskim promenama od 1. do 12. novembra.

Nije prvi put da turski lider koristi vojnu silu za postizanje političkih preferencija. Podsetimo, Ankara je već rasporedila moćne vojne kontingente na sirijsku granicu u septembru – nedelju dana pre Erdoganovog sastanka sa Putinom.

O reakciji Moskve na dešavanja u Donbasu pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda/RIA Novosti