Piše: Anja Filimonova
Pojavio se veoma zapažen članak J. Ponomarjove sa naslovom Kako se „korisni idioti“ bore protiv sopstvenog naroda i podnaslovom „Zapad koristi srpsku opoziciju da zavadi Moskvu i Beograd“. Ubedljivo preporučujem čitaocima da se lično upoznaju sa svakom rečenicom ovog izuzetnog teksta, kao i sa drugim tekstovima sa sajta „Balkanist“, koji ne manje od ovog teksta prevazilaze svaku maštu. Što se tiče konretne politike predsednika Srbije Aleksandra Vučića povodom kosovskog pitanja, preporučujemo članci autora ovog teksta ovde i ovde – činjenice ubedljivo govore same za sebe i ne zahtevaju posebno objašnjenje.
Za one koji smatraju da nije potrebno da čitaju članak Ponomarjove, navešćemo tok njenih misli: „Lenjin je, kao što znate, bio oštar u svojim izjavama i nije štedeo čak ni članove svoje partije. Ovo je sasvim razumljivo: politička borba nije za porcelanske dame. I mada istraživači njegovog nasleđa nisu našli u njegovim delima izraz „korisni idioti“, poznavajući Lenjinov stil komunikacije, možemo zamisliti da ga je Iljič koristio (što potvrđuju beleške Karla Radeka)… Aktivnosti nesistemske srpske opozicije odavno ne predstavljaju ni praktičan niti naučno-istraživački interes: zatucanost stavova i provincijalizam ciljeva prirodno su odredili njen marginalni položaj. Međutim, pre neki dan su Mlađan Đorđević “i kompanija” preduzeli grubu provokaciju: sakrivajući se iza Rusije, najavili su, u stvari, pripremu političkog prevrata u Beogradu. U ovom slučaju morate reagovati lenjinistički čvrsto.”
Sećanje na „vatrene revolucionare“, koje je genetski ukorenjeno u, preopterećenom informacijama, mozgu Ponomarjove, ne dopušta svetonazor suprotan boljševičkoj ideologiji. Očigledno, svekažnjajavuća ruka boljševizma, posle mnogo decenija, ne napušta misli i postupke svojih žrtava. U najboljim tradicijama Proletkulta, fanatična Lenjinova sledbenica predlaže da se lenjinistički surovo progoni… srpska opozicija. „Vansistemska“, kako ona ističe. Za one koji ne razumeju, objasnimo da, očigledno, sistemsku opoziciju ne treba proganjati.
Čime to srpska nesistemska opozicija nije udovoljila Ponomarjovoj? Koja, štaviše, “odavno ne predstavlja ni praktičan niti naučno-istraživački interes”? Prvo, zašto ne predstavlja? Drugo, da li samo srpsku nesistemsku opoziciju treba metodološki isključiti iz naučne analize ili je opozicija neke druge zemlje/zemalja takođe uključena u listu Ponomarjove?
Treće, treba li naučnu zajednicu upoznati sa kompletnim spiskom stranih opozicionih stranaka, pokreta i organizacija isključenih iz analize, od kojih, možda, takođe zaudara na ovetšali marginalizam, provincijalizam i zatucanost (setite se čuvenog „Mi uvek govorimo o sebi“…), ili tako zaudara samo od srpske nesistemske opozicije?
Ako srpska nesistemska opozicija ne predstavlja nikakav interes, zašto onda o njoj piše Ponomarjova? Ovoga puta njena glavna meta bio je srpski opozicioni političar, vođa pokreta „Oslobođenje“ (koji, inače, nije učestvovao na izborima), Mlađan Đorđević. Đorđevićeva krivica leži u činjenici da je on jedini realni protivnik Vučiću. I upravo je on, a ne drugi predstavnici srpske opozicije (potpuno razbijene zapadnim i srpskim-nesrpskim tajnim službama), podvrgnut takvoj gruboj kleveti.
Zanimljiva je i fraza Ponomarjove: „Ma koliko domaći balkanisti to želeli i koliko god se nekome van naše otadžbine to činilo, avaj, u Rusiji ne postoje ni političke niti državne institucije koje se „bave Balkanom“. Radoznali smo, kojim se to “balkanistima” tako čini? Verovatno ih ima nekoliko? Možda će Ponomarjova skupiti istu onu hrabrost, sa kojom kleveće Mlađana Đorđevića, i nazvati poimence ruske balkaniste, koji ne znaju ono što Ponomarjova zna? Možda se i celom kolektivu, na primer, Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka „tako čini“, tamo gde su upravo i „zaseli balkanisti“, sa profilisanim obrazovanjem i, što je tipično, sa znanjem srpskog jezika? A Ponomarjova, kao niko drugi, sigurno zna za odsustvo institucionalnih veza sa državnim i političkim strukturama? Ove poslednje su nju naravno, o tome obavestile lično i to u dva primerka (ili tri?)? Očigledno, i „ruski balkanisti“ su svojevrsna prepreka za Vučića, zbog čega im je pripremljeno tako neprijatno upozorenje o nezainteresovanosti Kremlja za Balkan (!).
Sama teza o odsustvu ruskih političkih i državnih institucija koje se bave Balkanom diskredituje Rusku Federaciju kao veliku silu. Nikada, ni jedan, ma kako malo razuman državni službenik SAD, neće priznati da njegova zemlja, u principu, nema instituciju koja se bavi određenim regionom. Čitava planeta, svaki region, po definiciji, je sfera interesa velikih sila. „Rusiji ne treba Balkan“ – ovo je poruka Ponomarjove, ali kome je ona zaista upućena? Da nije možda zloglasnim zapadnim savetnicima, koji još uvek nisu svesni toga? To je, takođe, i dobar „udarac“ po Kremlju – nema on šta da se pretvara da je velika sila, prvo se moraju uspostaviti odgovarajuće političke institucije.
Ponomareva promoviše tezu da Kremlj radi samo sa vladajućim režimima i da nema nikakve veze sa opozicijom. Prvo, ima. U aprilu 2012. godine, opozicioni Nacionalni koordinacioni komitet (NKK) Sirije doputovao je u Moskvu. U isto vreme, NKK je ujedinio više od deset partija i pokreta levog, levičarskog ubeđenja, kurdskih nacionalista, naserista itd. A NKK je kategorički uskraćivao pravo na život „opciji sile“, a još više stranoj intervenciji. U julu 2012. godine Moskvu je posetilo rukovodstvo Sirijskog nacionalnog saveta – apsolutno prozapadno orijentisanog, „pro-zalivskog“ i apsolutno opozicionog Bašaru al-Asadu.
Drugo, da li Ponomarjovina teza znači da bi Kremlj trebalo da se besno baca na sve opozicione pokrete u svim zemljama, koji se usuđuju da se usprotive vlastitim vladajućim režimima? Odnosno, Ponomarjova odriče najimanentnije demokratsko pravo zemlje na opoziciju, ili se to pravo uskraćuje samo srpskom narodu? Ponomarjova odriče Srbima pravo da se kritički odnose i da se opoziciono bore protiv Vučićevog režima?
Ona, očigledno, ima lične razloge da napada sve predstavnike srpske opozicije? Ili to nisu lični razlozi? Ona i njena kompanija sve srpske opozicionare zapisuju u “korisne idiote”?
Dobro je što zapadni savetnici još nisu došli na ideju da ovaj Ponomarjovin članak prošire u svim srpskim medijima – teško je zamisliti ozbiljniji udarac po rusko-srpskim odnosima. Neurasteničnoj, „lenjinistički čvrstoj“ kleveti od strane Ponomarjove, podležu svi predstavnici srpske opozicije, bez izuzetka. Pozivanje na boljševičke metode ne može a da ne uzbuni – u tom arsenalu postoje i čekističke „trojke“, nije li ovo ideal odmazde protiv inakomislećih? Nema čoveka – nema problema, kao što znate… Nije li došlo vreme da srpska opozicija nabavi čiste košulje?
Ali činjenica je da ti ljudi nisu na vlasti, oni, u ovom slučaju, od 2012. godine ne preduzimaju antidržavne, antinacionalne i antiruske mere. To radi Vučićev režim. O njegovoj prirodi, dolasku na vlast i trenutnoj politici, posebno u ruskom i kosovskom pitanju, upućujemo čitaoca na ovaj članak.
Dakle, prema Ponomarjovoj, „Rusija se ne meša u unutrašnje stvari drugih zemalja“ (da li to uključuje i javno komadanje lidera opozicionih pokreta ili ne?!). Ona pokušava da identifikuje sebe sa Kremljom, sa Rusijom. I odmah zahteva (!) od predsedavajućeg Skupštine Srbije, Ivice Dačića, koji zauzima jedno od ključnih mesta u državi (ako predsednik bude smenjen, vršilac dužnosti predsednika postaje predsednik parlamenta), da opovrgne ovu izjavu. Da opovrgne šta? Projekat, ideju, koju je izrazio M. Đorđević, da kandidatura Ivice Dačića kao v.d. predsednika sasvim odgovara Kremlju. Ali Ivica Dačić mora da se „opravda“ Ponomarjovoj, njemu se daju i parametri odgovora, a ako se ne opravda „onako kako su mu rekli ozgo“, „dugogodišnji politički virtuoz je prinuđen da objasni apsurdnost ovih izjava. I šta god on da kaže, ova situacija će sasvim sigurno uticati na njegovu budućnost.”
Naglašavamo ovde da Dačić mora da objasni apsurdnost ovih izjava (a možda mu ipak ostaviti za pravo da po svom sopstvenom nahođenju okarakteriše ove i druge, ma čije izjave?). Dalje, što je apoteoza komičnosti, „Šta god on da kaže, ova situacija će sasvim sigurno uticati na njegovu budućnost“.
Ponomarjova – evo ko određuje budućnost srpskog predsednika parlamenta u zavisnosti od uverljivosti njegovog opovrgavanja (obaveznog) Đorđevićevih izjava. Ponomarjova zahteva od Dačića Kanosu pred Vučićem. Ponomarjova stavlja Dačićevu političku budućnost pod sumnju. Ili ne samo političku – s obzirom na patološku zavisnost od „Lenjinovski čvrstih“ metoda? Iskreno savetujemo ne samo svim opozicionim pokretima na planeti, već i funkcionerima koji služe vladajućim režimima, da strogo proveravaju svoje telesne pokrete, izjave, misli i uopšte sve – sa Ponomarjovom.
Naglašavamo: Dačić treba da odgovori na pitanje koje mu postavlja druga osoba, ali on treba da odgovori Ponomarjovoj. Ali ovo pitanje Dačiću se ne usuđuje da postavi Vučić lično, već on to radi rukama svog moskovskog „instrumenta koji govori“.
Ko onda pokušava da poseje razdor u redove vladajuće srpske koalicije? Ko pokušava da izbaci Dačića uoči aprilskih izbora u Srbiji? Ko postavlja ultimatum predsedniku parlamenta, obarajući njegovu i cenu njegove stranke u predstojećoj podeli ministarskih mesta i poslaničkih mandata?
S obzirom na to da je Dačić zaista dugogodišnji, pouzdan, proveren „čovek Kremlja“, koga to Ponomarjova zaista pokušava da izbaci sa srpskog tla? Dačića ili uticaj Kremlja, predstavljen u njegovoj ličnosti?
Kakav, i čiji zadatak zapravo izvršava Ponomarjova, diskreditujući uticajni faktor na srpskoj političkoj sceni i poslednji oslonac Kremlja? U čijem je interesu da se minimizira uticaj Rusije i Kremlja u srpskim državnim institucijama?
Skrivajući se iza ružnih napada na pokret, koji ni ne učestvuje na izborima, Vučićevi mudri anglosaksonski savetnici, kao i uvek, vode filigransku bitku. U kojoj „korisni idioti“, kako je sasvim tačno rekla Ponomarjova („Mi uvek pričamo o sebi“…), hrle na prvu liniju fronta. Postoji još jedna zastrašujuća analogija: Ponomarjova se predstavlja kao neka vrsta patriote, „koja se bori za Rusiju“. Ali, upravo njena revnosna pokornost bivšem patrioti Vučiću, koji sprovodi najsuroviji obračun sa srpskim identitetom i srpskim državnim interesom, tera nas da sumnjamo u postojanje zajedničkih zapadnih savetnika kod njih dvoje.
U članku Ponomarjove nema teze, postoje samo napadi na pojedince, što navodi na zaključak da postoji zajednička narudžbina sa Vučićem. Ponomarjova se bavi napadima na ličnost, pritom na najjeftinijem nivou. U stvari, ovo je nivo svakodnevnog internetovskog „hejta“. Vučićevi anglosaksonski savetnici jednostavno su napravili na ruskom sajt „Balkanist“, koji se bavi banalnim „hejtom“ prema predstavnicima srpske opozicije, svaki put nanoseći bolne udarce rusko-srpskom jedinstvu. Pa ko onda kvari odnose sa Srbijom i Srbima?
Jeftini „hejt“ je čak ispod nivoa „pseudoeksperata“, o čemu je govorio osnivač odnosa s javnošću, Edvard Bernajs: „Poverovaćete mi mnogo brže ako mislite da sam lekar“ – ovo je glavni recept marketinga.
Ponomarjova, koja sebe naziva stručnjakom za Balkan, ne zna srpski jezik, nema ni iskustvo života u Srbiji, niti krug pravih iskrenih prijatelja u Srbiji (odakle joj onda informacije? Iz zapadnih medija? Ili iz struktura vlasti?) rukovodeći se, ma koliko ona to ne želela, ovim, svima vidljivim motivima – ona baca srpski narod i rusko-srpsko prijateljstvo pod noge globalistima. Naglašavamo da se Aleksandar Vučić više puta sastajao sa Aleksom Sorošem (jednim od ključnih ličnosti u dubokoj državi), informišući ga, posebno, o Kosovskoj politici.
Nastaje zanimljiva konfiguracija: s jedne strane je sve ono što Vučića nervira. To su „ruski balkanisti“, koji ne žele da shvate da „Rusiji ne treba Balkan“ (ovo su očigledno ozvučene fantazije Vučićevih savetnika: Toni Blera, koji je u britanskom parlamentu progurao bombardovanje Jugoslavije, i Vilijama Montgomerija, koji je bio na samom izvoru osnivanja Vučićeve Srpske napredne stranke) i koji ne prestaju da pišu ono što smeta Vučiću, kao, zapravo, i sva nauka sa njenom metodologijom, koja zahteva donošenje zaključaka na osnovu relevantnih činjenica; Mlađan Đorđević, koji je glavna politička opasnost za Vučića; Ivica Dačić – poverenik Kremlja i pretnja Vučiću sa druge, institucionalne, strane; sam Kremlj – uz nepomirljivu podršku Rezoluciji 1244 i uopšte „ruski faktor“ u balkanskoj politici (podsetimo da je Vučić pre neki dan, protivno Rusiji, podržao prozapadnog Stana Vukovića, protivnika Milorada Dodika – koji čuva suverenitet Republike Srpske; podržao je imenovanje i primio Kristijana Šmita kao Visokog predstavnika, uprkos zvaničnom protestu Ruske Federacije, koji je naveo da je ovo imenovanje nelegitimno zbog neodobravanja njegove kandidature od strane Saveta bezbednosti UN); rezolucija 1244 i međunarodno pravo; Srbi na Kosmetu, koji ističu zločinačku prirodu režima u Beogradu, koji vrši na njih pritisak bez presedana sa ciljem da ih primora da se integrišu u državni sistem „Republike Kosova“; Srbi u Srbiji, koji se ne slažu sa antisrpskom politikom, Srbi u regionu, koji shvataju da Zapad uništava najjaču kariku na Balkanu – Srbiju.
S druge strane je Vučić, albanska suverenizacija na Kosmetu rukama Beograda (Vučića, a ne Zapada!), NVO-faktor “drugosrbijanaca“, zapravo antisrba, koje finansira USAID, zapadne obaveštajne službe i izuzetno skandalozan tim džank-hejtera sa sajta „Balkanist“. Naglasimo da je upravo Vučić bio taj koji je drugosrbijance-antisrbe doveo do nivoa državne ideologije kada je pojačao kontrolu nad medijima (sve do stvaranja hejt-sajta u Ruskoj Federaciji, kao što vidimo) i progon nacionalno orijentisanih organizacija i pojedinaca. U Srbiji je sada glavni trend antisrpska i antidemokratska politika, čiji je cilj neutralisanje bilo koje vrste kulturnog i društvenog otpora.
Ali ovaj tim bi trebalo da bude jako svestan da hejt nije njihov vlastiti izum. Kao odgovor, protiv svakog od ovih “stručnjaka”, od kojih su većina, otvoreno, ljudi sa ulice na koje je obraćati pažnju – ispod svakog nivoa, mogu se stvoriti mnogobrojni sajtovi-klonovi, sa beskrajnim izvrtanjem njihovih ličnosti radi zabave dokone publike – evo čemu „Balkanist“ utire put. Pritom to neće uraditi, možemo pouzdano pretpostaviti, predstavnik srpske opozicije, već upravo „zapadni savetnici“ koji imaju ove „adute“ u rukama. Oni će rasplamsati oganj Vučićeve mržnje ka ruskom faktoru, koji je njegova glavna prepreka, kao i gnev Srba prema nekom ruskom timu, koji bez razloga blati sve predstavnike opozicije njihove zemlje, i taj bes će se preneti na sve Ruse i na Rusku Federaciju, što će njima pričiniti posebno zadovoljstvo. Verovatno ta džank-ekipa ni ne sanja kakav se požar može razgoreti na osnovu njihove neutoljive želje da „plešu po kostima Srba“ kako bi ugodili Vučiću, a ne znajući svu lukavost igre njihovih zapadnih savetnika. Onda, za koji tim igra Ponomarjova?
Aleksandar Vučić će ući u istoriju kao inicijator najpogubnije nacionalne politike. Ovo je politika apsolutnog političkog i medijskog monopola, zasnovana na krajnjoj kriminalizaciji društvenog života. Autorima „Balkanista“ koji su večno ogorčeni na srpsku opoziciju, preporučujemo da se zainteresuju i pogledaju zaista mučne snimke pogubljenja nepoželjnih ljudi kartelnog tipa, na primer, Belivukove bande. A da pogledamo količinu i kvalitet i drugih „Vučićevih afera“, u malim dozama prisutnim u medijima, koje služe da ga dovedu do veće poslušnosti – da bi se aktivnije kretao po pitanju Kosova.
Predviđajući rad zajedničkih savetnika, poznavajući logiku delovanja, sa vrlo visokim stepenom verovatnoće pretpostavljamo da će neodgovorni, u duhu najjeftinijeg hejta, Ponomarjovini članci, u prvoj fazi biti prevedeni i rašireni po svim srpskim medijima, izazivajući gađenje i odvratnost. Dalje, nažalost, ova odvratnost će pasti i na Kremlj i na ruski narod.
Ali istovremeno, „Balkanist“ je i proba posebnog medijskog modela na ruskom prostoru. To je model krajnje primitivizacije, svođenja „mišljenja eksperata“ na nivo sramne vulgarnosti, u koje će upirati prstom srpskim „rusofilima“, pokazujući im „kakvi su zapravo ti ruski stručnjaci“ i „koliko košta taj opijum za narod“ .
Situacija je na Balkanu jednaka fitilju zaustavljenom na milimetar od bureta baruta. To je rezultat Vučićeve politike po pitanju Kosova. Za razliku od Vučića, Moskva (čiji je stav po ovom pitanju besprekoran) strogo se pridržava Rezolucije 1244 i međunarodnog prava. Vučić se nikada nije izjasnio za Rezoluciju 1244, štaviše, kritikovao ju je više puta. Kao što je poznato, Rezolucija je zasnovana na Završnom helsinškom aktu iz 1975. godine, pored niza drugih osnovnih međunarodnih akata, koji potvrđuju prioritet teritorijalnog integriteta država. Međutim, važno je napomenuti da Ponomarjova napada upravo Helsinški akt: „Vaditi raspadnuti leš Helsinškog sporazuma u takvoj situaciji, je na ivici diletantizma. Ovi sporazumi su zakopani pod ruševinama Berlinskog zida…”, kaže ona.
Međutim, Helsinški akt je osnova Rezolucije Saveta bezbednosti UN br. 1244. Postavimo još jedno pitanje: zašto Helsinški akt sada, zajedno sa srpskom opozicijom, izaziva takvo neukrotivo negodovanje Ponomarjove? Osim toga, postoji gotovo beskonačan broj takvih „bisera“ „eksperta Ponomarjove“, ali mi ćemo ih postepeno analizirati.
I predviđajući banalne poteze, primetićemo da ni autora ovih redova, niti njegove bliske ljude u bilo kom obliku, bilo direktno ili indirektno, ne povezuju nikakvi motivi interesa bilo sa Mlađanom Đorđevićem, bilo sa drugim predstavnicima srpske opozicije, niti sa bilo kim drugim. Radi se o identifikovanju istorijskih specifičnosti Vučićevog režima, što je, bezuslovno, predmet naučnog interesa.
Međutim, ovde postoji još jedna opasna istorijska analogija: 1876.god. Srbija je, bez dogovora sa Rusijom, odgovarajući na monstruozne kaznene ekspedicije Turaka protiv hrišćanskog stanovništva, ušla u rat sa Osmanskim carstvom. Rusija nije dugo reagovala, što je izazvalo krizu vlasti u Sankt Peterburgu i raskol u društvu po liniji zapadnjaci-slovenofili. Kao rezultat Berlinskog kongresa, Rusija je stekla nezavisnu Bugarsku, ali je izgubila Balkan.
Vraćajući se „lenjinističkim metodama“, postavimo sebi pitanje – nije li borba Ponomarjove sa srpskom opozicijom, i jeste ona prikrivena kontrarevolucija, koja otvara put nepovratnoj diskreditaciji Rusije u Srbiji, i koja doprinosi jačanju neokolonijalnog režima Aleksandra Vučića?
Koga Vučić krivi za krizu na KiM, saznajte OVDE.
Izvor: Srpski stav
