Palestinsko oslanjanje na terorizam nije bio uvod u novu oružanu borbu već samo šljašteća zamena za nju. Talovo ubistvo bilo je najbolji izraz palestinske nemoći u tom pravcu, slabosti i frustracije pokreta otpora koji je te 1971. godine bio na ivici rasula. Bili su praktično na ivici istrebljenja. Samo u toj godini, Izraelci su ubili hiljadu "terorista," kako su nazivali sve one koji su se usudili da izazivaju njihovu upravu na Zapadnoj obali, pod teškom rukom generala Ariela Šarona. Elitne izraelske jedinice puštene su na civilno stanovništvo. Zaveden je produženi policijski čas, demolirane su kuće, ljudi su mučeni, bilo je masovnih streljanja, vršena su brojna preselenja porodica traženih ljudi, uništavani su voćnjaci i vinogradi, jedini izvor egzistencije mnogih ljudi.
Očajnički tražeći mesto na kome mogu opstati, preživeli sa bojnog polja su se slivali u južni Liban. Ni tu nisu ostavljani na miru, Izraelci su ih i tu progonili. Niko, izgledalo je, nije bio spreman da palestinski pokret otpora tretira kao ozbiljnu političku snagu. Sluđeni gubicima svojih drugova, lovljeni na svakom koraku, neki borci iz raznih palestinskih organizacija odlučili su 1972. godine da se okrenu "operacijama u inostranstvu," drugim rečima, terorizmu. NJihova nemogućnost da udare po neprijatelju na domaćem frontu ih je navela da izaberu opciju koja im je preostala, da potraže mete u inostranstvu. Bila je to, na duge staze, još jedna od mnogobrojnih zabluda.
Teror i antiteror
Prljavi rat terora i antiterorističkih snaga, između Palestinaca i Izraela, u periodu 1972 - 73. godine bio je nov fenomen, potpuno različit po značenju od nasilja koje je prethodilo i od nasilja koje će doći kasnije. Pre 1972. godine teroristički napadi na izraelske i druge strane mete nisu bili delo Arafatovog Fataha, koji je bio protiv takvog "avanturizma," već delo radikalnih grupa poput PFLP Žorža Habaša. Takav je bio i napad 26. decembra 1968. godine na avion El Ala u Atini, kada je jedan Izraelac ubijen. Izraelci su na karakterističan način odgovorili dva dana kasnije, napadom komandosa na aerodrom u Bejrutu, u kome je uništeno trinaest aviona kompanije "Lebanese," što je bila skoro cela vazdušna libanska flota.
Sledeća akcija PFLP bila je otmica Boinga, kompanije TWA 30. avgusta 1969. godine, na letu iz Rima u Tel Aviv. Avion je skrenut u Damask, gde su dva Izraelca iz aviona zamenjena za dva zarobljena sirijska pilota u Izraelu ali je odgovor Izraelaca bio uobičajen, vazdušni napadi, artiljerijski baraži i napadi na arapske i palestinske ciljeve.
Represalije su postale još žešće kada je za izraelskog premijera izabrana Golda Meir u martu 1969. godine, koja je inaugurisala politiku "aktivne samoodbrane," što je značilo pronalaženje i uništenje Palestinaca pre nego što izvrše napad ili neposredno posle toga. Ovakav državni teror je na neki način bio još destruktivniji od katastrofalne strategije terora koji su sprovodili gerilci. U julu 1970. godine, agenti Mosada su u Bejrutu raketama napali stan Vadi Hadada iz PFLP, ali su promašili svoj cilj.
U godinama 1972 - 73, došlo je do značajne promene u pristupu, kada su pod zastavom Crnog septembra Fatahovi radikalni članovi prišli Vadi Hadadu i započeli masovnu terorističku kampanju. Među njima su se brzo uočila tri pravca delovanja: prvi je bio napad i ubijanje Izraelaca, drugi su želeli da izvrše pritisak na kralja Huseina radi oslobađanja tri hiljade Palestinaca koji su čamili u njegovim zatvorima od septembra 1970. godine i posle toga povratak gerilaca u Jordan i treći su sebi kao primarni cilj izabrali napade na američke ciljeve, u prvom redu na avio kompanije i naftne kompanije, kako bi kaznili SAD zbog podrške Izraelu. U prljavom ratu koji je usledio i Izrael i njegovi protivnici napustili su sve obzire i ograničenja, koristeći sva sredstva radi postizanja svojih ciljeva.
Crni septembar je imao velikog uticaja na Abu Nidala. Divio se njihovim operacijama ali nije bio njihov deo, u stvari, ovi gnevni mladi ljudi su ga ignorisali. Nisu želeli da i on učestvuje, iako je više ovih operacija planirano u Bagdadu. Već tada je mnogo pio, previše značaja pridavao sebi, mislili su da može ugroziti njihove operacije i kasnije se nijedan od njih nije pridružio njegovoj organizaciji. Abu Nidalu se nije dopadalo to što su ga ostavljali po strani, odlučio je da se i sam baci u terorizam, kako bi onima koji su već učestvovali u akcijama pokazao da je efikasniji i bolji od njih.
Do 1973. godine, posle mnogo ubistava i osvete druge strane, Palestinci i Izrael bili su spremni da prihvate nezvanični mir. Fatah je polako jačao svoju kontrolu nad gnevnim, mladim osvetnicima iz izbegličkih logora, a s druge strane oktobarski rat 1973. godine otvorio je perspektive za mirno rešenje, što je terorizam učinilo irelevantnim. Često se smatra da je Crni septembar bio tajni ogranak Arafatovog Fataha. Istina je mnogo komplikovanija. Neki Fatahovi komandanti su se složili sa ubistvom Vasfi al-Tala, što je pokrenulo ovaj nasilni pokret. Ali Fatah nikada nije odobrio akcije Crnog septembra, niti je ovaj bio pod Arafatovom komandom. To je više bila pobuna unutar Fatahovih redova, protest nezadovoljnih boraca zbog onoga što su smatrali greškama i pasivnošću svojih vođa.
U Fatahu, Abu Ijad je branio mlade teroriste. Opravdavao je njihov napad na izraelske sportiste na Olimpijadi u Minhenu, 1972. godine sa dosta tankom argumentacijom da su Izraelci oduzeli pravo Palestincima da učestvuju na igrama. Zbog ovakvih teško pojmljivih izjava smatrali su ga organizatorom operacije u Minhenu. Da li je bio direktno umešan u planiranje operacije još je stvar kontraverze, ali je Fatah primenjivao vrlo lukavu i staru arapsku taktiku za pripitomljavanje Abu Ijadovih tigrića. Pošto su imali između sedamnaest i dvadeset četiri godine, počeli su da ih žene, kako bi ih primirili. Kod mnogih, ova taktika dala je rezultate.
(nastaviće se)
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
O nastavku sukoba izmeđi talibana i Islamske države pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
