Piše: Milan Vidojević
Predhodne delove feljtona možete pronaći OVDE.
Do proleća 1976. ratna situacija se okrenula protiv hrišćana koji su bili saterani u planine pod pritiskom kombinovanih snaga Palestinaca i radikalnih muslimana. Plašeći se izraelske intervencije koja bi spasila hrišćane, i porazila arapske snage, sirijski predsednik Asad poslao je svoje trupe u Liban u junu 1976. godine, kako bi naterao Palestince da zaustave svoju ofanzivu. Ovaj potez izazvao je neverovatnu buru protesta arapskih zemalja koje nisu mogle da prihvate činjenicu da jedan arapski nacionalistički režim kao što je sirijski, može da okrene svoje oružje na Palestince. U znak protesta Sadat je prekinuo odnose sa Sirijom a Irak i Sadam Husein su poslali trupe na sirijsku granicu, nazivajući Asada ludakom čija je ambicija dovela do krvoprolića. Upravo pre nego što su sirijske trupe umarširale, Abu Daud je povukao Nidalove ljude. Znao je da ih Sirijci neće tretirati prijateljski.
Na pritisak Iraka, Abu Nidal je započeo terorističku kampanju protiv Sirije, nazvanu "Crni jun," po mesecu u kome su sirijske vojne snage ušle u Liban. U julu 1976. godine postavljene su bombe u sedišta Sirijan Erlajnz u Kuvajtu i Rimu. Dva meseca kasnije, 26.septembra, četvorica Nidalovih specijalaca upala su u hotel Semiramis u centru Damaska i uzeli devedeset ljudi kao taoce. Imali su iračke pasoše, oružje su prokrijumčarili iz Evrope preko Turske. Sirijske snage bezbednosti prodrle su u hotel i ubile jednog otmičara i četvoricu talaca a ranile trideset četvoro drugih. Sledećeg dana trojica uhapšenih otmičara javno su obešena.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 11, 2021
U oktobru, Nidal je izveo napade na sirijske ambasade u Islamabadu i Rimu, a u decembru na ambasadu u Ankari i sirijski centar u Istambulu. Oružje koje je korišeno u ovim napadima bila je poljska automatska puška WZ-63, sa preklopivim kundakom i velikim magazinom, što ju je činilo idealnim terorističkim oružjem. Bombe su stavljane u kante za đubre u Damasku i rezultirale su brojnim žrtvama. Jedan od Nidalovih ljudi, Ali Zaidan, koji je učestvovao u dve operacije u Rimu, u julu i oktobru, bio je uhapšen i osuđen u Italiji na pet godina zatvora. Kasnije će postati jedan od Nidalovih glavnih ubica i član Revolucionarnog saveta Nidalove partije.
Nešto manje od godinu dana je prošlo do sledećeg talasa napada. Sirijski ministar inostranih poslova Abd al-Halim Hadam srećom je izbegao metak 25. oktobra 1977. godine, na aerodromu u Abu Dabiju. Atentator je umesto Hadama pogodio ministra spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata, Seifa al-Hubaša. Planer ove operacije, kao i napada na Semiramis Hotel bio je Fuad al-Sufarini (ratno ime Umar Handi), dugogodišnji direktor Nidalovog predstavništva u Bagdadu i član Vojnog komiteta. Jedan od ranijih pokušaja ubistva Hadama, u decembru 1976, koji je bio pripisan Abu Nidalu, zapravo je bio delo Muslimanske braće, koji su tada otpočeli kampanju u pokušaju da sruše Asadov režim.
Ove operacije protiv Sirijaca još su bile "zagrevanje" za Nidala. Radio je za Iračane ali će tek razviti svoj stil operacija i ciljeve. Bio je zaokupljen izgradnjom svoje organizacije i prikupljanjem oružja i novca. Politički program mu je bio u opštim crtama, izjavljivao je da se bori protiv "cionizma" i "imperijalizma" ali su njegove mete do tada bili Arapi, a uskoro specifično Palestinci.
Sedamnaest dugih godina, od 1974. do 1991, Irak, onda Sirija i na kraju Libija, dali su Nidalu utočište, logistiku i sigurnost. Sponzorstvo Iraka trajalo je preko osam godina, od 1974. do 1983; Sirije već od 1981. do 1987; Libije posle toga, do 1991.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 9, 2021
Nidal je imao neverovatnu vežtinu da balansira između zaraćenih država, partija, ideologija, sa kameleonskom prilagodljivošću kakva nije postojala ni pre njega, ni posle njega.Nije mu bilo ravnog kada je trebalo biti i u Iraku i u Siriji, kad su ove zemlje bile u fazi smrtnog neprijateljstva, obe tvrdeći da su osnivači i čuvari baatističke legitimnosti i arapskog nacionalizma. Pretio je i evropskim državama, koje je često ucenjivao a ove pristajale na ucenu kako bi se zaštitile od terorizma.
Ipak, uz opšte nepoverenje koje je gajio prema Evropi jedino mesto gde je boravio i bio relativno siguran bile su komunističke zemlje Istočne Evrope. Nije pokazivao nikakvu ideološku naklonost prema ovim zemljama iako je Poljska bila njegov dom nekoliko godina poletkom osamdesetih i izjavljivao da oseća veliko divljenje za Honekerovu Istočnu Nemačku. Često je išao i na odmor u Mađarsku, a Sovjetski Savez nije voleo i često je javno u svojim novinama kritikovao njenu politiku. Divio se Kini ali je samo jednom bio u njoj, 1972. godine, kao član Fatahove delegacije. Posle toga nije s njima razvijao neke posebne odnose. Ponekad bi izjavio da su Albanci bili jedini pravi marksisti preostali u svetu, ali ni sa njima nije razvijao nikakve odnose.
U ideološkom smislu, bio je pravi kameleon. Sa marksistima, bio je jedan od njih. Pred arapskim nacionalistima bio je nacionalista. Sa islamskim fundamentalistima ponašao se kao striktni musliman. Čak je i sa šiitima u južnom Libanu imao dobar odnos, čak menjajući imena svojih ljudi, kako bi zvučali privlačnije lokalnom šiitskom stanovništvu. Ali u Istočnoj Evropi nije morao da se prilagođava i glumi nešto što nije bio. Otkrio je brzo da je umesto priča o marksizmu mnogo lakše steći prijatelje i dobiti usluge služeći se dolarskim novčanicama. Naročito je to bilo uspešno u Poljskoj, gde je stekao kontakte u samom vrhu države.
Predhodne delove feljtona možete pronaći OVDE.
(nastaviće se)
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 9, 2021
Izvor: Pravda
