Piše: dr Ivan Pajović
Pribaltičke zemlje su poznate po svojim diskriminacionim zakonima usmerenim protiv Rusa u cilju njihovog istiskivanja, umanjivanja njihovih prava i asimilacije. Posle raspada SSSR-a pravo na dobijanje državljanstva Rusima u Estoniji i Letoniji bilo je ograničeno. To pravo imali su isključivo oni koji su u tim zemljama živeli do četrdesetih godina prošlog veka i njihovi naslednici. Takva regulativa pravdana je nasilnim prisajedinjenjem ovih zemalja SSSR-u krajem tridesetih godina, koje se drugim rečima smatralo okupacijom. Kao posledica, oko 30% građana Estonije i 34% ruskih građana Letonije nije moglo dobiti državljanstvo, ali su mogli živeti kao tzv. ne-građani što je podrazumevalo ograničenje niza prava, npr. pravo glasa, status državnog službenika, policajca isl. Pred kraj devedesetih godina situacija se poboljšala pod pritiskom EU, deo građana dobio je državljanstvo, pod uslovom polaganja ispita iz jezika, prava i istorije. Međutim, i danas oko 10% stanovništva Letonije (oko 220.000 ljudi) i 5% Estonije (oko 72.000 ljudi) čine tzv. ne-građani. U Litvaniji takvi zakoni nisu postojali, verovatno jer tamo i nije postojao veći procenat Rusa, tek oko 5%, što nije predstavljalo veliku političku i etničku opasnost.
U jednoj od najzatvorenijih država sa izraženom diktaturom, Turkmeniji, do 1989. živelo je oko 10% Rusa, a danas živi 2 do 5%, tačni podaci ne postoje. NJihov broj počeo je da se smanjuje još za sovjetskog vremena. Devedesetih godina potpisan je dogovor o dvojnom državljanstvu između Turkmenije i Rusije, međutim već 2003, posle potpisivanja gasnog sporazuma, Turkmenija je ovaj dogovor poništila, pa su Rusi bili prinuđeni da biraju jedno od dva državljanstva. Iako se u medijima raspravljalo o diskriminaciji Rusa u ovoj zemlji, zvanična Rusija se nije izjašnjavala.
Tendencija progona Rusa posle raspada SSSR-a rasprostranila se po celoj Centralnoj Aziji. Izgon iz Tadžikistana započeo je devedesetih, kada je ova zemlja postala najsiromašnija i najnebezbednija u regionu. Razlog za masovno iseljavanje bili su veliki neredi i pogrom nad Rusima u Dušanbeu 1990. godine, a zatim građanski rat koji započinje 1992 u kom je takođe bilo zlostavljanja Rusa, zbog čega se njihov broj smanjio čak šest puta. Danas je u toj zemlji ostalo samo oko 35.000 pripadnika ruskog naroda.
I Kazahstan su Rusi masovno napuštali, uprkos tome što je u pitanju najuspešnija zemlja Centralne Azije. Devedesetih godina (od 1990. do 1997.) ovu zemlju je napustilo 1.200.000 Rusa. Prema istraživanjima, pored ekonomskih razloga, Rusi su ovu zemlju napuštali i zbog diskriminacije, pre svega u vezi sa zapošljavanjem. Iseljavanje Rusa iz ove zemlje traje i danas.
U trenutku raspada SSSR-a, u Uzbekistanu je živelo 1.600.000 Rusa, a danas nešto više od 650.000. Razlozi za iseljavanje su potpuno isti kao i u drugim slučajevima: nebezbednost, loši ekonomski uslovi, nacionalna netrpeljivost i diskriminacija.
Rusi su takođe masovno napuštali Kirgiziju, devedesetih godina iz te zemlje emigriralo je oko 200.000 ljudi.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 14, 2021
Najveći progon Rusa dogodio se u Čečeniji u periodu njene faktičke nezavisnosti. Posle raspada SSSR-a nad ovom zemljom je izgubljena kontrola i proglašena je nezavisnost. U tom momentu u Čečeniji je od 1.200.000 stanovnika živelo oko 300.000 Rusa (24%), a Čečena oko 58%. U glavnom gradu Groznom bilo je više Rusa nego Čečena, oko 52%, tojest oko 210.000 stanovnika. Rusi su bili neprekidno proganjani od strane čečenskog stanovništva, a vlast je na to zatvarala oči. S početka je to bilo pozivanje Rusa da napuste zemlju, a potom je preraslo u istinsko nasilje: tuče na ulicama, izbacivanje iz kuća i stanova, ubistva, čak i odvođenje u ropstvo.
Istina, takav tretman su imale i druge nacionalnosti koje su živele u Čečeniji. Rusi su pod ovako velikim pritiskom brzo napuštali zemlju, ostavljajući iza sebe svu svoju imovinu. Tadašnje vlasti na čelu sa DŽoharom Dudajevom negirale su progone i tvrdile da je to samo povod za početak rata. S početkom rata progon se pojačao, a Rusi su smatrani neprijateljem koji poseže na čečenski suverenitet. Prvi čečenski rat trajao je od 11. decembra 1994. do 31. avgusta 1996. Ruska vojska ušla je u Čečeniju kako bi povratila kontrolu i vlast, ali je doživela poraz. U ovom ratu, prema zvaničnim podacima, poginulo je 21.000 Rusa (bez bez izginulih u borbenim dejstvima), 46.000 odvedeno je u ropstvo, a oteto je preko 100.000 stanova. Progon Rusa zaustavljen je tek sa ponovnim uspostavljanjem ruske vlasti nad Čečenijom, ali u tom regionu sada živi samo oko 25.000 Rusa.
Egzodus Rusa iz zemalja bivšeg SSSR-a traje i danas, doduše u manjem intenzitetu nego krajem prošlog veka. Ruske vlasti smatraju da je to pozitivna tendencija, jer se na taj način popravlja inače veoma loša demografska slika same Rusije. Međutim, sve govori da je u pitanju veliko geostrateško povlačenje Rusije iz regiona nekadašnjeg uticaja, a takođe i veliko demografsko slabljenje, koje ovu zemlju čini veoma ranjivom.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Kolumne dr Ivana Pajovića možete čitati OVDE.
Izvor: Pravda
