Danas je ovaj običaj, zbog neslaganja etnologa, ostao da lebdi između mita i stvarnosti.
Naime, pojedini etnolozi su u svojim istraživanjima došli do zaključka da je ovaj običaj na istoku Srbije, u okolini Homolja, kod Vlaha ipak postojao.
Ovaj "zaboravljeni" način flertovanja u savremenom svetu poslužio je kao podoban predmet za nadogradnju maštovitim detaljima sa mnoštvom seksualnih konotacija.
Tako ćemo pretraživanjem "strndžanja" na guglu naići na razne verzije - od soft do harkora.
Sam naziv potiče od rumunske reči "strange", što znači stegnuti, a strndžanje predstavlja grljenje i milovanje.
Smatra se da običaj vodi poreklo iz doba vladavine Turaka. Naime, momci i devojke bi se sakupili u centru sela. Zatim bi momci prilazili devojkama i odvodili ih na mesta gde mogu da se osame, a devojke bi obavezno prihvatale poziv. Neretko su dolazili u pratnji roditelja koji su imali ulogu savetnika.
Pipanje, ljubljenje i maženje bilo je dozvoljeno samo u gornjem predelu tela, dok seksualni odnos nije bio dozvoljen. Taj čin su, u tom slučaju, zvali „veliko strndžanje“.
Seoska sredina i roditelji na ovaj običaj u to vreme gledali su blagonaklono, jer je imao važnu sociološku funkciju i bio je jedna vrsta inicijacije i pripreme za brak.
Roditelji su posebno bili ponosni na svoje ćerke koje su momci često birali. S druge strane, devojke sa malo udvarača izazivale su podozrenje i bile ogovarane. U seoskim pričama i ogovaranjima najgore su prolazile devojke koje su retko birane ili se uopšte nisu "strndžale".
"Reč je o istraživanjima u severoistočnoj Srbiji, oblasti koja je poznata po većoj slobodi u muško-ženskim odnosima i maloletničkim brakovima. Da bi pripremila decu za rani brak zajednica se trudi da ih kroz običaje uvede u svet odraslih i ubrza njihovo polno sazrevanje. Naime, o pojedinim praznicima bilo je običajno utvrđeno i javno odobreno, slobodnije ponašanje mladih i njihovo intimno upoznavanje, mada su istovremeno važila stroga pravila patrijarhalnog morala, koja su nalagala smernost u ponašanju mladih u svakodnevnom životu. Običaji stradžanja o belim pokladama, tokom uskršnjih praznika, na Biljni petak i sl., imali su i funkciju kontrolisanja seksualnog ponašanja, jer se dozvoljavanjem ovakvih kontakata sprečavao, ustvari, potpun seksualni život sa svim mogućim posledicama", navodi Zorica Divac u naučnom radu „Predbračni odnosi - ulazak u svet odraslih", objavljenom u Glasniku Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).
U pojedinim izvorima može se naići i na onu "tvrđu" verziju ove priče. U vlaškim krajevima, navodno, mladi bi se okupili u pećini pod maskama gde bi "išli do kraja", a to bi činili čak menjajući partnere.
Po završetku "strndžanja" mladići i devojke bi se oblačili i izlazili sami iz pećine, krijući maske koje su u "igri strasti" nosili. Svake godine se pravila nova maska, a u mraku pećine, u naletu strasti, dolazilo je čak i do incesta.
Pojedini etnolozi negiraju ovakvu verziju i za ovaj običaj kažu da je kulturološki mit.
Bilo kako bilo, verujemo da se "strndžanje", iz ovih verzija priče, u Srbiji više ne praktikuje. Mada, pretpostavljamo da i danas, u savremenom svetu, postoje razne varijacije ovakvog običaja.
Izvor: Espreso
