Piše: Slobodan Antonić
Na Kazanima su postavili spomenik pobijenim Srbima na kom ne samo da se oni eufemistički nazivaju „ubijeni sugrađani“ (ovde), već nema ni nagovešataja ko su ubice – 10. brdska brigada Prvog korpusa tzv. Armije RBiH, Mušana Topalovića Cace.
Na spomeniku na Markalama, naravno, stoji: „Na ovom su mjestu srpski zločinci ubili 67 građana Sarajeva”.
Isto tako, na Vijećnici piše: „Na ovom su mjestu srpski zločinci zapalili nacionalnu biblioteku BiH“.
Na spomeniku u Tuzli piše: „Na ovom mjestu je srpski fašistički agresor granatom prekinuo 71 mladi život“.
U Sarajevu postoji još dvadesetak takvih, nacionalno identifikujućih spomen ploča (ovde), a u BiH ko zna koliko.
Međutim, dok su „srpski zločinci“, sudeći po bh. spomenicima, uredno i redovno ubijali Bošnjake, na Kazanima su, eto, došli nekakvi neznanci, pa pobili „sugrađane“.
Brisanje identiteta Srba kao žrtva praksa je još iz doba SFRJ. Recimo na Garavicama, gde su ustaše poklale preko 12.000 Srba, podignut je spomenik bez podatka ko su bile žrtve, koliki je njihov broj i ko su bili dželati (ovde). I danas u Vikipediji, za taj spomenik stoji: „dedicated to the 12,000 civil Nazi victims” (ovde).
Uostalom, i jasenovački „kameni cvet”, podignut na zatravljenom stratištu, hladno je neutralan i apstraktan, baš zgodan da se naokolo puštaju zmajevi i piknikuje, sve u ime „pobede života“.
Politika je jasna:
• kada su Srbi žrtve onda – „gledajmo u budućnost“, „ubice nemaju nacionalnost“, „žrtva je pre svega čovek“, bla, bla...;
• a kada su Srbi počinioci onda – „istina se mora znati“, „suočimo se s prošlošću“, „ništa bez katarze“, „škole i ekskurzije obavezno“, „za sve je kriv srpski nacionalizam“...
Očigledno se radi se na tome da Srbi čak ni na nivou jezika ne mogu da budu žrtve. U hrvatskom filmu Dnevnik Diane Budisavljević, o stradanju srpske dece u NDH, u prvih četrdesetak minuta uopšte se ne pominje reč Srbi (ovde). Jevreji su Židovi, Hrvati su Hrvati, a Srbi su „pravoslavci“.
U celom filmu, koji govori o stradanju dece jednog naroda samo zato što su iz tog naroda, njegovo ime pominje se svega šest puta (isto). Kao da ste snimili film o Aušvicu, ali ste Jevreje uporno zvali – „mojsijevci“.
Taj jezički model sve više se prihvata i u Beogradu. Na N1 Jugoslav Ćosić za pomenuti film kaže da je on o „Austrijanki koja je iz ustaških logora spasila više hiljada dece pravoslavnog porekla“ (ovde 0:52).
Pravoslavnog porekla?!
Za N1 je i Racija, mađarski genocid nad Srbima i Jevrejima, „fašistički zločin u Vojvodini – 4.000 ubijenih i pod led bačenih Novosađana“ (ovde). Došli neki fašisti pa pobili Novosađane, eto…
Američki ambasador u Beogradu, polažući venac na ovdašnji spomenik srpskim, jevrejskim i romskim žrtvama Starog sajmišta, napisao je: „Sa ciljem da etnički i rasno očisti okupirane zemlje, nacistički režim je počinio nezamislive zločine nad Jevrejima, Romima i Slovenima širom Evrope tokom 2. sv. rata“ (ovde).
Nad Slovenima? Da, beogradski spomenik je pobijenim Slovenima koji su živeli negde između Hrvata i Bugara, kako im ono beše ime...?
A što ne napisa – zločine nad Semitima i Indoarijcima?
FHP: „25. avgusta 1995. u zaseoku Grubori pripadnici Specijalne policije Hrvatske ubili su šest meštana“ (ovde). Danas: „U tom logoru (Jasenovcu) fašistički ustaški režim brutalno je ubio više od 80.000 ljudi“ (ovde).
„Pravoslavci“, „meštani“, „Sloveni“, „ljudi“... sve, sve, samo ne ono jedino zbog čega su ti ljudi pobijeni...
Jer, kako nam je lepo objasnila stručnjakinja sa BBC NEWS na srpskom: „Kada se na Jasenovac bude gledalo kao na proizvod istorijskih okolnosti, a ne kao na zlo koje je počinio [hrvatski] narod, građani više neće moći da budu plen nacionalističkih politika koje decenijama potresaju Balkan" (ovde).
Znači, Jasenovac nije „zlo“, nego tek „proizvod istorijskih okolnosti“, mir, mir, mir, niko nije kriv... Ali, Markale i Tuzla – e, pa mora „srpski zločinci“, jer za sve je kriv srpski nacionalizam, šta tu ima da nije jasno?
Srbi moraju da su manji od makovog zrna, toliko mali da ni ime ne valja da spominju. Danas ono malo sarajevskih Srba što ih je preostalo, u toj multikulti sredini – zbog koje bg. građaneri seku vene – mogu da žive samo kao „pravoslavci“ (ovde). Snežana Čongradin sasvim ozbiljno poziva kosovske Srbe „da konačno počnu da žive i rade sa svojim sunarodnicima, kosovskim Albancima“, ali pod uslovom „da ne forsiraju nacionalnu pripadnost kao uslov za taj suživot“.
Albanci da budu Albanci, a oni građani Kosova – šta fali?
U Beogradu je sasvim normalno da Privredna komora Srbije reklamira ekonomski patriotizam (akcija brendiranja „Čuvarkuća“) tako da u sloganima baš nijednom ne upotrebi pridev srpski – „Biraj plodove naše zemlje, našeg sunca, našeg neba, naših ljudi...!“ (ovde), a u spotovima da ne upotrebi baš ni jedan simbol Srbije ili srpskog identiteta (ovde i ovde).
Nas su sve proglasili zločincima, a pristanak na tu stigmu za sve u Srbiji (osim za sebe, naravno) daje, upoorno i sa slašću, privilegovana kasta drugosrbijanskih selebritija.
Nama je Taras Kermauner otvoreno rekao: „Vi Srbi ste kao narod kolektivno odgovorni za zločine poslednjih godina“ (ovde). Među Srbima je, kaže on, reč o „90 odsto pojedinaca koji su odgovorno planirali genocid – i potom ste zajedno formirali stav i volju i akciju Srba kao naroda“ (isto).
Zato je srbožderstvo tretman na koji se moramo navići. Kako kaže Marko Vešović „kroz Srbina ne vidi se više čovjek“ , to mora biti uklonjeno jer „biti Srbin – ta riječ u ustima uljuđenoga svijeta postala je nešto kao naziv pilule za povraćanje“ . Takav stav nije nikakva „antisrpska histerija“, kaže on, to je čista i jedina „istina“, „jer, istinu, danas u Bosni, govore isključivo srbožderi“ .
Oni hoće da nas nema, da ovde živi neko „zatečeno stanovništvo“, neki „lokalci“, ne narod, sa državom i kulturom... Nemamo drugog izbora sem da se branimo, ne možemo čak ni da se predamo, jer prošli put kad smo im se dali na milost i nemilost dvojica su čitavo selo vodili do jame... Nemamo drugog izbora sem da se borimo, kako znamo i umemo, a da njihovu petu kolonu sramotimo, laži da ismevamo, zmiju u glavu da bijemo…
Pa da vidimo ko će ovde na kraju da pretekne – „meštani“ ili Srbi.
[1]„Marko Vešović, crnogorski pjesnik iz Sarajeva u Hrvatskom i bošnjačkom tjedniku“, Vjesnik, 10. listopad 1994, Zagreb, preštampano ovde, 191-192; navod je na str. 191.
[1]Marko Vešović, „Ti još kolješ Koljeviću, a ja sam vazda bio slobodan“, Vjesnik, 19. veljače 1994, Zagreb, preštampano ovde, 160-164; navod je na str. 163-164.
[1]Isto, str. 161.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
