Piše: Vladimir Dimitrijević
JAUK I GROBLJE
U „Drugoj knjizi Seoba“ zapisao je Crnjanski da su i ostali narodi stradali, a ne samo Srbi, ali da je drugim narodima bilo dato da predahnu, a da Srbima nije bilo dato čak ni to. Najstrašnije od svega je to što sve, svagda, stalno zaboravljali. I dopuštali sebi da verujemo u iluzije, što se naročito dešavalo našim intelektualcima, zaslepljenim raznim vrstama kosmopolitskih ( a kasnije i komunističkih ) zabluda. Zato je veličina nezabludelih, poput Danka Popovića, pisca ove knjige, još uočljivija na obzorjima srpske istorije.
Jer, kako je govorio Žarko Vidović, istorijske svesti nema bez svesti o zlu.
U Prvom balkanskom ratu, imali smo 30 hiljada mrtvih i ranjenih vojnika; u Drugom balkanskom ratu, poginulo je 41 hiljada vojnika. Milion i dvesta pedeset hiljada ljudi, što vojnika, što civila, stradalo je u Prvom svetskom ratu, a pola miliona njih ostali su trajni invalidi. Demografski gubitak Srbije (ubijeni, nerođeni, radno nesposobni) iznosio je 35 odsto stanovništva. Muško radno stanovništvo (od 18 do 55 godina) imalo je najužasnije gubitke: 57% mrtvih... U Drugom svetskom ratu, stradalo je preko milion Srba (tačan broj nikad nije utvrđen, jer Titova vlast to nije dozvolila: grobovi ustaških žrtava nosili su natpise po kojima su ubijeni stradali od "fašista", a pobijeni nisu bili Srbi nego nedela "fašističkog terora").
Ratovi u Hrvatskoj i Bosni krajem 20. veka odneli su pedesetak hiljada srpskih života. Bombardovanje Srbije i NATO-rat protiv Srba na Kosovu koštalo nas je oko tri hiljade ljudi, plus trajno zagađenje osiromašenim uranom.
SKRHANI POD TERETOM UŽASA
"Jauk i groblje je narod moj, a svetla prošlost je laž", zapisao je rezignirani Miloš Crnjanski u "Lirici Itake", kada je video kako je na vlast u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca došao uglavnom nedostojnik, dok solunski borci prose na ulicama srbijanskih gradova. Danas bi te reči sa istom i možda još dubljom rezignacijom, mogle samo da se ponove. Ono što je najstrašnije u svemu jeste činjenica da su ginuli najbolji. I ne samo ginuli, nego se i krhali pod teretom užasa. Branislav Nušić se sećao kako mu je veliki naš pisac Milutin Uskoković, pred svoju tragičnu smrt, negde na jugu Srbije, govorio kako više ne može da podnese topovsku paljbu, taj pakleni grohot, i kako je vikao da hoće da ga ostave na miru; a Stanislav Krakov, u svom izvrsnom "Životu čoveka na Balkanu", beleži susret sa Disom koji mu kaže: "Naše je rođenje smrt onoga prethodnog života o kome ništa ne znamo, a naša je smrt možda početak jednog drugog života o kome ništa ne slutimo. Jedino što vidimo i znamo - to su trulež i raspadanje". A Petar Kočić, verni sin srpske Bosne, umire 1916. u beogradskoj ludnici i na njemu se ispunjava piščevo sopstveno proročanstvo: "U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh"…
Nije slučajan bol onog NJegoševog junaka u "Vijencu", koji kune svoju zemlju zbog toga što stalno uzima najmlađe i najbolje kao žrtve ("O, prokleta zemljo, propala si / ime ti je strašno i opako"). Koliko je Srbija popila krvi i suza svoje najbolje dece... I koliko oni nikad nisu žalili da te suze i tu krv prolivaju...
I to treba da se pamte, ako hoćemo da opstanemo.
Bilo je, u naše dane, Srba zavetnog duha koji su sve to shvatili, i umeli da opevaju i zapamte zauvek.
ZAVEŠTANJE DANKA POPOVIĆA
Tako smo imali Danka Popovića, koji je, ne samo „Knjigom o Milutinu“, umeo da pokaže da je rodoljublje, kako bi rekla Simona Vejl, pre svega sažaljenje. Čak je i Sin Božji, kaže ona, Onaj Koji nikad nije pokazivao borbeni patriotizam svojstven Izrailju NJegovog doba, plakao nad Jerusalimom kada je gledao NJegovu buduću sudbinu – razaranje od strane rimskih okupatora, koje je došlo jer Jerusalim nije shvatio čas u kome je Spasitelj došao.
Danko Popović je duboko žalio sudbinu svog roda, od Srednjeg veka do danas, i srcem svojim, dušom svojom, mišlju svojom nastojao da patnje zabeleži, uzroke njihove istraži, pouke za budućnost pročita i preda ih potomcima. Ropstvo tursko, habzburško, mletačko, titoističko, bune, ratovi, seobe i deobe, ali i stalna borba za slobodu, nepriznavanje poraza, idenje za Bogom pravde – to je tema njegovih dela koja su divan udžbenik patriotizma kao slobodarstva u stradalništvu, kao golgotsko – vaskrsnog načina mišljenja, bez koga nas ne bi ni bilo.
Ali, cena koju je pisac platio za svoje knjige nije bila mala.
Zbog svog bogoljublja, narodoljublja i slobodoljublja, Danko Popović je poneo, i hrabro nosio, krst marginalizacije i prećutkivanja.
POUKE JEDNOG DAVNOG INTERVJUA
Sada već davne 1990. godine, 18. marta, objavljen je, u kragujevačkim „Pogledima“, intervju Danka Popovića, dat Zoranu Petroviću i Miodragu Milojeviću.
Bilo je to vreme slično današnjem:“U magli smo. Bez kompasa. Znam da smo najozbiljniji istorijski narod od Beča do Carigrada. Znam i to da smo narod koji najveću snagu ispoljava u najtežim, graničnim situacijama. Verujem da ćemo doći sebi, a tom je uslov da budemo spašeni. Uostalom, postoji i nebeska Srbija, pola veka skrivana od zemaljske Srbije. Ako se vratimo temeljnim vrednostima, nećemo propasti. Sa Svetim Savom i Svetim Lazarem, sa Karađorđem i NJegošem, na ovoj zemlji, tako plodnoj i spolja i iznutra, nećemo propasti.“
Nismo slušali; nismo se vratili Bogu i sebi.
I zaboravili smo svog temeljnog čoveka – srpskog seljaka, protiv koga se titoizam tako surovo borio.
KO JE BIO SRPSKI SELJAK
Po Danku Popoviću, srpski seljak nikad nije bio ruski mužik, kmet kojim su se boljševici poigrali. Mi smo nikli na tradicijama Zakonopravila:“Naš seljak svoje odnose prema svojini temelji na institucijama Rimskog prava. On je bio civis, domaćin. On nije imao uspomene ruskog seljaka koga je gazilo kreposno pravo i za njega su feudalci Turci, a ne njegovi sunarodnici, a to je bitna razlika. Dostojanstvo i čast jednoga naroda mnogo više gaze moćnici iz sopstvenog naroda, nego okupatori./.../ Jednom rečju, u životu ruskog seljaka je vladao gospodar, a u Srbiji je sam seljak bio gospodar, a takvi su mu i gospodari, kraljevi i knezovi bili. I tako su se ponašali, kao seljaci.“
Iako je, kao pravi Šumadinac, voleo Karađorđa, Danko Popović umeo je da ceni i kneza Miloša:“Niko se nije iskrenije obraćao narodu i ničije reči, u odnosu na narod, ne zvuče istinitije od onih Miloševih:“Narode, snago moja!“ On je, zbilja, u narodu osećao snagu, umeo je da se njome koristi, a i da je čuva“.
Čuvarnost – to je srpski prevod reči „konzervativizam“.
NE SAMO HANDŽAR, NEGO I DEMOGRAFIJA
Popović je isticao da Miloš nije bio ništa manje junak od drugih, ali nije verovao samo u handžar:“Zato je prvenstveno brinuo da koševi i ambari u Srbiji budu puni – shvatio je da će upravo time moći da ruši Tursku, neradničku Tursku, balijsku i gotovansku“.
Činjenica je da zemljanog Miloša pesma nije htela, a Karađorđa jeste. Pa ipak, za razliku od Karađorđa, Miloš je vodio dobru demografsku politiku. Uostalo, govorio je pisac „Knjige o Milutinu“, „Miloš je izabran u Srbiji, a Broz je postavljen u Moskvi“.
I Srbija je, od Miloša, napredovala – između ostalog, i demografski.
A onda su došli komunisti. Demografska tragedija Srba pod komunizmom bila je neporeciva. Pored gubitaka putem abortusa, ogroman broj ljudi je otišao u inostranstvo:“Komunisti se prave ludi i govore o gubljenju našeg naroda vrlo ležerno. Kao da je dunulo ljudima u glavu da napuste otadžbinu, svoje mile i drage, svoje prijatelje, i da se druže s kengurima“. A deca otišavših se, što je strašno, nikada neće vratiti; i niko od naših odseljenika ne može očekivati da novac poklanjaju onima što nose Titove slike.
O „SRPSKOM NACIONALIZMU“
Bilo je to vreme kada je šiptarski separatizam ludovao, a srpski komunisti su i dalje razmišljali o tome da se ne sme izazivati „antialbansko raspoloženje“. Danko Popović je bio neumitan dijagnostičar:“A oni su raspoloženi da pucaju. U ratu smo, napadnuti smo, a naši komunisti se brinu da ne omrznemo neprijatelja koji uporno i sistematski vrši genocid nad Srbima i osvaja deo po deo srpske teritorije./.../Bestidna je priča o nekakvoj šačici separatista , iako mi znamo da nijedan antisrpski pokret nije imao toliko veze sa narodom kao ovaj, koji s Titom i uz pomoć Tita, vodi rat protiv Srbije poslednjih pola veka“.
Ali, Kosovo budi:“Kosovo je naša živa rana, i što je kosovka bol veća, i naša svest o sebi je jača“.
Buđenje naroda je uvek nasušno.
Danko Popović nije hteo da pristane na priču o „srpskom nacionalizmu“, koju danas, pored Hrvata i ostalih, pričaju drugosrbijanci:“Oni kažu da je srpski nacionalizam najopasniji jer su Srbi većinski narod. Prave se da ne znaju da su Srbi većinski narod i u Jasenovcu, Jadovnu i hercegovačkim jamama. Da li se i u Jasenovcu vodila borba protiv srpskog nacionalizma? Oni koji su počinili zločin, jedan od najvećih zločina u Drugom svetskom ratu, nisu se postideli, nego optužuju za nacionalizam narod nad kojim je izvršen zločin, narod koji su poklali“.
Komunisti su nas sprečavali da saznamo istinu o svojoj patnji.
ZAŠTO SU KOMUNISTI GORI NEGO TURCI
Zato je Danko Popović tvrdio da su nam komunisti naneli više zla nego Turci. Zbog komunista smo ostali bez države, kaže on „Pogledima“:“Da su Srbi imali svoju državu, srpski novomučenici na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske bi bili opevani i opojani, a njihovi grobovi dostojno obeleženi i oplakani. Bilo bi jasno zapisano ko su žrtve, a ko dželati; ne bi pisalo da su ih pobile sluge okupatora, pa se može tumačiti da su dželate kao svou poslugu doveli okupatori iz Nemačke i Italije. Tamo bi ostali autentiči dokazi, a Srbi bi u Jasenovcu postavili sedamsto hiljada krstova pravoslavnih, jer su krstonosan narod. I niko ne bi broj srpskih mučenika tako bestidno spasavao.
Da je srpski narod imao svoju državu, ne bi nestalo Srba u Makedoniji, i ne bi se makedonskim nazivali manastiri koje su podizali car Dušan, kralj Milutin i drugi Srbi ktitori, a ja sam ubeđen da se i prema grobovima srpskih ratnika ne bi odnosili kako su u svom Sobranju odlučili. I da ima srpske države, ne bi oni prisvajali srpske manastire koji su nekoliko vekova stariji nego njihova nacija.
I, konačno, da su Srbi imali državu ne bi se u Beogradu stalno slušalo kako se cmizdri nad sudbinom Slovenaca u Celovcu, kada se zna da su se oni, sami, plebiscitarno, odvojili od matice i pripojili Austriji.
Za to vreme se iz Beograda ni jednom nije čuo glas protesta zbog genocida nad Srbima u Rumuniji i Albaniji.
Ako Srbija ne postane država srpskog naroda, Srbi izvan Srbije neće imati čemu da se nadaju, jer će to biti znak da Srba ni u Srbiji više nema“.
To je i danas isto. Ako se ne urazumimo.
SVEDOČENJE MIŠE ĐURKOVIĆA
Kada je Danko Popović umro, poznati naš naučnik i javni delatnik, dr Miša Đurković, zapisao je, između ostalog:“Smrt Danka Popovića nije običan odlazak nekog prosečnog pisca. Izgubili smo uz Boru Stankovića jednog od najvećih pisaca koje je centralna Srbija dala u dvadesetom veku, ali i osobu koja bi da je ovo normalna zemlja čitavim svojim životom i delom predstavljala moralni orijentir za sadašnje i buduće generacije. Popovići iz Aranđelovca svoje časno ime nose po čuvenom proti Arseniju koji je 1804. zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Otud njihove kosti počivaju u senovitoj porti crkve koja stoji ispod Bukulje, nedaleko od groblja ustanika, dok se uz put pruža imanje Popovića sa Dankovom kućom i čuvenom lipom, ispod koje su se rađali gotovo svi antikomunistički pokreti i opozicione partije u poslednje dve decenije.“
Slobodarska Dankova lipa ostala je spomenik nepoklekle Šumadije.
PLEMENITI PISAC
Đurković je ukazao na dragocenu plemenitost piščeve ličnosti:“I sam sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku i zadovoljstvo da poznajem ovog velikog čoveka sa kojim je druženje uvek bilo neka vrsta učenja i oplemenjivanja. Ono što je kod čiča-Danka uvek bilo fascinantno jeste izostanak svake lične ozlojeđenosti i povređenosti, a bili smo svedoci strahovitih nepravdi koje su ovom čoveku činjene i sramnih zabrana da se njegova živa reč bilo gde pojavi. Uvek ga je brinulo samo to što trendovi moralnog, demografskog, ekonomskog i kulturnog propadanja ove zemlje deluju gotovo neumitno, što energija, snaga i vitalnost koje su bujale u vreme Arsenija i Karađorđa, danas presahnjuju, a zemlja se prazni od ljudi, ideja i života. Otud je toliko vapio da se nešto uradi i da se koliko-toliko ovi trendovi zaustave i uz Božju pomoć nekako preokrenu.“
To je bio cilj: zaustaviti propadanje Srbije. Ove, 2021, umrlo je skoro pedeset hiljada ljudi više no što ih se rodilo. Ipak, dok se dela poput Popovićevog čitaju, nije sve propalo. Ima nade.
KAKO JE DANKO BUDIO SRBIJU
Po Đurkoviću, Dankova „Knjiga o Milutinu“ imala je ogromnog značaja u oslobađanju srpskog naroda krajem 20. veka:“U vrtlogu nastajućih jugoslovenskih turbulencija običan narod je prigrlio Milutina kao svojevrsni manifest slobode. Ovo je najprodavanija knjiga srpskog autora koja je samo u SKZ-u doživela 36 izdanja, a procenjuje se da je ukupno prodato više od 300.000 primeraka!/.../ Komunistički komesari požurili su odmah da knjigu osude kao „srpski nacionalizam”, da je proglase političkim pamfletom, da joj odreknu bilo kakvu umetničku vrednost i da samog Danka gurnu još dublje na društvenu marginu. Toliko su dobro odradili svoj posao da Danka već dve decenije nema u medijima a bila su mu zatvorena vrata i za sve druge oblike izražavanja. Čak ni vest o njegovoj smrti nije mogla dostojno da se isprati, a evo i posle nje isti komitetski sekretari nastavljaju da ga i mrtvog šikaniraju. Na sramotu nas kao naroda ide činjenica da Danko zbog političke nepodobnosti nije dobio nacionalnu penziju. Uzgred, tada su na vlasti bila dvojica političara koje je kao i mnoge druge zadužio i koji su se čak i na sahrani pojavili…“
Takva je sudbina pravih Srba – služe svom narodu, budu odbačeni, ali uvek dođe i njihov dan.
Sam Popović je, povodom napada na „Knjigu o Milutinu“, rekao:“Milutin je čovek koji iznad svega voli svoju čeljad, kuću, vinograd i voćnjak i time se odvaja od deseteračke heroike. Takvog Milutina je vladajuća ideologija proglasila nacionalistom“. Pošto su je, kako reče Popović, napadali razni Šuvari, Bilići, Vrhovci i Makedonci, oglasili su se i srpski komunisti:“Lično sam se obradovao kada su se oglasili srpski izdajnici i slugeranje“.
Time se jasno odvojeno žito od kukolja. I time je jasno rečeno da budućnost pripada srpskom piscu, a ne njegovim klevetnicima.
TRADICIJA: DEMOKRATIJA POKOJNIKA
Vladan Glišić, advokat iz Aranđelovca, koji je od srednje škole bio posetilac Dankovih sastanaka pod lipom, povodom piščeve sahrane je istakao:“Tolike demokratije i demokrate stigoše u Srbiju, ali Danka Popovića zaboraviše na spisku zabranjenih, na spisku proskribovanih, na spisku prećutkivanih. Sve je bilo isto, jedino je umesto javnih napada na Dankovo delo nastupila lukavija i ubitačnija tišina. Javna tišina i prećutkivanje Danka Popovića. Dobro su procenili, znali su da onaj ko je jednom probudio Milutina u srpskom narodu može to uvek da izvede. I zato čika Danko ostade poslednji disident. Ostade prikovan za marginu javnog života Srbije do samog kraja.
Međutim, svedok sam koliko to ništa nije značilo, koliko je to jalov pokušaj da se pisac Knjige o Milutinu zaboravi. Sve ove godine Danko Popović je ostao mit i legenda u očima mladih srpskih intelektualaca, društvenih i kulturnih poslenika, pa i političara…
Kada je čika Danko svojom knjigom stvorio veliki narodni pokret krajem osamdesetih godina prošlog veka, i kada su taj talas drugi ukrali i skrenuli u bestragiju (kako bi čika Danko rekao), sve je izgledalo izgubljeno. Ali poslednjih godina niče čitava generacija ljudi koji su tada bili deca a danas su najdirektniji naslednici političke misli koja je prozborila kroz Dankovog Milutina. I ti ljudi, na čudan način učenici društvene misli Danka Popovića, oblikovaće buduću Srbiju.
Ta generacija mladih Srba koji ulaze u društvenu arenu može da poruči sadašnjoj eliti duhovnih pigmeja, onoj eliti što će još samo neko vreme vladati: „Uzalud ste pokušali da ukradete Danka Popovića, da ga prećutite, da ga zaobiđete, da mu uskratite sve zaslužene nagrade. Uzalud, jer je Danko Popović u nama posejao seme Milutinove istrajnosti i hrabrosti, ono seme koje će ponovo probuditi srpski narod i stvoriti Srbiju po meri Milutina.“
Čak i ako poduhvat ne uspe, uspeo je: svedok je Don Kihot. Odatle i Dankov konzervativizam.
Popović je bio pravi konzervativac, čovek koji je verovao u tradiciju kao, po engleskom piscu Čestertonu, „demokratiju pokojnika“. Zato je Vukovu reformu svodio u njene prave mere. Jer, po njemu, padom Smedereva jezik naš se premestio preko Save i Dunava, a u Srbiji je ostalo roblje po jamama i rupama, koje se jezički nije moglo razvijati. Treba imati na umu da je Austrija nastojala da, preko Kopitara, srpski jezik odvoji od ruskog i svepravoslavnog zajedništva. O tome vredi misliti – ne odbaciti, nego promišljati; videti prednosti, poznati slabosti.
MILUTIN JE DANKO JE ŠUMADIJA
Govoreći o Dankovom Milutinu, Glišić, u stvari, govori o samom piscu:“Milutin je Šumadinac koji zna da je šumadijstvo samo početak Srpstva, a ne kraj ljudskosti. Milutin je Srbin jer mu je tako povereno, a ne zato što je to pročitao, on je Srbin ako je dobar čovek i nema tog srpstva koje će mu dozvoliti da ne bude čovek. Ali nema tog Srbina koji će ostati čovek ako prestane da bude Srbin. To je Milutin, domaćin i ratnik, a slobodan. I pun razumevanja i ljubavi za konkretne ljude koje sreće u životu. Nije licemeran, nije politički korektan, on je samo prisutan, uvek prisutan, prisutan na svim prozivkama bilo da ga zove narod, država, njiva, žena, deca“.
Piščevo delo je, između ostalog, dokaz Milutinove – Dankove prisutnosti u ovom, najnovijem, golgotskom času srpske istorije, i velika nada da ćemo, uprkos svemu, preživeti i nastaviti dalje.
Čitaoče, uzmi misli Danka Popovića kao luču koja će ti osvetliti put kroz mrčavu sadašnjosti.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pogledajte OVDE.
UPUTNICE:
1. Danko Popović: Komunističko nasilje pamtićemo više od turskog, „Pogledi“, 18. mart 1990.
2. https://iskra.co/kultura/misa-djurkovic-moralni-svetionik-decenija-od-smrti-danka-popovica/ 3.http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=130.10;wap2
