Piše: dr Ivan Pajović
Kuvajt je jedna od deset najbogatijih zemalja sveta mereno po životnom standardu i dohotku po glavi stanovnika. U ovoj zemlji benzin je jeftiniji od vode, komunalne troškove plaća država, krediti se daju beskamatno… a ponekad se ti krediti jednostavno otpisuju, tj. opraštaju onome ko ga je uzeo. Oblakoderi kao pečurke posle kiše svakodnevno rastu u nebo. Na svakog građanina Kuvajta dolazi po jedan sluga i skoro dva gastarbajtera, tj. stranca koji su na privremenom radu. Kada se opisuje tamošnji život i funkcionisanje države i društva, stiče se utisak da se radi o zemlji u kojoj teku med i mleko.
Ogromne rezerve nafte predstavljaju razlog za neviđeno visok životni standard. Kuvajt je približno iste površine kao i Srbija, ali na njegovoj teritoriji živi tek oko 3,5 miliona ljudi, od čega samo milion državljana. Upravo se unutar tog „zlatnog miliona” raspodeljuju ogromni prihodi od nafte.
Država ne štedi. Mladima se poklanja novac ukoliko sklapaju brakove, plata učitelja ili lekara u proseku je oko 15.000 dolara, obrazovanje i zdravstvo su potpuno besplatni. Građani Kuvajta skoro nikada ne rade na osnovnim radnim mestima, već isključivo zauzimaju rukovodeća mesta. Za njih je građevinsko zemljište skoro besplatno, a hipotekarni kredit od 250.000 dolara moguće je dobiti potpuno beskamatno. Za gradnju sopstvene kuće država građaninu dodeljuje kredit i do milion dolara. Računa se da za ovaj novac može biti izgrađena najluksuznije opremljena petosobna kuća, idealna za porodične uslove života. Uobičajeno je da kredit već kroz četiri do pet godina bude prosto otpisan. U godišnjem periodu država građanima otpiše kreditne dugove u visini od oko milijardu dolara. Kada cena nafte na svetskom tržištu raste, emir oprašta sve dugove i svi krediti se otpisuju. To je jedan od razloga zašto je strogo zabranjeno kritikovanje poglavara države. Strogo je zabranjeno i konzumiranje alkohola.
Ukoliko građanin Kuvajta ima nameru da se školuje u inostranstvu, školarinu i putne troškove platiće mu država, pritom dajući i stipendiju od 2.000 dolara. Ako je građaninu potrebno lečenje u inostranstvu, ono će mu biti plaćeno, ma u kojoj zemlji se lečio, a biće mu plaćeni i troškovi pratioca koji o njemu brine.
Pomoć razvedenim ženama isplaćuje se u visini od 1.400 dolara mesečno sve dok ne pronađu posao. Minimalna penzija je 3.000 dolara. Zaposleni pored osnovne plate dobijaju još 50% u vidu bonusa.
Država ponekad prosto poklanja novac. U čast pedesetogodišnjice osnivanja Kuvajta svim građanima dodeljeno je po 3.500 dolara. U 2020. godini besplatno su deljeni prehrambeni proizvodi, što je gotovo paradokslano, budući da su troškovi života slični onima u Zapadnoj Evropi.
Građani koji „opslužuju zlatni milion” ne mogu dobiti državljanstvo ma koliko dugo bili zaposleni. Za strance u ovoj zemlji porezi praktično i ne postoje. Za kompanije koje uvoze robu ukupan porez iznosi 4%. Kuvajt liči na ogroman tržni centar u sred pustinje.
Kompletna naftna privreda i naftne bušotine u Kuvajtu u apsolutnom su vlasništvu države. Naftni sektor je nacionalizovan, to jest oduzet od Britanaca kada je zemlja 1961. godine proglasila nezavisnost i danas ni kap nafte ne zaobilazi kukvajtsku državnu kasu. Nafta se eksploatiše isključivo u onolikom obimu koliko je potrebno za efikasno funkcionisanje ovako ustrojene države. Stiče se utisak da je ovo jedna od retkih zemalja čiji su resursi u velikoj meri usmereni na dobrobit i blagostanje njenih građana.
Postavlja se pitanje šta će se dogoditi sa Kuvajtom kada presuši nafta ili se ceo svet prebaci na zelenu energetiku i prestane u dosadašnjim količinama da kupuje naftu.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale kolumne Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
