Piše: Milan Vidojević
U tom periodu, 1986-1987. godine, premlaćivanje i tortura bio je uobičajeni način utvrđivanja "istine", bez ikakve ozbiljne istrage. Presude su donošene na osnovu priznanja, a tako osuđeni ljudi bili bi ubijani u toku noći i potajno pokopani. U novembru mesecu 1987. godine počele su masovne egzekucije protivnika Nidalove politike u organizaciji i trajale su, skoro neprekinute, do kraja 1988. godine. Procena je da je Nidal u ovom periodu ubio oko šest stotina svojih saboraca, što je bilo više od trećine ukupnog članstva, najviše mladih ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama, što je trogodišnja stopa gubitaka Palestinaca u borbi protiv Izraela tokom intifade.
Izvršioci masovnih likvidacija bili su bliski Nidalovi saradnici, nemilosrdna četvorka, Mustafa Ibrahim Sanduka iz Komiteta pravde, koji je kontrolisao zatvore i centre za saslušanje, torturu i likvidacije. Isam Maraka, trideset petogodišnji Nidalov zamenik, oženjen bliskom rođakom Nidalove žene, Sulejman Samrin, moćni prvi sekretar organizacije, poznat kao "doktor Hasan al-Ali," i Mustafa Avad, poznat kao Alaa, nemilosrdni i beskrupulozni šef Obaveštajnog direktorata.
Ova četvorka je u Južnom Libanu osudila na smrt i likvidirala preko tri stotine ljudi, a 171 u toku jedne noći u novembru 1987. godine, pod lažnom optužbom da su bili jordanski agenti.Oko 120 ljudi su tada napustili Nidalovu organizaciju i prišli Abu Ahmad Fuadu, vojnom komandantu Habašovog PFLP. One koje Nidal nije likvidirao u Libanu prebacio je u vojne baze u Libiji i tamo ih masakrirao. U periodu 1987-1988. godine ubijeno je 165 ljudi, među njima i Al-Hadž Abu Musa, glavni instruktor Nidalovih boraca. S Nidalom je bio duže od dvadeset godina, bio je vojnik, ubica, a njegova nesreća bila je u popularnosti koju je uživao među borcima, što nije promaklo Nidalu.
"Znaš, Abu Musa," rekao mu je na sastanku, "ima mnogo izdajnika među Palestincima, a najveći procenat je među onima starijim od pedeset godina!" Abu Musa je uhapšen i ubijen u kampu za obuku u Libiji, po optužbi za seksualne perverzije. Abu Nidal je njegovoj ženi, Um Musa, tradicionalnoj palestinskoj ženi sa sela, objasnio da je to urađeno jer je Abu Musa hteo da uzme novu ženu. Nešto kasnije, Um Musa bila je uhapšena, bačena u zatvor i tu ubijena, po optužbi za lezbijstvo.
Abu Daud je u svojim beleškama zapisao da je Nidal bio potpuno lud i da je to uz alkoholizam i moguću saradnju sa Mosadom dovelo do uništenja najsposobnijih mladih kadrova Palestinaca. Abu Ijad je takođe smatrao da je Mosad podstakao Nidalovu paranoju ali nije bilo sporno da je ovaj polako gubio kontrolu nad organizacijom. Bio je spreman na sve, samo da zadrži punu kontrolu. U jeku likvidacija, u aprilu 1987. godine, poslednji put su se sreli Abu Nidal i Abu Ijad. Bilo je to u Alžiru, na 18. Palestinskom nacionalnom savetu, održanom 20-26. aprila 1987. godine. Alžir i Libija su iz senke lobirali da se izglade odnosi između palestinskih organizacija i frakcija. U proteklih deset godina Abu Nidal i Abu Ijad postali su krvni neprijatelji. Terorizam Abu Nidalove organizacije predstavljao je veliki problem za PLO i Abu Ijad je bio uveren da Nidal sarađuje sa Mosadom kako bi svojim terorističkim akcijama kompromitovao PLO i naneo mu političku štetu na međunarodnom planu.
Na konferenciji, Nidal je tražio od Arafata da njegova dva člana budu kooptirana u Izvršni komitet i Palestinski nacionalni savet. Arafat je odbio, a Nidal ga je izvređao pred svima. Bilo je jasno da domaćin, Alžir, mora da se umeša. Tadašnji šef alžirske obaveštajne službe, Lahal Ajat, i iskusni diplomata Lahdar Brahimi, kasniji ministar inostranih poslova, organizovali su sastanak između Abu Nidala i Abu Ijada. Zapis o susretu ostavio je Abu Ijad.
"Ušao sam i ugledao sam ga tamo, po prvi put posle četrnaest godina. Bio je bled, delovao je bolesno i imao je brkove. Iako smo obojica bili napeti i hladni, rukovali smo se i zagrlili. Bili smo sami. Bio je skroman, ponizan i preterano ljubazan. Nismo mogli da odlučimo kako da započnemo razgovor o bolnim temama."
Razgovor je trajao satima, uz međusobno optuživanje ko je kome ubio važnog člana. Na kraju je Nidal izgubio strpljenje kad je shvatio da mu Arafat neće dozvoliti ulazak u PLO u bilo kom obliku. Na kraju je Abu Ijad predložio privremeni dogovor, koji se sastojao iz tri tačke:
- prestanak propagandnog rata između nas,
- saradnja po svim pitanjima vezanim za okupirane teritorije,
- potpuna zabrana svih terorističkih operacija - protiv Arapa, zapadnjaka i Izraelaca.
Nidal je pobesneo, "Kakav je ovo dogovor? Želiš da prestanem s ubistvima i operacijama. Želiš da umuknem i da se ni u šta ne mešam.Ako na sve ovo pristanem, šta je preostalo za mene da radim?"
Bilo je jasno da dogovora neće biti. Ostalo je da se vidi ko će kome doći glave. Abu Ijad je bio meta ne samo Abu Nidala već i Gadafija i moguće je da je Gadafi dao saglasnost Nidalu za uklanjanje Abu Ijada. Drugi misle da je Sadam Husein naredio ovo ubistvo. Želeo je bolje odnose sa PLO i njegovu podršku protiv Izraela a Abu Ijad je bio protiv saradnje s Irakom. Neki istraživači ovih događaja kažu da je Abu Nidal napustio Libiju 1991. godine, neposredno pre izbijanja Zalivskog rata. Ipak, izgleda da je Abu Nidal ovu krizu i rat, 1990-1991. godine proveo u Libiji. U tom periodu nije bilo terorističkih napada Nidalove organizacije. Neposredno pred napad na Irak, Jaser Arafat se uključio u diplomatski pokušaj da nagovori Sadama da se povuče iz Kuvajta. Ako bi uspeo u tome i Sadam ga poslušao, propao bi ultimatum i razlog za izvođenje "Pustinjske oluje." Trebalo je izbaciti Arafata iz igre.
Nidalov ubica Hamza Abu Zaid ubio je Abu Ijada i Abu al-Hola, šefa obaveštajne službe PLO. Ožalošćeni Arafat je napustio Bagdad i svoju diplomatsku misiju i vratio se u Tunis da tuguje nad ubijenim prijateljima. Palestinski pokret bio je u haosu, počela je invazija Iraka, PLO je pretrpeo još jedan poraz.
Da li je ovo konačna potvrda da je Abu Nidal primao naloge od Izraelaca? Nikada nije dokazano da su bili u vezi ili da su sarađivali. Ipak je čudno, Mosad nikada nije preduzeo nijednu ofanzivnu akciju protiv Nidala i njegove organizacije, iako je protiv ostalih palestinskih organizacija, mnogo manje opasnih od Nidalove, preduzimao nemilosrdne akcije čišćenja i njihovog potpunog uništenja. Nidal je služio Iraku, Siriji, Libiji, zašto ne i Izraelu. Imao je lični motiv i potrebu, neizmerno je žudeo za sigurnošću i opstankom. Izrael, najmoćnija država Bliskog Istoka, to je mogla da mu pruži. U složenoj, veštoj, mračnoj, dvostrukoj i trostrukoj obaveštajnoj igri, koja je trajala duže od dvadeset godina, Nidal je mogao da opstane samo uz pomoć moćnog saveznika.
Posle ovog događaja, ubistva Abu Ijada i Zalivskog rata, Abu Nidal potpuno nestaje s političke scene. Gde je boravio, da li je bio živ, čime se bavio, ostaje potpuna tajna. Tek 2002. godine pojavila se u Izraelu na radiju informacija da je Abu Nidal 19. avgusta 2002. godine pronađen ubijen u svojoj rezidenciji u Bagdadu. Već 21. avgusta usledio je demanti iz Bejruta, iz njegove organizacije "Revolucionarni front Al-Fatah" da je reč o izmišljotini izraelske obaveštajne službe. "Abu Nidal je živ i zdrav i nastavlja svoju borbu."
Tako je Nidal ostao misterija do danas. Šta se stvarno dogodilo s njim možda ćemo saznati u nekom vremenu koje je pred nama kad će sve tajne biti razotkrivene.
(Kraj feljtona)
Ostale tekstove Milana Vidojevića možete čitati OVDE.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 24, 2021
Izvor: Pravda
