Udžbenici ekonomije i mediji malo ili gotovo ništa ne govore o fenomenu zlata u svetskoj ekonomiji i međunarodnim finansijama, kakve su dugoročne tendencije u svetu zlata, ko su glavni igrači u tom svetu... Svet zlata oni uglavnom predstavljaju kao masu slučajnih događaja, sticaja okolnosti i senzacija, ali istinska slika se ne vidi.
U vremenskom periodu od oko jednog veka, od sedamdesetih godina devetnaestog, do sedamdesetih godina dvadesetog veka, svet je živeo u sistemu tzv. zlatnog standarda. Suština ovog standarda sastoji se u tome da pravi novac predstavljaju dragoceni metali, zlato i srebro, a papirni novac je samo garancija za posedovanje koji se koristi kao pogodno razmensko sredstvo, a za koje država-emiter garantuje zamenu za dragoceni metal. LJudi su se u realnom životu ovim pravom služili veoma retko.
Postoji tvrdnja da je zlatni standard nametnut od strane klana Rotšilda, u čijim se rukama posle napoleonskih ratova stekla ogromna količina zlata. Zemlje kojima je nedostajalo zlato za podršku zlatnom novčanom standardu obraćale su se Rotšildima za zajmove. Na taj način mnoge zemlje su upale u klopku „kreditne narkomanije”. U Rusiji je 1897. godine uveden zlatni standard ruske rublje, koji je praktično nametnuo tadašnji ministar finansija Sergej Vite, za koga se osnovano sumnjalo da je agent Rotšilda.
Na međunarodnoj konferenciji 1944. godine u Breton Vudsu predstavnici sve 44 zemlje-učesnice glasali su za uvođenje zlatnog standarda svojih valuta koje su vezane za američki dolar. Amerikanci su se obavezali da za dolare isporučuju zlato koje je pohranjeno u njihovim trezorima Fort Noksa. Na taj način perfidno je potisnuto zlato, a uveden američki dolar kao vid garancije vrednosti valuta. Ovaj standard postojao je do sedamdesetih godina prošlog veka. Preciznije, on je ukinut avgusta 1971. godine, kada je predsednik Nikson dao izjavu da Amerika prestaje da isplaćuje zlato za papirne dolare. Udžbenici ekonomije ovakav postupak nazivaju eufemizmom „demonetizacija zlata”. Novi sistem prihvaćen je na konferenciji na Jamajci 1976. godine i od tada svet živi u uslovima papirnog novčanog standarda, a u funkciji „rezervne valute” koristi se američki dolar, koji do danas drži monopol u monetarnoj sferi. Ne treba imati iluzija: ovakvu poziciju dolaru obezbeđuje američka vojna sila koja je do sada uspevala da spreči ma kakvu alternativu ovakvom sistemu.
Predstavnici američkih Federalnih rezervi ne jednom su ubeđivali javnost kako zlato vremenom gubi vrednost i da će u jednom momentu imati cenu ravnu bakru ili čak gvožđu. Krajem sedamdesetih godina Amerika je sprovela nekoliko probnih prodaja državnog zlata iz svojih gigantskih rezervi koje se čuvaju u Fort Noksu, kako bi dali primer centralnim bankama drugih zemalja da masovno rasprodaju svoje zlatne rezerve. SAD, kao glavni akcionar Međunarodnog monetarnog fonda, prinudili su ovu svetsku finansijsku organizaciju da sprovede više aukcija zlata u svrhu primera kako se treba osloboditi ovog dragocenog metala. Očekivan je „efekat stada”, međutim veliki broj centralnih banaka i ministarstava finansija nastavili su da prikupljaju i čuvaju zlatne rezerve, doduše ne koristeći zlato u funkciji novca, ali ni ne rasprodajući ga.
Početkom osamdesetih godina, uprkos prognozama Federalnih rezervi SAD, cena zlata nije opala, već je počela naglo da raste. Među „gospodarima novca” nastala je prava panika, jer je dovedena u pitanje njihova ideja „emitovanja novca ni iz čega” uz pomoć štamparije novca. I onda, devedesetih godina cena zlata je naglo počela da opada. Niko nije mogao objasniti šta je razlog takve nagle promene trenda rasta zlata na svetskom tržištu, i to upravo u vreme kada je ekonomska i finansijska globalizacija dostigla svoj vrhunac. O suštini globalizacije jednom se otvoreno izjasnio Zbignjev Bžežinski, rekavši da ona predstavlja rasprostranjanje američkih interesa po celom svetu. Sredstvo za postizanje tog cilja je američki dolar, a kako bi bio objektivno sredstvo, on mora imati rastući kurs u odnosu na druge nacionalne valute, što je bez slabljenja vrednosti zlata nemoguće postići.
Iskusni špekulanti su dobro znali formulu: što je zlato skuplje – to je slabiji dolar i obrnuto. A kako je moguće oslabiti vrednost zlata? Isključivo ukoliko se poveća njegova ponuda na svetskom tržištu. Obim ponude zlata vezan je za količinu koja se godišnje iskopava u rudnicima, ali ne samo time. Količina u ponudi se može povećati na račun rezervi kojima raspolažu finansijske vlasti država. Prema podacima Svetskog saveta za zlato, godišnja proizvodnja zlata u svetu u poslednjih dvadeset godina varirala je u dijapazonu od 1500 do 2500 tona. Dakle, ukoliko bi se na tržište izbacilo samo nekoliko stotina tona zlata iz rezervi, moguće je značajno oboriti cenu i na taj način učiniti uslugu američkom dolaru, tačnije gospodarima mašine koja te dolare štampa – Federalnim rezervama SAD.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
(KRAJ PRVOG DELA. NASTAVAK U SLEDEĆOJ KOLUMNI)
Izvor: Pravda
