Piše: Slobodan Antonić
Da podsetim, 29. decembra 2020. dogodio se zemljotres u Petrinji i okolini, stradala je jedna trinaestogodišnjakinja (u narednim danima biće pronađeno još šestoro mrtvih; ovde).
Tog dana Skupština Beograda usvojila je Plan detaljne regulacije za izgradnju stambenog kompleksa na području vodoizvorišta na Makišu. Policija je tokom sednice sprečavala demonstrante da uđu u salu (ovde). Stručnjaci upozoravaju da će građevinski kompleks, a možda i metro, nepovratno uništiti glavni izvor (od 1892) gradske vode za piće. Kažu da je rezervno rešenje – podizanje novih reni bunara na Velikom ratnom ostrvu – isto kao da pumpu postavite na otvorenoj kanalizaciji (Cloaca Maxima; ovde). „Uskoro će Beograd imati samo tehničku vodu – pijaću će kupovati flaširanu, od stranaca“ (ovde).
A sad pogodite šta je sutradan bila glavna vest beogradskih medija?
Za troje dnevnih novina to je neupitno bio zemljotres:
Blic: „Petrinja razorena, i deca među poginulima“ (ovde).
Alo: „Rušila se Hrvatska, ljuljala se Srbija“ (ovde).
Kurir: „Užas: Petrinja sravnjena sa zemljom, među žrtvama i devojčica srpskog porekla“ (ovde).
Za ostalih pet dnevnih novina glavna vest bilo je nešto treće:
Danas: „Stefan Nemanja plaćen kao dva Kipa slobode“ (ovde).
Politika: „Krivokapić: Nepravda prema SPC je ispravljena“ (ovde).
Večernje novosti: „Žurke u bolnicu šalju još 10.000 zaraženih“ (ovde).
Informer: „I ruske vakcine u Srbiji“ (ovde).
Srpski telegraf: „Milova madam zavodi i špijunira funkcionere po Srbiji“ (ovde).
Naravno da treba izvestiti i o zemljotresu, ali nijedne dnevne novine nisu na naslovnici donele čak ni najmanju notu o spornoj odluci vezanoj za izvorište u Makišu. Opasnost da Beograd ostane bez vode za piće jednostavno se nije pojavila, ništa se nije dogodilo.
Ako je za provladine novine razumljivo da ovu vest nisu istakle, zašto su isto uradile i opozicione? Nije li ovo bila odlična prilika za još jedan napad na korumpiranu vlast?
O ne, nikako. Štaviše, na bg. N1 pojavila se kritika zašto, zaboga, zemljotres u Hrvatskoj i RTS nije tretirao kao hedlajn? (ovde). Uz to, N1 i NovaS oštro su napale nepoznate Beograđane koji su preko grafita „Petrinja“, na Domu omladine, ispisali: Oluja, Jasenovac, Bljesak i Vukovar (ovde). NovaS je čak stavila u naslov „Stvarno smo stoka“! (ovde). Novinarka i njena gošća na N1 sablažnjavale su se i tresle od prenemaganja zbog „brojanja krvih zrnaca“ žrtava zemotresa – tj. zbog nedopustivog pominjanja da su neki od stradalih Srbi (ovde 2:43-3:44).
Naša sekndserbian pristojnerija trebalo bi da se odluči – da li je Hrvatska „druga država kao Japan“, „kakva ćirilica, kakvi Srbi, šta mi ima da se mešamo“, „počistimo prvo svoje dvorište“ itd. Ili, „pa mi smo svi isto, e ko nas zavadi, mene sve muke njihove bole“ – Balša Božović: „Beograd treba sada da pokaže veliku solidarnost sa Zagrebom, Srbija da pošalje hitnu pomoć!“.
Čekajte, ako su Japan, žao nam je zbog stradalih u zemljotresu, ali naravno da nas zanima ima li povređenih Srba. Zašto bi to bilo „prebrojavanje krvnih zrnaca“?
- Ali, oni nisu Japan, već komšije! Jesu, ali kakve? Što reče Zarković, „ne radujem se tuđem zemljotresu, ali nisam ni zakržljali izrod pa da sažaljevam zemlju koja ne propušta da slavi to što je etnički očistila moj narod“ (ovde).
Beograd, kaže Balša, da hitno šalje novac – a Zagreb da kao državni praznik slavi Bljesak i Oluju? Ima u tome nečeg ozbiljno naopakog.
To je ono dobro poznato licemerje naše građanerije. „Nema veze šta je bilo, da opet budemo drugari sa svima, kakva crna prava Srba, to su sve nezavisne države, kad ćemo to već jednom da naučimo“ – ali demokratizacija Belorusije, e to već treba da bude naš strateški prioritet, PSG: „Vlada Srbije da hitno osudi hapšenje opozicionog novinara Romana Protaševiča!“ (ovde), to je ono što nas se baš mnogo tiče, propadosmo bez toga...
Sve to dolazi otuda što bgd elita, pogotovo iz moje generacije, doživljava raspad Jugoslavije kao nešto privremeno. Evo, samo što od Zemuna nije ujahao Maršal na belom konju, pa da ponovo letujemo u Rovinju i da nam Saša Zalepugin vodi „Nedeljno popodne“.
Bgd. jugobumerski naraštaj najbolje je opisao Igor Ivanović (ovde): „čedo titoizma i hedonizma“, „bezvoljna i razmažena generacija“, „nespremna za borbu“ (27), „slaba i kukavička“ (38), „beskarakterna i slabićki korumpirana“ (71), koju roditelji – pod geslom „ako smo se već mi mučili, barem vi uživajte“ – „nisu učili radnoj etici“ (137), „učmalog, neradničkog i špekulantskog duha“ (138), koji „i dalje veruju u predstavu da je najbolji život u Srbiji bio do Osme sednice“ (159) – znate već ono: „Zlatni papagaj“, „žureje“, „JATom u Milano“, „spavali na klupi“....
Moji i Ivanovićevi beogradski jugobumeri posebno su se istakli 22. aprila 1992, s „Rimtutituki“, „neću da puzim, jer ne mogu da guzim“, „nećemo da pobedi narodna muzika“, „manje pucaj, više tucaj“... (ovde). Jedino što rat nije bio u Vijetnamu, givpisačenz, nego u njihovoj „jedinoj“ zemlji, za kojom sad neprestano gorke suze liju.
Pola godine pre toga, 7. decembra 1991, ubijena je porodica Zec, i dvanaestogodišnja devojčica, do „neću da pobedi narodna muzika“ već su im se i tela raspala u zemlji... Za to se tada nije znalo? Ali, nemojte reći da niste gledali šta kaže Špegelj:
„A Knin ćemo riješiti na taj način što ćemo pokasapiti. U to imamo i međunarodno priznanje za to, onda ćemo ih pokasapiti. (...) To neće biti rat, to će biti građanski rat u kome nema milosti ni prema kome. Ni prema ženi, ni prema djeci“ (Martin Špegelj, 14. oktobar 1990. u Gakovu, emitovano 25. januara 1991).
Ni prema ženi, ni prema deci...
E moj druže beogradski, „svemu je kriv Milošević“, „boli me patka za sve osim za moju patku“, dok Davor Gobac, Psihomodopop, u isto vreme peva Hrvatska mora pobijediti!(ovde), cela agramerska estrada Moja domovina (ovde), u Zg. se na trgu ori Ruža Hrvatska, Dino Dvornik i Jura Stublić obilaze bojišnicu i hrabre zenge da izdrže u Domovinskom ratu (ovde)...
A u Beogradu – rimtutituki.
Jugobumerska razmažena derišta, koja ništa ne znaju, koja nizašta ne haju, tada su glumila Vudstok i decu cveća, a danas glume konaszavadizam i zasvejekrivmiloševićizam.
I mnogo im smeta „posrbljavanje Beograda“, Nataša Vučković, „protiv sam promene naziva ulica, Zagrebačka, Hrvatska, Splitska..., promena imena nije samo provincijalizam nego i dubok osećaj inferiornosti, potpuno je nebitno šta rade u drugim zemljama“ (ovde); vizuelni umetnik Dragan Srdić priredio je izložbu sa 70 tabli bgd. ulica koje su doskora nosile imena gradova i ljudi iz SFRJ, „ovo što se sada radi je besmisleno, uvređeni smo zbog nečeg što je neka budala u drugom gradu rekla, a sada pokušavamo da ih stignemo u tom nacionalizmu“ (ovde)...
Da, da, srpski nacionalizam, u Hrvatskoj „ni prema ženi, ni prema djeci“, a u Srbiji „potpuno je nebitno šta rade u drugim zemljama“, i „sada će naš uvaženi gost iz uvaženog Zagreba da nam objasni da je ovde svaki nacionalizam isti, ali da je srpski ipak najgori“ (ovde).
Razumem da je neko egocentrik i materijalista, „četvrta generacija beogradžana“, član privilegovane „fuj-srbistan“ klase, kulturrasistička pahuljica što se gadi svega van kruga dvojke... Ali, ne razumem toliku razmeru gluposti i kratkovidosti, „šmrk, šmrk, zemljotres u Petrinji, a šta ono beše u Makišu, cigansko naselje?“...
Pa kad nas sutra dete bude pitalo: „Tata, što sad ni u Beogradu više nema da se pije voda iz česme“, da mu lepo kažemo: „Konaszavadizam, sine. A u Belorusiji uhapsili Protaševiča...“.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
