Dinastija Karađorđević 13. decembra obeležava svoju krsnu slavu Sv. Apostola Andriju Prvozvanog. Međutim, to nije bila i slava Karađorđa i njegovih sinova koji su slavili Sv. Klimenta, 8. decembra.
Petar Karađorđević 1890. godine promenio slavu i zaštitnika porodičnog doma odabrao svetog apostola. Krsna slava ili krsno ime jedan je od najkarakterističnih oblika srpske porodične tradicije. Pored ogromnog duhovnog značenja za čitav narod, slava ima i svoj pragmatični značaj, jer služi i kao identifikacioni i integrativni faktor među srodnicima.
Prvi srpski vladar i vođa o čijem praznovanju krsne slave imamo nešto više podataka je Karađorđe. Poznato je da je njegovo krsno ime bio dan Svetog Klimenta (8.12/25.11.), koji je u ustaničko doba svečano proslavljan. Karađorđe je kao i svaki ugledni svečar, pozivao viđene goste, strane diplomate i domaće vojvode.
U toku slavske večeri, pored jela i pića, raspravljalo se i o krucijalnim političkim pitanjima. Tako na primer, 1808. godine, upravo na voždovoj slavi donet je drugi po redu ustavni zakon.
Slava je proslavljana u voždovom konaku u Topoli, pored koje se nalazi i njegova zadužbina crkva Presvete Bogorodice.
Promena krsne slave
Karađorđevi naslednici nastavili su da praznuju i obeležavaju Svetog Klimenta, sve dok njegov unuk Petar nije odlučo da napravi do tada „presedan“ među srpskim dinastijama. Petar je odrastao u emigraciji. Imao je 16 godina kada je zbog abdikacije svog oca Aleksandra i dinastičke promene morao odseliti iz Srbije.
Često je menjao lokacije, ratovao i pisao, noseći sa sobom nostalgiju za otadžbinom, a onda je rešio da se skrasi, pokazaće se privremeno.
Godine 1883. oženio se crnogorskom princezom Zorkom, ćerkom knjaza Nikole, i zasnovao porodicu na Cetinju. Od ukupno petoro dece, troje je preživelo.
Peti porođaj bio je koban kako za novorođenog sina Andreja, tako i za Zorku, koja je umrla usled komplikacija 4/16. marta 1890. sa nepunih 26 godina. Mali Andreja, preminuo je svega nekoliko dana posle majke. U želji da pomogne svojoj supruzi, Petar I pozvao je lekare iz Beča, ali kneginji nije bilo pomoći.
Umrla je sa rečima: „Biće kralj“, misleći na Petra Karađorđevića, što se i ostvarilo 13 godina kasnije nakon Majskog prevrata.
Na svu tu nesreću i tragediju, Petar je od ranije nosio sa sobom još jednu tugu. Dve godine pre pomenute smrti Zorke i njenog deteta, Petar je izgubio brata Đorđa koji je iznenada preminuo. Tako da se potonji kralj našao u vrlo teškom emotivnom i životnom periodu.
Nalazeći se u izgranstvu, na „njegova pleća“ spala je briga o deci, ali i drugim članovima porodice Karađorđević.
Smrt supruge i novorođenog deteta koje upravo nosilo ime Andrija, stvorio je kod Petra veliku ožalošćenost i po sopstvenom priznanju, subjektivni osećaj da njegovoj porodici tadašnja slava (Sv. Klimentije), donosi lošu sreću. Stoga se odlučio na potez da zatraži od crkvenih vlasti dopuštenje za promenu krsnog imena.
Uputio je zvaničnu molbu tadašnjem Mitropolitu beogradskom Mihailu koji mu je dao dopuštenje i blagoslov da promeni svoju krsnu slavu.
Mitropolit Mihailo u to vreme rezidirao je u Beogradu. Bio je opozicija kraljevima Milanu i Aleksandru Obrenoviću, tako da nije mario za potencijalne posledice zbog prepiske sa pretedentom iz dinastije Karađorđević. Do svoje smrti sporadično je održavao kontakte sa Petrom.
Prema istorijskim izvorima i sećanju savremenika na odluku Petra Karađorđevića da svoju staru porodičnu krsnu slavu zameni proslavljanjem drugog sveca kao zaštitnika porodice, uticalo je nekoliko ličnih razloga:
Ovu njegovu odluku dodatno je podgrejao amanet njegovog oca, kneza Aleksandra Karađorđevića koji se tokom života vodio istom namerom da promeni krsnu slavu, ali po sećanju savremenika za taj korak nije imao hrabrosti, strahujući da će se nešto još dodatno desiti.
Sama odluka da prekine obeležavanje dotadašnjeg porodičnog sveca, i da za novu krsnu slavu odabere sv. Andriju izazvala je primedbe i disuksije kod drugih članova doma Karađorđevića. Među njima je tada, još uvek postojao je sveže sećanje na tragičan porodični trenutak abdikacije kneza Aleksandra sa srpskog prestola i njihovog kolektivnog odlaska u emigraciju, i to upravo na praznik sv. Andreje 1858. godine.
Znamenita Svetoandrejska skupština toga dana izglasala je nepoverenje Aleksandru i formalno omogućila dinastičku promenu prestolu.
Ostalo je zabeleženo da je Petrov agrument na kritike rođaka bio: „Sveti Andrija nas je proterao, sveti Andrija će nas i dovesti na presto Srbije“. Sudbinom ili realnim političkim okolnostima, Petar se 13 godina kasnije zaista vratio u Srbiju i poneo kraljevski oreol. U novim okolnostima Sveti Andreja postao je zaštitnik vladarske porodice i proslavljan je na dvoru kao svojevrsni dvorski događaj.
Godine 1911. Kralj Petar svečanom ceremonijom uveo je u vojni protokol garnituru pukovskih zastava koje su sve na svom reversu, nosile lik ikone Svetog Apostola Andreja.
Upravo te pukovske zastave, proslavile su srpsku vojsku tokom Prvog svetskog rata.
Izvor:Nacionalist.rs
