Ala (odomaćena turska reč) je zoomorfno biće, srodno aždaji i zmaju.
Na Kosovu se kazuje da je ala ogromna, s repom koji se spušta do zemlje a glavom u oblaku. Ako bi joj čovek spazio glavu, onda bi od straha pomerio pameću.
Ona je neobično snažna: “Jak kao ala!” Proždrljiva je i nesita: “Ždere kao ala!” Najviše se javlja i pakosti ljudima u prvoj polovini leta, upravo kada dozrevaju žita; vodi crne i gradobitne oblake, oluju i buru, i njima tuče i uništava letinu (useve i voće): “Bori se kao ala s berićetom” (letinom)!
Ona se tada može videti u vidu orla pred oblacima i čuje se njeno pištanje. Po vlasinskim selima ale kupe tuđu letinu i odnose u svoj kraj. NJima idu u susret zmajevi (čuvari useva u svojim krajevima), pa s njima vode borbu i razbijaju oblake.
Ale se i među sobom tuku, ledenim zrnima oko čarobne palice, i tada pada grad.
Uoči većih praznika ale se skupljaju na igru. Kada zaigraju, podigne se vihor, i sve što se nađe u njemu one odnesu. Čovek zahvaćen vihorom mora da poludi.
U Sremu se veruje da ale uzimaju pamet i zdravlje. Čovek postane alosan i poludi. Ptica ševa koja, pevajući, uzleće nebu pod oblake, postaje alosana i, prilikom sletanja, pada na zemlju i razbija se. Ako je nađe pas i pojede, onda i on postaje alosan (pobesni). Alosani bik, kad spazi ale pred oblacima, istrgne se iz jarma i odleti im u susret, pa se s njima tuče.
Kada nastupi pomračenje sunca ili meseca, to ih, veruje se, zaklone ale svojim krilima, počnu da ih nagrizaju i hoće da ih prožderu. Kada sunce pocrveni, onda ga je oblila krv od ujeda ala, a kada zasvetli, onda ih je sunce pobedilo. Dok ale žderu sunce ili mesec, mnogi stariji ljudi su utučeni, ne smeju se, a poneki u strahu i plaču. Pege na mesecu su tragovi zadobijenih rana od ujeda ala. Kada ale budu uspele da pojedu sunce, onda će, po verovanju, nastati smak sveta. Da se to ne dogodi, ljudi pucaju iz pušaka prema pomračenju, lupaju u klepetala i zvona, a žene neprestano baju.
Predanje govori da su ljudi gonili neku alu, stigli je u Stigu (braničevskom kraju) i teško ranili, a ona ranjena utekla u pećinu kod Golupca i tu uginula. Kazuje se da su od njene lešine nastale golubačke mušice, opasne po život ljudi i stoke.
Uz Belu nedelju (sedmicu) ne muti se voda zbog ala. Kada naiđu crni oblaci, koje predvode ale, onda se viče: “Alo, ne ovamo, putuj na Tatar-planinu!” Kada se pojavi vihor, u kome igraju ale, onda se na njega pljuje i govori: “Pod levo koleno!” Pre nego što se digne oluja iznosi se pred kuću sto i na njemu hleb, so, nož crnokorac i sekira sa okrenutom oštricom prema oblaku. Ale pred oblakom progone zmaj, smuk, zduhać i naga vidovita žena.
Ale se pretvaraju u ljude i životinje, i tada ih mogu videti samo šestaci (koji imaju na svakoj ruci i nozi po šest prstiju). Prilikom njihove posete kuća se zatrese.
Ale se skupljaju noću uoči većih praznika, svraćaju ljude s puta i jašu ih po potocima. Po predanju, one hvataju decu, odnose ih u svoja staništa i tamo proždiru. U njihovim staništima nalaze se dečje kosti i prolivena krv. Proždiru i volove.
U svojim stanovima skidaju svoje glave s ramena, pa ih bištu, a na njihovo mesto stavljaju konjske. Ala odlazi u lov s ćosom, spaljuje zmaja, skače u kazan s vrelom vodom.
Alu je prevario Ciganin kada su odmeravali snagu, a lisica je prevarom sagorela alu. Grešna careva kći pretvara se u alu.
Srodna verovanja o ali imaju Arbanasi i Grci. Alom ili ala(h)ukom naziva se studeni vetar severac koji, u svom naglom kretanju, zviždi kao ala, čupa drveće iz korena i diže krovove na zgradama.
Izvor:Vesti-online.com
