Stana, seljanka iz Crnjelova pored Bijeljine, rodila se 1850. godine, a kada je stasala za udaju, strasno se zaljubila u Stevana Kovačevića s kim je nastavila da živi u Šapcu. Sve do 1876. ničim se nije izdvajla od ostalih žena.
Kada je izbio srpsko-turski rat, 1876. godine, Stevan, Stanin muž, pridružio se odredu drinskih dobrovoljaca i vojevao protiv Turaka u Podrinju, oko Drine. Stana nije bila kao ostale žene. Nije mogla da podnese očekivanje i strepnju, već je obukla muško odelo, vezala kosu pod šajkaču, uzela pušku i pod imenom Stanko se pridružila dobrovoljcima.
Tri meseca je podnosila sve ratne napore sa drugim ratnicima i niko nije primetio da je žena, dok je njen muž, iako ne baš srećan što ratuje uz ženu, pažljivo čuvao tajnu o njenom junaštvu. Hrabra Stana dobila je srebrnu medalju za hrabrost zbog iskazanog junaštva pod imenom Stanko, te je postala omiljena među „braćom dobrovoljcima“, kako ih je zvala.
Trećeg meseca Staninog ratovanja njen muž Stevan teže je ranjen u boju kod Batkovića i morao je da bude prebačen u šabačku bolnicu. Čvrsta u jurišima i pod kišom kuršuma, žena-ratnik nije mogla da sakrije brigu. Napustila je položaj i otišla u bolnicu da neguje ranjenog muža. Bolničari i ratnici su tek tada shvatili da je Stanko u stvari Stana.
Kada je Stevan prezdravio supružnici su se vratili svojoj kući, a Stana je nastavila da živi kao i pre rata.
Ratni drugovi je nisu odbacili i zaboravili, bila je ravnopravni član udruženja dobrovoljaca i učestvovala je u paradama i proslavama.
Na dvadesetpetogodišnjicu rata, 1901. godine, dobila je medalju za vojničke vrline.
Izvor:Nacionalist.rs
