Pravda

Piše: Vladimir Dimitrijević

O JEDNOJ DAVNOJ POHVALI 
    
Ovih dana postepeno sistematizujem tekstove za jednu „knjigu pohvala“ živim javnim delatnicima koji se bore za Srbiju. Odavno sam prekinuo tradiciju da se kod nas govori dobro samo o pokojnicima. Pišem i govorim pohvalno o onima koji stupaju pod stegom slobode i nezavisnosti našeg naroda i države. Nemam nameru nikom da laskam ( uostalom, laskanje našoj patriotskoj inteligenciji, koju, po materijalnom statusu, „kuče nema za šta da ujede“, sasvim je nepotrebno, a i lišeno bilo kakve novčane dobiti ). Namera mi je da kažem – nismo pobeđeni. Srbija ima front časnih intelektualaca spremnih da joj služe, i da se za nju bore, bez obzira na novac, koji je, kao i život u „Manifestu nadrealizma“ Andrea Bretona, uvek „negde drugde“, a ne kod nas, „nacionalista“.  

Listajući ( ako se, kad je računar u pitanju, može tako reći borbe za Srbiju koja, ako Bog da, neće biti ulični kontejner, nego svetosavska ikona, o Slobodanu Antoniću kao autoru knjige „Kulturni rat u Srbiji“, koja se, u izdanju Zavoda za udžbenike, pojavila 2008. godine, i koja je, među prvima, analizirala sve okršaje na našim „frontovima u kulturi“. Slobodan Antonić je, u ovom trenutku, na vrhuncu svoje snage i zrelosti upravo kao hrišćanski sociolog ( tako je sebe nazvao u predgovoru knjige „Demontaže kulture“ ) i ključni je razobličitelj svih drugosrbijanskih mitova, maskiranih u priče o „demokratiji i ljudskim pravima“. Ali, „Kulturni rat u Srbiji“, iako nastao u prvoj deceniji ovog stoleća, i danas ima šta da kaže, i uveren sam da bi ga, uz dopune, opet vredelo objaviti. Zato, sklapajući svoju „knjigu pohvala“ živim delatnicima naše kulture otpora, podsećam čitaoce na osnovne teze nesustajnog Antonića, ustanika protiv okupacije Srbije od starne tuđina i domaćih mu izmećara, a za Srbiju Božju i narodnu. 

Da ponovimo: tekst je iz 2008, kada je, uz malu pomoć Kamerona Mantera, sastavljena Vlada Cvetković – Dačić ( sa osmehom Borisa Tadića u pozadini ), i mnoge pojave i ličnosti opisane u Antonićevoj knjizi više nisu to što behu, ili nisu aktivne na negdašnji način ( recimo, B 92 nije onaj stari, Matićev B 92, a sam Veran Matić je svojevremeno prešao u službu Vučiću; Čedomir Jovanović je „nestao u akciji“, itd ). Ali, iako je vršena svojevrsna rekonfiguracija domaćeg kulturnog prostora, suština pojava ostala je ista. Zato vredi, opet i opet, čitati Slobodana Antonića i njegov „Kulturni rat u Srbiji“. 
    
SUMRAK „DRUGE SRBIJE“ ILI SLOBODAN ANTONIĆ O LAŽI „GRAĐANIZMA“ 
UVOD 

Kada je, u časopisu „Pečat“, Slobodan Antonić počeo da objavljuje oglede o drugosrbijanskoj kulturi (od Radomira Konstantinovića do Marka Vidojkovića, što je, po njemu, bolno nizlazna putanja ka ponoru nihilizma), znao sam: zbiva se nešto važno. Najzad je neko shvatio da je kultura u Srbiji važnija od Vlade Cvetković - Daček, koju je pravio ugledni intelektualac Centralne intelektualne akademije SAD, Kameron Manter. Najzad je neko pojmio da su bitnije izdavaštvo i pozorište od hamletovskih dilema Palme i Krkobabića! Najzad se neko usudio da vidi dalje od hacijende Tomislava Nikolića!         Da, taj koji se (najzad!) pojavio, a potiče iz intelektualnog «mejnstrima», iz srpske univerzitetske sredine, spreman da ponese sve posledice svog plivanja uz struju (jer zna da i leševi plivaju niz struju), pravi „reakcionar“ (čovek koji reaguje; pošto i paraliza može biti progresivna, reakcija je često dokaz da smo živi) - to je Slobodan Antonić. Čitao sam, sa pažnjom i „zadovoljstvom u tekstu“ (Rolan Bart) njegove mudre, odmerene, kristalno čiste rečenice, i nadao se - članci će postati knjiga.  

I zaista: evo knjige! Zove se „Kulturni rat u Srbiji“, i objavio ju je Zavod za udžbenike 2008. godine.

Pa, da je prelistamo. 

BITI SLOBODAN ANTONIĆ

Nekada, u doba dok nauka još nije postala prirepak tehnologije, bilo je onih koji su za nju hteli da se žrtvuju, smatrajući da tako služe dobru svog naroda i čovečanstva. Marija Kiri je ZNALA da se izlaže smrtnoj opasnosti izvodeći oglede sa radioaktivnim supstancama. Jedan od retkih naših savremenika spremnih da se žrtvuju za nauku je i Slobodan Antonić, koji ČITA nesuvislosti o kojima piše, prekopava po intelektualnom otpadu piskarala poput Teofila Pančića, veleuma koji neprestano reciklira „samog sebe, tog predivnog sebe“ (Psihomodo pop), zavlačeći analitičku lopaticu u „Peščanik“ u koji neprestano vrše malu i veliku srbofobnu nuždu razni Lukovići, Derete, Samardžići, Prokići i slični vrištavci horor-kindergargena zvanog Druga Srbija. Antonić čita i prozu Marka Vidojkovića, često manje inventivnu od natpisa u javnim klozetima (i zaista: Vidojković književnošću proglašava svoje opise puštanja vetrova i izbacivanje fekalija: „Skinuo sam pantalone i seo na dasku/.../ Izletelo je više nego što u jednoj sekundi izleti iz creva kojim se tankuju formule“, veli ovaj genije koga je otkrio Veran Matić, sa svojim B92 „Samizdatom“.)

Ono što Antonić radi je veoma samopožrtvavano: TO treba čitati, o TOME treba pisati. Ali, Antonić je opremljen ABH opremom: svojom trezvenošću i odbijanjem da se preda resantimanu, psovanju oponentima svega po spisku, udaranju šakom po stolu, uz poklič: „Ovo je Srbija“. Ne, Antonić TO analizira, kao i svaki pravi naučnik. Daje „drugosrbijancima“ da dođu do reči, i mi vidimo kažnjivi nivo njihovog neznanja i moralne oppremljenosti, koja proističe iz identifikacije sa agresorom, svetskim globalističkim moćnicima, što su, preko svog glasnogovornika Dejvida Gomperta iz  RAND korporacije, još u prvoj polovini 90-ih godina 20. veka izjavili da „srpski virus treba izbrisati“. 

O RADOMIRU KONSTANTINOVIĆU

Antonić je svu svoju ozbiljnost i analitičku sposobnost dokazao u ogledu o „Filosofiji palanke“ Radomira Konstantinovića. Pokazujući kako je nastala knjiga o kojoj je Borhes maštao da će je napisati (knjiga koju niko ne čita, a svi moraju da se prave da su je pročitali), Antonić je reflektorski obasjao njene rečenice (poput one: „Smernost je ovde izraz vernosti činjenicama, koja vernost je nevernost ljubavi, nespojiva sa banalnošću obogovljenog reda i poretka apsolutno činjeničnog sveta, ali koja je i nevernost samoj činjenici jer, nalazeći njen apsolutni identitet, ne nalazi nju već je gubi u apsolutnom ništavilu tog apsolutnog identiteta“). Učinivši providnim takve rečenice, Antonić je analizirao Konstantinovićevu kriptomarksističku kritiku srpskog nacionalizma, ali i srpske građanske kulture (od Đure Jakšića, preko Vojislava Ilića, Milana Rakića, Isidore Sekulić, do Nikolaja Velimirovića i Branislava Petronijevića, Konstantinoviću su svi veliki i umni Srbi ubogi palančani). Ali, ako su Skerlić, Dučić i Drainac palančani, ko, po Konstantinoviću, to nije? Tu je, pre svega, opskurni Miloš Perović koji je tvrdio da je „patriotizam maska žudnje za zločinom“; uz njega se svrstao „pesnik proleterske revolucije“, Dušan Srezojević, veći od Rakića i Dučića zajedno uzetih. I, naravno Josip Broz Tito, kome je, 9. maja 1980, Konstantinović uputio odu, tvrdeći da su mucave besede Jožeka Kumrovačkog čak i kućne pomoćnice uzdizale do „maršalskih visina“.

Umesto da ćuti, i pokrije se svojim titoističkim ušima, Konstantinović je, kao pravi titofil devedesetih godina XX veka ustao protiv srpskog nacionalizma, jer je „nacionalizam - terorizam“. Time je hteo da dokaže svoju staru tezu da nacizam u Srbiji 1941. nije bio „import“ iz Nemačke, nego autentični plod duha srbijanske palanke. Rakić je pesmom „Na Gazimestanu“ bio propagandista, koga je nasledio Slobodan Milošević govorom na Gazimestanu, o Vidovdanu 1989. Od Rakića do Miloševića: „nacionalistička“ nit! 

SRBI SU KRIVI ZA SVE
                             
Za sve su, tih devedesetih, krivi Srbi.

Nisu Slovenci prvi izašli iz SFRJ. Tuđman nije dobio pomoć Vatikana i Nemačke. SAD i EU nisu podržale muslimanskog fundamentalistu, Aliju Izetbegovića. Dvesta hiljada Srba iz Krajine nisu proterali  Hrvati, uz pomoć američkih instruktora. Srbija nije bombardovana 1999. godine da bi joj bilo oteto Kosovo. 

Ne, za sve su krivi Srbi, ti prostački palančani, čija se moderna (od romantizma do početka Drugog svetskog rata) morala uliti u nacizam. Nije kriv Hitler, nego Vladika Nikolaj.

Klinton i Buš su nevini; Miloš Đurić je sve zakuvao, svojom „vidovdanskom etikom“

Zbog toga „Filosofiju palanke“ bivši kompartijac, Filip David, naziva nekom vrstom „drugosrbijanske biblije“. S pravom: kakva sekta, takva i biblija!

Jer, drugosrbijanci su sekta ograničenih vidika koja, po Antoniću, ne vidi da se pred njom nalazi jednostavan i lak izbor: „Druga Srbija ili kultura“ (str. 239). To je, u ogledu „Rodno mesto i tajna Druge Srbije“ briljantno dokazano.

TITOUGODNICI

Biti Slobodan Antonić znači biti omrznut među drugosrbijancima. Jer, drugosrbijanstvo je ormar pun kostura, a ko god ga otvara da bi ga osvetlio i počeo sa rastajnivanjem građanstičkih tajni - mora naići na mržnju onih koji tajne kriju. A kriju štošta, počev od svog porekla (koje Antonić, kao pristojan gospodin, ne pominje) Majka Druge Srbije je titougodno hapsila profesora Mihaila Đurića; čelnik Evropskog pokreta je, kao Titov gradonačelnik Beograda, dodeljivao počasno građanstvo prestonice Nikolae Čaušeskuu; poznati socijal-demokrata je mržnju prema svemu svetom kod Srba nasledio od svog ujaka, Oskara Daviča, koji je verovao „u CK jer je za čoveka“;  borka za ljudska prava je dete iz mešovitog braka, čiji je otac, udbaš, zavio Srbe u Dalmaciji u crno; „kulturna dekontaminatorka“ je ćerka ideologa komunističkog morala; liberalnodemokratski duče je do juče bio pajkićevac i monarhista, koji je nosio ikonu Svetog Save za vreme studentskih protesta 1996/1997;  istoričar mrzi to što je sin svog oca, ozbiljnog, a ne Soroševog, istoričara, što je pisao ultrasrpske tekstove u „Pogledima“ i bio, makar u nameri, prekodrinski dobrovoljac.

I tako dalje, i tome slično; jajare i muljatori, maskirani u pravnike za ljudska prava (kao neumrli im uzor, srbofob kome je Titova televizija davala da vodi „Kino oko“), ili u mudrace (kao što je još neumrliji titoljub - antipalančanin, koji je u sebi sjedinio obožavanje Broza i poštovanje za Beketa, plus sećanje na svog oca što je, od kraljevskog ministra, postao Jožekov zakonopisac) pokušavaju da nam se nametnu kao mera i provera našeg intelektualnog života i moralnog stava. Ali, neće proći! Jer, ima Srba koji njihove tekstove čitaju, i o njima pišu, razobličavajući ove Čičikove kao trgovce mrtvim idejama i sopstvenim mrtvim dušama koje nije kupio đavo (onaj miltonovsko-bajronovski pobunjenik), nego Đerđ Soroš, berzanski muvator i izvođač „prljavih radova“ globalističke lobotomije na istoku Evrope.

Zato se Antonić ne boji.

NE PLAŠITI SE, NEGO RAZUMETI                 

I zaista: Antonić ne mrzi, nego razume.

Zato on ume da pohvali sve što je kod „drugosrbijanaca“ vredno i umno.

Zato on zna da Radomir Konstantinović nije samo pisac „Filosofije palanke“, nego i „Bića i jezika“ mnogotomnika koji ostaje trajno nasleđe naše kulture.

Zato on poštuje lucidnost Teofila Pančića i njegovu spisateljsku veštinu.

Zato on kaže da je cilj njegovog „Rata u kulturi“ da rata više ne bude, nego da otpočne pravi, suštinski, nasušni Dijalog, u kome se učesnici ne moraju slagati, ali u kome će poštovati jedan drugog. Zato je Antonićevo delo potvrdno, a ne odrečno, gradilačko, a ne rušilačko, i lišeno svakog nihilističkog „nagona za povraćanjem“ po svemu čim se ne slažemo. 

ŠTA JE RAT U KULTURI?

Antonićeva knjiga je uokvirena prvim i poslednjim ogledom. Prvi, „Kulturni rat u Srbiji“, daje određenje onoga što američki naučnici zovu „culture wars“ („kulturni ratovi“, to jest,“ratovi u kulturi“); poslednji, „Kriza demokratije i transnacionalne elite“, bavi se ulogom transnacionalnih (nacionalno neodgovornih) elita u potkopavanju nacionalne države i demokratije.    Kulturni rat je, po Slobodanu Antoniću, „rat koji jedna frakcija kulturne elite vodi protiv određenih vrednosti“ (str. 9). Naš pisac se zadržava na SAD, gde su „ratovi u kulturi“ u drugoj polovini 20. veka bili naročito snažni, pri čemu su „levi liberali“ i fanatici globalizma još od hipi-revolucije zauzimali ključne položaje u sistemu, tako da danas suštinski vladaju američkim kulturnim i obrazovnim prostorom, što je dovelo do toga da je deci u Kaliforniji zabranjeno da u školama pominju „oca“ i „majku“ (zbog „gej“ parova), pa moraju da govore samo o „partnerima“. Antonić zatim prelazi na analizu jedne agitropovske kvazi-drame, pokazujući kako ovo delce biva uzdignuto do šekspirovskih visina, zahvaljujući kritičarima i gledaocima koji mantrično ponavljaju sebi i drugima: „Ne, ja nisam Srbin, nikako. Ja sam elita, jer meni se OVO  dopada. Meni ovo MORA da se dopada. Ma, baš je lepo, baš je pametno. Kako je divno biti elita!“ (str. 32)

Naravno, Antonić zna da su „drugosrbijanci“ samo uboga kopija svojih američkih i evropskih uzora, koje elite globalnog kapitalizma puštaju s lanca da bi ratovali protiv temeljnih uporišta zapadnog društva, od hrišćanske vere do nacionalne države. Redefinišući umetnost (koja od antičkog trijedinstva Dobro - Lepo -Istinito postaje svaki čin što izaziva reakciju kod publike, pre svega šok), artisti, pit bulovi globalističkih elita, šokiraju publiku tako što tradicionalne vrednosti (od likova Hrista i Bogorodice do porodice i rodoljublja) izlažu ruglu. Zato je moguće umetnošću proglasiti bljuvotinu koja poziva da se neko pomokri na Hrista ili da Madonu predstavi slonovom balegom (str. 13-15), ali nije moguće rugati se „levo-liberalnim“idolima, poput feminizma, homoseksualizma, itd. Američki konzervativni političar i pisac Patrik Bjukenen  s pravom pita: „Šta bi se dogodilo kad bismo se rugali holokaustu predstavljanjem kompjuterizovanog kolaža nage Ane Frank koja se razuzdano igra sa SS trupama iz Aušvica?“ A Slobodan Antonić to pitanje podvlači: „Zašto je samo i jedino izrugivanje hrišćanskim, tradicionalnim vrednostima umetnost, dok je sve ostalo divljaštvo i ne-umetnost?“ (str. 15)

LAŽNA HRABROST KVAZIELITISTA  

Rugajući se Svetom Nikolaju Žičkom, domači «drugosrbijanac» ponavlja (amaterski zaneseno) zapadne obrasce. Ali, drugosrbijanci nisu nikakvi heroji borbe protiv „nacionalističkog etatizma“. Oni primaju bakšiš za bijenje vezanog  čoveka, nemoćnog  da se ozbiljnije brani. Antonić to objašnjava jednostavno (str. 18):»Tako se pokazuje paradoks moderne umetničke elite. Ona živi i stvara u uverenju da je pobunjenik protiv oveštalih struktura, da razvaljuje stege, da izaziva moćne i da juriša na nebo. Ali, ta pobuna je samo lupanje na otvorena vrata. To je potplitanje i ismevanje starca (nacionalnih struktura) koji nekada jeste bio jak, ali koji je danas i sam žrtva novog siledžije u kraju (globalističkih struktura). Umetnička elita „hrabro" kinji tog starkelju, da bi zatim u džep stavila novac koji joj je, zadovoljan i razveseljen, dobacio mladi siledžija. Svi ti „alternativci", svi ti „heroji otpora", svi ti „pobunjenici protiv sistema", zapravo su samo njegove sluge. Oni nisu dovoljno inteligentni čak ni da shvate svoj lakejski položaj. Ili nisu dovoljno pošteni da ono što i sami naslućuju priznaju - makar samima sebi.» Tu su i druga „umetnička dela“ i „avangardni zahvati“, poput „Važno je biti Izdajnik“ Predraga Azdejkovića, kome virtuelni nacionalistički sud sudi jer je imao seksualni odnos sa Albancem (dok sudije u ovom „delu“  jedu izmet srpske dece sa Kosova).

Na kraju uvodnog ogleda, Antonić se zalaže za depolitizaciju srpske kulture, jer se u uspešnom društvu elita ne regrutuje po ideološkoj podobnosti, nego po stvaralačkoj sposobnosti.                                              

DRUGA SRBIJA: MONOTONI KVAZIPLURALIZAM                                 

Autor „Kulturnog rata u Srbiji“ prati tragove Druge Srbije u izdavaštvu i medijskom prostoru. Drugosrbijanske ekonomske stručnjake, fanatike „liberalno - tržišne ekonomije“, koji su to (fanatici) baš u doba sloma takve ekonomije razotkriva kao propagandiste koji glume fanatizam zbog lične koristi (pa saznajemo da je evroreformista Dragan Vujadinović, autor „Obrnute ekonomije 2004-2006“, inače simpatičan jer, u svojim člancima, voli prirodu i planine, bio finansijski direktor za ekonomsko-pravne poslove „Studija B“, v.d. direktora „Prosvete“, pomoćnik generalnog direktora Valjaonice bakra Sevojno, finansijski savetnik tajkuna Zorana Drakulića i prijatelj privatizacionih mahera, Aleksandra Vlahovića i Božidara Đelića, član Tadićeve stranke. Zbog toga se, kao ideolog svoje klase, u ekonomiji zalaže za načelo „borbe za opstanak“. A šta znači ta „borba za opstanak“? „Tu i tamo koja hiljada otpuštenih, koji milion nezaposlenih, koja milijarda gladnih, tu i tamo neka teritorija devastirana, neki naftonosni izvori ratom preoteti, neki narod istrebljen“, veli Antonić (str. 91), prateći posledice Vujadinovićevog socioekonomskog darvinizma. Opisuje Antonić i drugosrbijanske političare (ne samo montanjarske čediste, nego i kentaurske lidere, poput Vladana Batića, čije se „demohrišćanstvo“ svodi na tvrdnju da je Srbija „pravoslavna džamahirija“ u kojoj postoje „klerofafistička štampa“). Zapaža i nastojanja drugosrbijanaca da izmene  kulturni i politički identitet Srba, odvajajući ih od matičnog pisma i svesti o osnovnom nacionalnom interesu („Venecijanska komisija“, „Ćirilica“, „Menjanje identiteta Srbije“). Analizira i selektivni pristup pravdi dvojca (s haškim kormilarom) Biserko - Kandić, koji dokazuje da su Srbi krivi za sve što se na prostoru bivše SFRJ desilo od 1991. do 1995. godine („Helsinški proces“, „Srbija i Škorpioni“), a kosmetskim Srbima preporučuju da se što pre integrišu u najtolerantnije od svih mogućih društava, ono kosovsko („Potemkinovo selo „održivog kosovskog društva»»). 

Tu je i njegovo zanimanje za građanističke kolumniste i književnike, Teofila Pančića i Marka Vidojkovića („Legenda o Velikom Higijeničaru“, „Poetika poljskog WC-a“).

NVO TOTALITARIZAM

Antonić prati i radikalni feminizam „Žena u crnom“, koji, kao i svetski radikalni feminizam, ima sličnosti sa nacističkom ideologijom preupropašćavanja stvarnosti („Feminizam u crnom“), nametanje „političke korektnosti“ („Srbija u NVO utopiji“), koja ne samo da hoće „sociološkinje“, nego i GLBT (gej, lezbo, biseksualni i transeksualni rod), proširenje definicije braka na homoseksualce, ubacivanje u pravni sistem NVO špijuna koji treba da provociraju građane Srbije, navodeći ih da se „netolerantno“ ponašaju i time građanskim NVO obezbeđuju još para iz zapadnih „antifašističkih“ fondova, „Peščanik“ kao giljotinu građanističkog gebelsovskog medijskog poretka u nas („Sveto denacifikatorsko trojstvo“), B92 kao savršenu inkarnaciju priče o stostrukoj laži kao putu do neprikosnovene istine („Pod zidom Internet Bastilje“, «B92 i „vaspitavanje“ srpske elite“).

Prati Antonić i udžbenike građanskog vaspitanja („Prevaspitavanja Srbije“), čiji je cilj da od naše dece napravi cinkaroše roditelja koji krše „dečja prava“, nove Pavlike Morozove, a od Srbije totalitarni logor pod budnim okom NVO Velikog Brata („Rasterećenje“ od nacionalnog identiteta“, „Građansko vaspitanje i deca špijuni“). 

U IME KAPITALIZMA I «SLOBODNOG TRŽIŠTA» 

Ali, Antonić se ne zaustavlja samo na kritici. On govori i o potvrdnim vrednostima, na kojima bi se, u budućnosti, mogla graditi istinski druga i drugačija, slobodna Srbija. U tekstu „Svet koji je nestao“ on nas podseća da život u socijalizmu nije bio samo okretanje dolapa u ideološkom ropstvu, nego i doba kad je radnik mogao da živi dostojno čoveka, kako to opisuje Nada G. Novaković u svojim studijama „Propadanje radničke klase“ i „(Dez)integracija radničke klase druge Jugoslavije“, u kojima će jednog dana zapanjeni student moći da pročita i ono što će ga uveriti da globalistički kapitalizam nije „najbolji od svih mogućih“ sistema, i da je socijalistički sistem, optuživan za nesposobnost i neproduktivnost, funkcionisao ovako (str. 81):»Jer, tamo će pročitati da je, u toj izmišljenoj zemlji, 1974-1977, posao dobilo - ne izgubilo! - 850.000 ljudi. Da je u Srbiji, 1980, bilo zaposleno čak 600.000 ljudi više nego 1974. Da je, 1974-1977, standard povećan za 25 odsto, a realna primanja za 36 odsto. Da su štedni ulozi, istih godina, rasli po stopi od 30 posto godišnje. Da je 20 odsto investi-cija odlazilo na izgradnju novih stanova. Da je samo u razdoblju 1974-1977 u Jugoslaviji izgrađeno i besplatno podeljeno 580.000 stanova. Da je samo u Srbiji, tokom tzv. socijalizma, besplatno podeljeno pola miliona stanova. Da je prema nekim sociološkim istraživanjima, u Srbiji čak 40 posto pripadnika srednje klase besplatno dobilo stan, kao i nekih 25 odsto radnika, dok je još toliko izgradilo sopstvene kuće. Da se u zapadnim zemljama za zakupninu stanova trošilo i do 35 odsto porodičnog dohotka radnika, dok je u Srbiji, 1979, četvoročlana radnička porodica na stanarinu trošila svega 4 odsto dohotka. Da je do 1979. svaka druga po-rodica kupila automobil. Da su u Srbiji, 1980-ih, svi pripadnici srednje klase imali TV, kao i 93 odsto radnika. Da je zamrzivač posedovalo 93 odsto službenika i 82 odsto radnika, mašinu za pranje veša 97 odsto službenika i 75 odsto radnika. Da je, u Srbiji, u oko 60 odsto poljoprivrednih domaćinstava bar neko bio zaposlen u fabrici ili kancelariji. Da je srpsko selo po prvi put u istoriji došlo do novca. Da su svuda, po seoskoj Srbiji, počele da se grade nove kuće, da se nabavljaju traktori, kamioni i druga vozila, da se kupuju poljoprivredne mašine...»

SLUČAJ ČAVOŠKI  

U svom zapisu „B92 i „vaspitavanje“ srpske elite“, Antonić govori o javnoj sudbini Koste Čavoškog, čoveka koji je, u Brozovo vreme i vreme jednopartijske diktature, bio dosledan borac za ljudska prava, građanske slobode i pluralizam. Kao jedan od osnivača Demokratske stranke, a kasnije i Srpske liberalne stranke, Čavoški se oštro oglašavao protiv autoritarnog režima Slobodana Miloševića. Međutim, kao rodoljub i dosledan borac za poštovanje pravnih normi, Čavoški je u dosmanlijskom režimu postao omrznut jer je ustao protiv Haga i nacionalne izdaje koju su dosmanlije usvojile kao modus vivendi. Politički antimiloševićevac, on je u Hagu svedočio u korist Miloševića, jer je „krivica“ za koju  se Miloševiću  sudilo bila odbrana osnovnih interesa srpskog naroda. Zbog toga su „drugosrbijanci“ Čavoškog „častili“ najpogrdnijim imenima, povezujući ga, na B92, sa „nacizmom“. Načelan u svojoj borbi za istinu i pravdu Čavoški je od „drugosrbijanaca“ izvrgnut ruglu. Antonić uočava šta je pravi cilj B92 harange protiv ovog «nepodobnog» opozicionara, koga nazivaju „fašistom“, „mentolom“ i „izlapelim starcem“ (str. 152):»Niko nije naivan da misli kako je ovakav tretman Čavoškog slučajan. Sličan tretman „uživaju" i SPC, SANU, književnici i umetnici, profesori univerziteta, oficiri iz rata 1999, novinari, sportisti koji se ne stide što su Srbi... Zapravo, celokupna srpska nacionalna elita i sve glavne nacionalne institucije predmet su ovog svojevrsnog kulturnog rata. Cilj je da se unište nacionalni autoriteti, da se potkopa nacionalno samopoštovanje, da se razori svaki centar nezavisnog rasuđivanja i delovanja. Cilj je da se autentična nacionalna kultura zameni idejno proverenom „kulturnom industrijom". Cilj je da umesto odvažnih naučnika i samosvonih umetnika srpskom kulturom ovladaju trećerazredni imitatori, sirovi psovači, idolopoklonici svega što dolazi iz NJujorka ili LJubljane, svejedno…

Taj cilj je na samom pragu da bude ostvaren. A za to je najodgovornija srpska kulturna elita. Ona je ćutala kada je evroreformska gomila za linč izvlačila i verbalno stavljala na vešala najuglednije ljude iz nauke, crkve, umetnosti, među kojima je i profesor Kosta Čavoški. Možda je došlo vreme da više ne ćutimo. Možda je krajnje vreme da kažemo - dosta. I da barabama u ovoj zemlji konačno saopštimo da ih pošteni svet od sada više nikako neće trpeti.»

Neće i ne može. 

SOCIOLOZI KOJI NE PRISTAJU 

Antonić ukazuje i na sociologe koji se nisu prodali vladajućoj ideologiji globalističkog kvazikosmopolitizma. Tu je pokojni Laslo Sekelj („Bio je drugačiji“), koji je kritikovao jugoslovenski komunizam kao levičar - idealista, a marksizam analizirao „sa anarhističkih pozicija“, i koga su, zbog svega sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu svojim pravovernim komunističkim referatima, „vo vremja ono“, odstranili profesori i doktori Sergej Flere i Miloje Petrović. Antonić nas tu podseća da su u hajci protiv Sekelja učestvovale sadašnje perjanice domaćeg „evro - liberalizma“ (Tibor Varadi, Momčilo Grubač, Dragor Hiber, Marijana Pajvančić), tada odani marksoljubi, kao i na to da je Sergej Flere iz Maribora nedavno dolazio u Beograd da studentima (kao bivši džugašvilijevac) priča o „otvorenom društvu, multikulturalizmu i toleranciji.“                          

Pored Sekelja, uzor sociologa angažovanog u borbi za realnu promenu sistema je i Slobodan Vuković, koji, u svojoj studiji „Pravo, moral i korupcija“ pokazuje da se u Srbiji vlast i dalje shvata kao plen, uz stalno nastojanje da se država privatizuje i da se s njom postupa kao s nečim što je opljačkano („Država kao plen“).

PREVRATNIČKE KNJIGE  

Antonić otkriva i prevratničke knjige, koje demistifikuju domaće „kulturne dekontaminatore“, pokazujući njihovu titoističku prirodu (titoizam kao hedonistički ateizam, ono „u se, na se i poda se“, što je univerzalni i nadstranački program svih vidova srpske vlasti i opozicije od 1945. naovamo) Prevratnička knjiga koju Antonić pažljivo čita da bi nam je preporučio zove se „Moralistički fragmenti“, i njen autor je Milo Lompar. Lompar titoizam poima kao „shvatanje života koji je trošenje i rasipanje“ (pri čemu je, kako veli Antonić, „uvek praćen pristajanjem uz jačeg, kao i trgovinom, radosnom razmenom tradicije za potrošački kupon“ (str. 211). Titoista je bubašvaba koja živi u „sada i ovde“, s ciljem da gmiže („slobodno putovanje“) i žvaće („evropski standard“), pa, po Antoniću, „uvek rado razmenjuje ikonu za kupus i uvek galami protiv istorije („mitova“)» (str. 212). Bubašvaba se bori protiv istorije da bi iz nje pobegla u hedonizam. Jer, biti Srbin znači nositi svest o krstu koji imaš. Prvo su te habzburgovski miteleuropejci optuživali da si kriv za Prvi svetski rat, Kominterna tvrdila da si hegemon u versajskoj Jugoslaviji, ustaše da te treba ubiti jer se krstiš sa tri prsta, titoisti da si uvek pod paskom jer je srpski nacionalizam najopasniji pošto su Srbi „najbrojniji“ u Jugoslaviji. Sad si, pak, kriv za Srebrenicu i Kosovo. Jasno ti je da se sva istorija neprestano ponavlja, i da, ako nećeš da budeš bubašvaba titoističkog drugosrbijanstva, moraš biti spreman da trpiš i izdržiš.                 Antonić kod Lompara uočava pojam „lažne subverzivnosti“, čiji su zatočnici „hrabro napadali srpski nacionalizam, a bedno se ulagivali aktuelnim nosiocima vlasti“ (str. 212).                  

Tipičan primer je Radomir Konstantinović, koji je srpsku elitu, od Svetog Save do Milana Rakića u „Filosofiji palanke“ ulančio u niz predaka „srpskog nacizma“, pojući ode Josipu Brozu, koga je poredio sa De Broljijem, Plankom, Stravinskim i Pikasom. Lažno disidenstvo Bore Ćosića, koji prima nemačku stipendiju zato što svoju zemlju naziva „jedna od najzverskijih država danas“, nema nikakve veze sa pravim apatridstvom Miloša Crnjanskog, koga komunističko - nadrealistički komesari tipa Marka Ristića za života  proglašavaju „mrtvim pesnikom“, i koji, da bi ostao veran sebi i svom Zavičaju „mora da ostane u Londonu, mora da se izdržava od šusteraja i mora da živi u sobi sa krevetom koji se noću spušta iz zida“ (str. 214). Crnjanski je, po Lomparu koga Antonić čita, „istinski apatrid i mučenik, a ne licemer koji glumi apatrida i glumac koji prima stipendiju da bi se „bavio“ književnošću“, pri čemu mu ne pada na pamet da mrzi i proklinje svoju zemlju. Poput Dositeja nekad, koji, kao starac, dolazi u „pobunjenu, hajdučku Srbiju, dolazi na zemljani pod, u kuću od ćerpiča“ (str. 42), napuštajući tršćanski (evropski) komfor, i Crnjanski je, zauvek, Servianus, aus Serbien. 

PEKIĆ I DOSITEJ 

Antonić se u knjizi „Kulturni ratovi u Srbiji“ bavi i rodoljubljem. Na primeru Dositeja Obradovića i Borislava Pekića (obojice anglofila i nimalo „pećinski neosvešćenih“ mislilaca) pokazuje da je patriotizam, kako reče Pekić, „plemenito osećanje pripadnosti jednom narodu“, kao i „spremnost da se brane i njegovi prirodni, ali razumni interesi, i njegovo pravo na dostojan i srećan život, ma gde se on nalazio“ (str. 42-43) Kosmopolita može biti samo onaj ko je prosvećeni patriota. Zato su i Dositej i Pekić bili za Evropu. Ali, kako kaže Antonić (str. 44):»NJihova Evropa ne podrazumeva slobodu samo za kapital i radnu snagu,  njihova Evropa nije tržnica samo robova i novca, njihova Evropa nije lonac za topljenje nacija i kultura u jednu bezobličnu masu, bez boje i ukusa. NJihova Evropa nije tržnica već Akademija i Licej, Đoto i Andrej Rubljov, Agora i Hilandar. NJihova Epropa nije lonac za poparu, već korpa puna voća, od koje je svako različito i svako ukusno. NJihova Evropa nije superdržava sastavljena, na jednoj strani, od  briselske birokratije, a na drugoj od miliona lokalnih podanika sa mozgovima stegnutim u mengele političke korektnosti. NJihova Evropa je Evropa nacija, prosvećenih i samosvesnih, Evropa kultura, različitih i ponosnih na svoju posebnost.» Da, i mi smo za takvu, slobodnu, istinsku, sebi i svojim korenima vernu Evropu, degolovski rečeno: mi smo za Evropu otadžbina. Podsećajući nas na ideal, za koji smo se borili od Dositeja naovamo (ravnopravni i uspravni, u Evropu u kojoj će, šilerovsko-betovenovskim rečnikom rečeno, svi ljudi biti braća, a ne stoka u oboru multinacionalnih gazda), Antonić nam vraća hrabrost da se i dalje borimo i vraća nam, naravno, veru u pobedu.

 „DRUGOSRBIJANCI“ I GOVOR MRŽNJE

Čitajući Antonića ponovo vidimo da oni koji se navodno bore protiv „govora mržnje“ u stvari predstavljaju najveće mrzitelje na našem prostoru. NJihova mržnja je prostačka, kafanski zakrvavljenih očiju preko kojih su, radi imidža,  navučene tamne „rejbanke“. Takvi su drugosrbijanci, za koje se ne zna da li su lepši ili pametniji. Tako kod Teofila Pančića  čitamo da patriote nisu ništa drugo do „razlarmana kasta potkontinentalnih Dvopapkara, radosnih da smrde“ koji imaju „rutave uši“; oni su „fekalne Patriote“, „zadrigli fašistoidni polusvet“; imaju „gadna usta“ i štošta „umeju da izarlauču“. „Gej aktivisti“ Predrag Azdejković i Boban Stojanović prednjače po pljuvanju po SPC - Azdejković na svom sajtu stavlja sliku nekog derana koji mokri, i mokraću naziva „svetom vodicom“, a Stojanović poručuje: „Posebno se seksajte: u vreme posta, dok gradom paradiraju litije, dok traje skupština, dok sahranjuju Miloševića, dok Ivana Žigon recituje pesme o Srbiji“. Petar Luković kaže da je narod kome pripada „retko glup“, Latinka Perović Srbiju smatra „veoma zapuštenom zemljom“, Sreten Ugričić veli da je „prezrenje naroda najviša forma rodoljublja“, Ivan Kuzmanović (saradnik Sonje Biserko) tvrdi da u Srbiji „trideset odsto nema zube i glasa za radikale“, Dubravka Stojanović traži „vaspitavanje dosta razularenog naroda“, Nikola Samardžić nas uverava da, ako se ne transformišemo, možemo da „kao neki biološki otpad zagadimo Evropsku Uniju“, Nenad Prokić usklikuje da su Srbiji „neće biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije“. Rajko Đurić smatra da u nas ima preko  250 hiljada neonacista („hitlerovskog nakota“), među koje spadaju „naše katedre, naši pisci, novinari“... NJihovi ideološki sledbenici, komentarišući domaća zbivanja na forumima B92, Srpsku Crkvu nazivaju „fašističkom organizacijom“, „sastavljenom od šljama“, pri čemu „popovi siluju decu“ i „blagosiljaju ratne zločine“... 

DRUGOSRBIJANCI I EU HRVATI 

Naravno da ovo nije bezopasno. Setimo se samo Ante Starčevića, koji je Srbe zvao „pasminom slavoserbskom“ i „nakotom za sjekiru“. Jovan Skerlić je Starčevićeve reči smatrao samo histerijom na papiru. Ali, došao je Ante Pavelić, i jasenovačke kame i maljevi su proradili. Osnovni patos ustaškog pokreta je bio - odbrana „europske civilizacije“ od „podlog Bizanta“, oličenog u „pasmini slavoserbskoj“. Zato je europska Druga Srbija tako slična kroatolikoj srbofobiji. Dubravko Jelačić Bužinski, potomak bana Jelačića, 30. kolovoza 1991. u „Vjesniku“ ispisuje ovakve reči: „Ono što je odredilo civilizacijske i tradicionalne norme života europskih naroda, na strani našeg istočnjačkog protivnika ne postoji. Reći da tamo (u Srbiji, nap. V.D.) već počinje azijatski svetonazor bilo bi uvredljivo za Aziju i njene časne zemlje. Primjer našeg neprijatelja je unikatan. On uglavnom sam stvara svoj vlastiti obrazac pokvarenosti. Vodi sa nama beskrupuloznu, divljačku borbu, opremljen bizantijskim repertoarom podmuklosti i ritualnih zločina koji će sigurno ući u povijest zaboravljene srednjevjekovne okrutnosti“. Poznati katolički ideolog  i Tuđmanov saradnik, Živko Kustić, u „Globusu“ 31. svibnja 1991. kaže da su Srbi, zahvaljujući „partikularnom - imperijalnom“ svetosavlju ostali pleme, ne postavši nacija, zbog čega ne znaju za demokratiju i pluralizam, za razliku od Hrvata, koji su vaspitani na univerzalističko - nadnacionalnom rimokatolicizmu. Hrvatski akademik, Vlado Gotovac, u svom tekstu „Zašto srpski Bog mrzi Hrvate?“, objavljenom u „Globusu“ 26. srpnja 1991, upozorio je da je „cijeli intelektualni život Srbije prožet svetosavljem“ koje „ne može biti europsko, budući da isključuje laičku državu koja nije moguća kao jedinstvo vjere, vlasti i naroda.“ Zbog toga je Jevrem Brković u „Glasu koncila“ 1991. godine govorio da su Crnogorci („Dukljani“) prvobitno bili katolici, dok ih „genocidni Sava Nemanjić“ nije „popravoslavio“, pa se „Crna Gora mora vratiti svojim korijenima, svojoj autokefalnoj crkvi sa elementima katoličanstva“. Čitajući hrvatske srbofobe i dukljanske ideologe, shvatamo zašto Vesna Pešić, koju Antonić ekstenzivno citira (str. 56), smatra da je srpski nacionalizam, zasnovan na „etničkom i istorijskom pravu“, koji želi i da prisajedini Republiku Srpsku i da zadrži Kosovo, najgori od svih balkanskih nacionalizama, jer su, po Vesni Pešić „drugi narodi želeli da naprave svoju samostalnu nacionalnu državu kao univerzalni ideal i zato se u njima brže  razvijaju evropske vrednosti“ (str. 56).

SRBOFOBIJA, OPET I OPET 

Zato  u Beogradu nije bio slučajan, mnogo puta prekrečen, grafit „B92 ustaše“. Kao što su glasnogovornici Druge Srbije, po Antoniću, sa agresorom samopoistovećeni „simbolički kapoi“ koji „prevaspitavaju“ bezube odrpance u konclogoru Srbija, učeći ih „europskim vrednostima“, tako je i njihov glavni medij, B92, leglo simboličnog ustašluka, ekstremne srbofobije, koja maljem svoje elektronske moći redovno „likvidira“ sve predstavnike autentične srpske elite, od patrijarha Pavla do Koste Čavoškog. I to je zakonomernost. Jer, kako je davno uočio dr Žarko Vidović: „Hrvatsko-evropska (vatikanska) varijanta srpskog pitanja je srbofobija. Ona, kao sadizam, traži od Srba odgovarajući mehanizam samooptuživanja, „saradnje sa tužiteljem“, „konstruktivnu kooperativnost““. Zato je domaćim simboličkim kapoima lako, i njihov izbor je jednostavan. „Kapo ne batina sapatnike zbog neke sitne materijalne privilegije/.../ On to radi zato što su Jevreji ZAISTA lenje, parazitske svinje/.../ Na jednoj strani su čisti, uredni, glatko obrijani ljudi u blistavim čizmama. Na drugoj strani su mršave, prave kreature u odvratnim ritama. I izbor je jednostavan, baš kao i objašnjenje stanja i uzroka“, veli Antonić (str. 24-25). Zato, po njemu „pametni rasista“ „svoj rasizam ispoljava samo tamo gde je to bezbedno - u izrugivanju sveštenicima i Crkvi“, dok na svom blogu pokazuje „beskrajnu sestrinsku ljubav“ prema „globalistički poželjnim manjinama“, poput homoseksualaca i ljubitelja pasa lutalica (str. 29)              

Zato je Nenadu Prokiću tako lako da kroatoliko „europski“ uzvikne: „Srbija mora biti moderna, sa Srbima ili bez njih!“ 

Trećinu pobiti (simbolički - „odvratno mi je, odvratno, kad vidim ovaj narod“, veli Petar Luković), trećinu proterati (simbolički - medijski ih getoizirati, sprečiti im ulazak u prostor kulture), trećinu pokatoličiti (poevrounijatiti, „liberalno-demokratski“ prevaspitati): to znači Prokićeva rečenica o modernizaciji Srbije, sa Srbima ili bez njih.

Živimo u doba surovog rata protiv svake različitosti. To je rat protiv čoveka samog, pretvaranje sveta u totalitarni mravinjak. Srbija je na udaru tog rata, čija je glavna falanga, u stvari, Druga Srbija sa svojom B92 ideologijom. Ideološki mrak neokomunista, maskiranih u „leve liberale“, Antonić opisuje ovako (str. 109):»Vulgarno i opsceno su ionako konzervativne i tradicionalističke predrasude, mi smo slobodni, mi smo otvoreni, mi smo alternativa, mi smo prava EU kultura koja će oprati te prljave srpske nacionalističke mozgove.»
Oprati mozgove – kakvi higijeničari! 

NEOLIBERALIZAM  NIJE DONEO  «ZLATNO DOBA»

Antonić nas stalno upozorava na činjenicu da je neoliberalizam dogma, i to ubilačka. Prikazujući knjigu Branka Milanovića, „Dva lica globalizacije“, on ognjenim prstom svoje kritičke misli jasno stavlja do znanja da globalizacija nije ispunila nijedno svoje obećanje o boljitku, nego je, po Milanoviću, „izrodila vlade plutokrata ili elitističke vlade koje ne vode računa o svom stanovništvu“. Globalizam je kriv zato što „dobitnike“ (koji su se, često krvavom pljačkom, domogli onoga što poseduju) veliča kao moralne uzore, a gubitnike vređa, smatrajući ih neuspešnim zbog njihove lenosti, neodgovornosti, nespremnosti da usvoje „moderne vrednosti“. Zbog svega ovoga, domaći gaulajteri „modernih vrednosti“ su Branka Milanovića, inače stručnjaka Svetske banke, doživeli kao „čudaka“ koji, „umesto da uživa u svojoj plati i hvali svetski poredak, stalno nešto izmišlja“ (str. 174) U stvari, Milanović je intelektualac koji se, po Antoniću, „pošteno odnosi prema svom poslu i svojoj zemlji“, čovek koga „brinu ljudi, njihove sudbine, njihov život“ (str. 175) On ne želi da ruši sistem u kome kuća koja ga zapošljava (Svetska banka) zauzima vidno mesto, ali želi da taj sistem popravi i humanizuje („Sloboda od neoliberalne dogme“). 
 
HRIŠĆANSKI ANTIGLOBALIZAM

Autor „Kulturnog rata u Srbiji“ uočio je i knjigu „Čuvajte se da vas ko ne prevari“ u kojoj su izloženi pogledi hrišćanskih antiglobalista, koji u izgradnji Novog svetskog poretka vide novu Vavilonsku kulu, i upozoravaju čovečanstvo na posledice (str. 204 -206):»Pod izgovorom borbe protiv „globalnog terorizma", stvara se globalna totalitarna vlast. Vlada SAD dala je sebi za pravo da može da otme i zatoči bilo kog čoveka na svetu, državljanina bilo koje zemlje, samo ako je osumnjičen da je na neki način povezan sa terorizmom. Prilikom ispitivanja, kao što je to javnost već saznala, zarobljenici se podvrgavaju mučenju, zlostavljanju ili ponižavanju. Ispitivanja se vrše u Gvantanamu, eksteritorijalnoj vojnoj bazi SAD na Kubi, ili na američkim vojnim brodovima u eksteritorijalnim vodama, ili u američkim logorima u Iraku i Avganistanu. Ili, zarobljenici se prosto predaju u ruke islednicima u Maroku, Egiptu ili Jordanu koji nemaju nikakva ograničenja u korišćenju torture. „Mi ih ne prebijamo na mrtvo. Mi ih samo šaljemo u druge zemlje gde će ih isprebijati na mrtvo", cinično je prokomentarisao tu politiku jedan američki zvaničnik.

Kidnapovani ljudi nalaze se u pravnoj i informativnoj „crnoj rupi". NJihova okolina ne zna gde se nalaze, a oni sami nemaju kome da se obrate za pomoć i pravnu zaštitu. Tako se stvara čitav sistem logora za mučenje i zatočenje, istinski „globalni gulag". U te logore šalju se ne samo stranci, već i američki državljani za koje se sumnja da su tzv. neprijateljski borci. Za jednog od njih, Hose Padilju, viceadmiral DŽejkobi je izjavio da mu se ne može omogućiti javno suđenje samo zato što bi mogao da otkrije „metode" kojima je bmo podvrgnut prilikom ispitivanja.

U planu je čak i donošenje zakona po kojem bi svaki Amerikanac, za kojeg se posumnja da „podržava" terorizam, mogao izgubiti državljanstvo, nakon čega bi se odmah mogao tajno uhapsiti i prebaciti na globalni „arhipelag Gulag».

Zastrašivanje ljudi mogućnošću da jednog dana jednostavno nestanu, samo ukoliko neki američki službenik na njih posumnja, nije jedini izvor globalnog terora. Čovečanstvo je na pragu „haj-tek totalitarizma", tehnološke revolucije u praćenju i prisluškivanju ljudi širom planete. Reč je, najpre, o pravljenju opsežnih baza podataka o svakodnevnom ponašanju ljudi - njihovom kretanju, kupovini, zdravlju, čitanju, religiji... Čipovanje ličnih dokumenata omogućiće objedinjavanje i proširenje tih baza podataka, što je samo uvod u čipovanje ljudi. Trenutno se promovišu ugradni čipovi veličine zrna pirinča, koji omogućavaju lakše novčane transakcije (recimo, u ekskluzivnim  klubovima), lakše praćenje zdravstvenog stanja srčanih bolesnika, lakši nadzor nad neposlušnom decom, ili lakše obezbeđenje bogatih ljudi koje bi neko mogao da otme. U sledećem koraku, svi zaposleni u nekoj firmi mogli bi biti obavezani da uz sebe, iz razloga bezbednosti ili komunikacije, moraju da imaju neki aktivni čip. Ako bi se se praksa dovoljno raširila, posle izvesnog vremena, sve kategorije stanovništva praktično bi bile elektronski „po-krivene". Time bi nadzor nad ponašanjem i kretanjem ljudi postao totalan. Totalitarni potencijali ovakvog sistema praktično bi bili neograničeni.»
Čizma na ljudskom licu, zauvek, predviđao je Orvel. 

Protiv toga se bore antiglobalisti, među kojima su i hrišćani:»U tom otporu pravoslavni hrišćani sa periferije sistema stoje uporedo sa preostalim iskrenim katoličkim i protestantskim hrišćanima iz njegovog središta. Kao što veli Tatjana Goričeva, pravoslavna teoretičarka, „mi smo njima potrebni i oni su potrebni nama, pravolavnima, ti poslednji rimokatolici, poslednji protestanti. Ako oni nestanu i mi ćemo ostati nasamo sa neprijateljskim svetom". Isto tako, antiglobalistička levica i antiglobalistička desnica - čiji su sastavni deo hrišćanski antiglobalisti - potrebni su jedni drugima. Ako bilo ko nestane, ako bilo ko posustane u otporu najnovijem totalitarizmu, u otporu satanskom idolopoklonstvu Mamonu, tom demonu novca i pohlepe, svako će izgubiti. Izgubiće levica. Izgubiće desnica. Izgubiće čovečanstvo. Jer, pod vlašću novodobskih egomanijaka, totalitarnih vođa i neoliberalnih usrećitelja, teško da će više bilo ko normalan i moralan uopšte moći da preživi.“
Jasno i glasno. 

IMA LI REŠENJA?

U poslednjem ogledu svoje knjige, „Kriza demokratije i transnacionalne elite“, Antonić, pozivajući se na američkog naučnika Kristofera Laša i ruskog naučnika Aleksandra Panarina, pokazuje da sadašnji svet stremi ka novom totalitarizmu zato što mondijalisti rade na tajnom razaranju jake države - nacije, jedine osnove  postojanog demokratskog poretka. Transnacionalne kompanije ruše nacionalne države samo da bi se nezaustavljivo širile, porobljavajući deo po deo planete. Megakapitalisti se udružuju sa kupljenim političarima i plaćenim intelektualcima, i kreće beskrajna mantra o „evroatlantskim integracijama“, „slobodnom tržištu“, „protoku ljudi, robe i kapitala“, itd, itsl. Naročito su na udaru donedavno komunističke zemlje, poput onih na Balkanu, koje se od država pretvaraju u teritorije, kojima upravlja guverner (ambasador SAD), sa svojim pomoćnicima i lokalnim kapoima - političarima.

Antonić ukazuje da je ovaj proces svetski, upravo zato što su elite prestale da budu nacionalne, potčinivši se interesima megakapitala, zbog čega nisu „na strani sopstvenog društva“ (str. 247).    Kristofer Laš je uočio da se intelektualci u službi mondijalisti osećaju kao levičari, ali se ne bave gorućim društvenim pitanjima, poput sve veće nejednakosti, obesti bogatih, raspada porodice, propagande bestidnosti i razvrata, razaranja opšte kulture. Kvazi-levičare, koji nemaju druge, osim ličnih, interesa zanima „misoginija“, „rasizam“, „seksizam“, „nacionalizam“, „homofobija“, itd. Takve narcisoidne  priču pričaju  sebi samima, ali, čim naiđu na intelektualni otpor, spremni su da ispolje svu mržnju i netrpeljivost za koju su sposobne (a to nije malo.)

Dok je stara elita naglasak stavljala na svoje društvene dužnosti, nova elita želi samo da uživa. Ne osećaju poštovanje prema precima, niti ih zanimaju potomci.

Ruski mislilac Aleksandar Panarin, nosilac ugledne Solženjicinove nagrade, u tekstu „Narod bez elite: između očaja i nade“  ukazuje da sopstvene elite lokalno stanovništvo već odavno ne može da nadzire, jer su elitisti svoju sudbinu i interese, kako kaže Antonić, vezali „ne sa sopstvenim narodom, već sa globalnim sistemom bogatstva, moći i prestiža, u koji nastoje da uđu tako što će mu kao poslušne rabotnike privesti ceo svoj narod“.

Žrtve transnacionalizacije elita su socijalna država i nacionalna suverenost, a kapitalizam od proizvodnog postaje parazitski, špekulantski. U Istočnoj Evropi elitisti se javljaju kao „modernizatori  - vesternizatori“, koji ne žele da čekaju rezultate modernizacije skupa sa svojim narodom, nego hoće da odmah žive u bogatstvima globalne vrhuške.

Oni mrze sopstveni narod, optužujući ga za „nacionalizam“, „tradicionalizam“, „zaostalost“, i sav svoj život, od školovanja i lečenja do odmora i zabave, počinju da provode u inostranstvu. Narod upada u geto- bedu četvrtog sveta, i jedini cilj mu je da emigrira iz jada i beznađa u kome se našao. Getoizirani gubitnici tranzicije bivaju podvrgavani najoštrijim napadama elita u ubeđivanju da su sami krivi za ubogost u kojoj su se obreli. Ti verbalni napadi samo su priprema za „svetski građanski rat“, to jest za likvidaciju svetske sirotinje (plan za likvidaciju se krije iza globalističke priče o „zlatnoj milijardi“ srećnika što na planeti Zemlji mogu živeti „punim plućima“).

Sirotinja se napada kao zaostala i kriva za svoje stanje upravo zato što tranzicioni pljačkaši (tajkuni i njihove partijske i intelektualne sluge) ne mogu da objasne narodu zašto se obreo u takvoj bedi, a obećavali su mu kule i gradove čim tranzicija prođe. Pacijent je kriv zato što je bolestan!

OBNOVA MORALA JE KLJUČ             

Panarin smatra da obnova naroda mora početi od obnove njegovog morala. Narodu treba objasniti da on nije kriv zato što su ga tajkuni opljačkali, zato što ne zna engleski, piše ćirilicom i slavi Božić 7. januara. „Mi“ ne treba da postanemo „Oni“ da bismo bili dostojni postojanja. „Mi“ moramo sprečiti „njih“ da nas istrebe kao „neprilagođene“ i posle toga nam otmu zemlju i imovinu.

Zato se u transnacionalnu elitu u zemljama u tranziciji regrutuju oni koje pomenusmo malopre: profesionalni srbofobi, bivši kompartijski ideolozi, titoljupci i titougodnici, i slična tevabija. Oni su obraz davno bacili pod noge. Neuspeli u pravom akademskom prostoru („filosof palanke“ ne samo da nije diplomirao filosofiju, nego nije okončao ni književnost, Miša ekonomista nema diplomu Ekonomskog fakulteta, Teo Desrbizator ima samo članske knjižice raznih biblioteka - od čitanja nije stigao da studira), oni su STRUČNJACI ZA SVE, i, poput pravih Titovih komesara, uglavnom nesvršenih studenata, postaju „komesari modernizacije i misionari vesternizacije“ (Panarin).

Zadatak prave elite jednog naroda je da se globalističkoj eliti hedonista  - bubašvaba (u onom smislu u kome Milo Lompar vidi „bubašvabu“ kao čoveka za koga postoji samo „u se, na se i poda se“ i carpe diem filosofija) suprotstavi istinom, koju Antonić jasno definiše: „Nema zajednice ukoliko njeni članovi ne pretpostavljaju opšte pojedinačnom; bez spremnosti njenih članova na samoodricanje; bez samoograničenja zarad drugih; bez požrtvovanosti. A ako nema zajednice, nema ni demokratije; nema ni slobode; nema ni građanina; konačno, nema ni čoveka“ (str. 265).

Novom totalitarizmu koji, privatizujući javnu sferu zarad dobra globalističke kvaziaristokratije, moraju se suprotstaviti ljudi koji, po Solženjicinu, nisu spremni da žive u laži. To je, kako je veliki ruski pisac  govorio, NOVA ŽRTVENA ELITA. Ona će se, naravno, naći na udaru kvazielita političkih i ideoloških, i to po naređenju Velikog Brata nekog od transnacionalnih centara moći. Ona mora biti svesna da je čekaju nemilosrdni udarci - ne samo simboličkog klanja i vešanja u „Peščaniku“, nego realni, poput hapšenja i progona zbog „govora mržnje“ Ko zna, možda Antonića sretnemo u nekom od zatvora liberalno - demokratske Druge Srbije, čije se lice, iskrivljeno od mržnje, već pomalja na blogovima „slobodarske“ B92? Zar,  „vo vremja ono“,  Majka Latinka, Žika Evropejac i drugi roditelji Druge Srbije nisu pevali: „Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, / i našu će osetit pest`“?
 
ZATOČNIK „JEŽEVE KUĆICE“

Dok sam listao novu knjigu Slobodana Antonića, sve vreme mi je bila na umu „Ježeva kućica“ Branka Ćopića. Kome je roditelji ili dede i babe nisu čitali u detinjstvu? Ko nije zapamtio Ježurku Ježića koji „lovom se bavi, često ga vide, / s trista kopalja na juriš ide“, i koga znaju i vuk i medo, a „zmija ga šarka po svu noć sanja“? LJubazno se odazvavši lijinom pozivu na ručak, jež odbija da se previše zadržava, da bi stigao do svoje kućice pre mraka. Radoznala lija misli da Ježurka Ježić poseduje raskošni dvor, pa hita da vidi šta tamo ima. Usput joj se pridruže vuk, medved i divlja svinja, koji su svojih brloga spremni  da se odreknu za dobar ručak. Stigav do ježeve kućice, oni shvataju da je reč o ubogom staništu („koliba tvoja prava je baba,  /  krov ti je truo, postelja slaba“, vele mu nezvani gosti). Jež im mirno odgovara: „Taj dom je skroman, ali je moj: / tu sam slobodan i gazda svoj“. I, naravno, skreše im u brk: „To samo hulje, nosi ih vrag, / za ručak daju rođeni prag“.

Učinilo mi se da je Slobodan Antonić taj Ježurka Ježić naše intelektualne scene: spokojan i miran u svesti o svom kulturnom identitetu, s „trista kopalja“ erudicije i spisateljske veštine, spreman da se odazove pozivu svake „lije“ našeg kvazipluralističkog medijskog prostora i da učestvuje u polemičkoj trpezi za koju je pozvan, on se ne plaši nikakvih vukova, medveda i divljih svinja „drugosrbijanstva“, pa im, sasvim u skladu s Ćopićevom poukom „Taj dom je skroman, ali je moj“, poručuje:»Trebalo bi konačno da se neko u ovoj kulturi nađe ko će da ustane i kaže im: „Gospodo, vi ste pojam kulturnog rata previše bukvalno shvatili! Vi institucionalne monopole koristite kao tvrđave iz kojih krećete u osvajanje i pustošenje okolnog zemljišta. Teško da ćete moći tako da nastavite. Ima još u ovoj zemlji ljudi koji veruju u nešto drugo osim u  'transnacionalni progresizam'; još je u ovoj zemlji ljudi koji veruju da čovek ima i nešto drugo osim stomaka i genitalija; koji veruju da pamet nije odlika samo sadašnje generacije, već da su i prethodni naraštaji ponešto znali i ostavili nam u nasleđe; koji se ne stide što su deo ovog naroda i koji su spremni da ponesu njegovo ime; koji veruju da  se golgota i raspeće ne leče beskrajnim konformizmom  sa moćnikom, već strpljenjem, borbom i vaskresenjem". I ti ljudi treba da im konačno kažu: „Borićemo se! više mirno posmatrati kako preuzimate instituciju po instituciju, stopu po stopu, sve dok ne okupirate celokupno društvo. Čerčil je, u sličnoj prilici, kada je trebalo pružiti otpor silnicima, rekao: 'Borićemo se na plažama; borićemo ss na poljima i na ulicama; borićemo se u brdima. Nikada se nećemo predati'. I mi, gospodo, borićemo se sa vama svuda, gde je to potrebno. Borićemo se po novinama, borićemo se po sajtovima, borićemo se po tribinama; borićemo se po knjigama, borićemo se po pozorištima, borićemo se po galerijama... Nikada se nećemo predati! Pokazaćemo da su naše vrednosti bolje od vaših! I sigurni smo  da će, na kraju, i ova zemlja i ova kultura - pobediti!".“

Čitajte knjigu „Kulturni ratovi u Srbiji“. Ona će vas ohrabriti i vratiti vam veru u snagu razuma obasjanog ljubavlju prema Istini i voljom da se Istini služi. 

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda