Piše: Ivan Pajović
Na početku pandemije Rusija je ušla u oštar cenovni rat sa Saudijskom Arabijom, ali je taj rat izgubila. Kada je na talasu pandemije korone naglo pala tražnja nafte u svetu, Saudijska Arabija je predložila smanjenje obima proizvodnje, ali je to Rusija odbila, bojeći se da će izgubiti svoj udeo na svetskom tržištu. Sauditi ipak nisu umanjili, već su povećali proizvodnju, pa je cena počela da pada još brže, čak je u jednom momentu postala negativna.
Bio je to zanimljiv, neviđen slučaj da su proizvođači nafte plaćali kupcima samo da bi naftu uzeli, jer proizvođači nisu imali mogućnosti za skladištenje. U tom momentu Rusija je počela da gubi ogroman novac, pa je predsednik Putin hitno zatražio susret sa saudijskim princom Mohamedom Bin Salmanom, koji je tada kao uslov postavio umanjenje ruske proizvodnje za oko jednu šestinu dotadašnje proizvodnje. Rusija je na taj uslov pristala, jer bi produžetak cenovnog rata mogao potpuno uništiti rusku naftnu industriju.
Ovakvo stanje trajalo je oko godinu ipo, tražnja za naftom je bila na relativno niskom nivou. Sada je tražnja, a sa njom i cena, počela da raste, dostigla je nivo od pre korona-krize i zemlje OPEK-plus su donele odluku da se poveća proizvodnja. Rusija je dobila pravo na svakodnevno uvećanje proizvodnje za 100.000 barela. Ispostavilo se da Rusija ne može da postigne uvećanje u toj meri. Kada je izgubljen rat sa Saudijcima, zatvorene su hiljade niskorentabilnih bušotina uglavnom u Povolžju. Kod većine tih bušotina postoji jedna neugodna osobina: kada se prekine sa eksploatacijom, nafta se povuče na veću dubinu, pa je potom ili nemoguće ili veoma teško i skupo obnoviti eksploataciju. Na ovaj način Rusija je izgubila kolosalne količine nafte, jer su mnoge bušotine potpuno prestale sa radom i izgubljene.
Stvorila se neobična situacija da Rusija nema mogućnosti da povećava proizvodnju nafte. O ovome su izjave dali oni najrelevantniji, top-menadžeri tri najveća ruska naftna giganta: Rosnjeft, Lukoil i Gaspromnjeft.
Ministarstvo finansija planira za 2022. godinu stabilizaciju proizvodnje nafte na predkovidnom nivou od oko 550 miliona tona godišnje. Međutim, ministarstvo energetike sa skepsom gleda na tu mogućnost, tvrdeći da su prirodni naftni potencijali iscrpljeni i u svim scenarijima prognozira se od 2027. godine isključivo opadajući trend eksploatacije nafte. Razlog za to se vidi i u aktivnom prelasku zemalja Zapada na alternativne vidove energije.
Od kako je Vladimir Putin na vlasti u Rusiji, na ruku mu je išlo to što su veoma dug period nafta i gas imali visoku cenu. Od njihove prodaje Rusija je zaradila nekoliko triliona dolara. Tolikim novcem mogla se sprovesti modernizacija zemlje, reindustrijalizacija, unaprediti infrastruktura, sprovesti ekonomske reforme… Međutim, taj novac kao da je nestao, a Rusija je i dalje jedna od siromašnijih zemalja Evrope. Podaci govore da se svake godine na of-šor zone iz zemlje iznosi između 100 i 200 milijardi dolara, koje uglavnom završavaju u zemljama Zapada.
U Rusiji dvadeset godina nema nijednog krupnijeg infrastrukturnog projekta kakvi su nekada izvođeni u doba Sovjetskog Saveza. Prosečna plata je oko 550 evra, premda prosek u Moskvi znatno odudara i iznosi oko 1100 evra. LJudi se iz Rusije iseljavaju stotinama hiljada svake godine, jer se čini da su perspektive u ovoj zemlji u ekonomskom smislu veoma pesimistične.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
