Piše: Slobodan Antonić
Čim je Žbanićka dobila (eks)Feliksa za Aidu, naša građanerija, od Balše i Jerkovke do Veselinovića, povikala je da se film ima koliko odmah pustiti na RTS-u.
RTS je odgovorio da im oni neće uređivati program. Ali, znajući oportunizam naših RTS urednica spram kompradora iz Druge Srbije, smeo bih se kladiti da ćemo Aidu uskoro gledati i na državnoj TV.
Verovatno će to biti u nekom zabačenom terminu, na 2. ili 3. kanalu. Ipak se srpski gledaoci ne smeju baš previše kinjiti. Ali, krajnji ishod biće taj da će se i ovaj „antisrpski kinematografski pamflet“ (Marko Tanasković), „prevarni konstrukt“ (Božidar Zečević), „pokušaj podmukle i smišljene dehumanizacije Srba“ (Žarko Marković), „film koji obiluje dehumanizacijom srpskog naroda“ (Siniša Sikimić), „propagandni film ... koji za cilj ima dehumanizaciju Srba i Srpske“ (Goran Gavrić), ta „propaganda dostojna Gebelsa“ (Dejan Ognjanović), ipak naći na srpskoj državnoj televiziji.
Navedene ocene nisu olako izrečene. One su zaključci dati nakon iscrpne analize filma (uključiv i onu Tanje Maksimović). Glavni uočen problem je to što se film predstavlja kao čista istina koju Srbi moraju da prihvate, kako bi se konačno preumili.
Tu tvrdnju neprekidno ponavlja i Druga Srbija. Danas za film kaže da je „precizna dokumentaristička rekonstrukcija stvarnih događaja“ (ovde), Nermin Vučelj (FF Niš) da je reč o „istorijski poznatom i sudski činjenično potkrepljenom društveno-političkom kontekstu“ (ovde), Tijana 250€/č Kojović da je „film o stvarnom događaju koji on verno i pošteno prikazuje“ (ovde), a Biljana Srbljanović da je „zasnovan na istorijskim činjenicama, brojnim snimcima i zapisima, fokusiran na prave ljude, na karaktere od krvi i mesa“ (ovde).
Međutim, film ne samo da je prepun istorijskih krivotvorina. On je ceo zapravo jedan veliki falsifikat.
Na početku filma, recimo, vidimo kako predstavnik muslimana iz Srebrenice pita oficira iz holandskog bataljona zašto ne brane „zaštićenu zonu UN”. Ali, Srebrenica nije bila ZZ jer nikad nije demilitarizovana. Korišćena je kao baza 28. divizije iz koje su napadana okolna srpska sela, pri čemu su počinjeni nezamislivi zločini nad 2600 srpskih civila (ovde).
U filmu, međutim, nijedan Bošnjak nije naoružan i u uniformi, oni su isključivo miroljubivi, uplašeni civili. Naspram toga, Srbi su sirove i raspojasane vojničine, čiji tenkovi ulaze u nebranjen grad, gazeći sve pred sobom (scena s kolicima).
„Zarad plasiranja samoviktimizujuće agende“, kaže Ognjanović, „ne znam da je ijedan narod sebe toliko unižavao i prikazivao jadnim kao Bošnjaci. Kliše kog se i Jasmila drži je da se celokupno bošnjačko stanovništvo, tokom rata, sastojalo isključivo od:
- staraca;
- sredovečnih mlakonja;
- baba i starijih žena;
- dece, s naglaskom na uplakanim bebama;
- ponekog tinejdžera ili, retko, golobradog mladića.
Ako verujete u objektivnost bosanskih filmova, u Bosni 1992-1995. nisu živeli muškarci uzrasta 20-50 godina. A kad se neki takav i pojavi, to je bez izuzetka mlakonja i plačljivko“ (ovde).
Nasuprot njih, Srbi su gotovo isključivo uniformisani i razulareni bizgovi, pa Žbanićka prikazuje kako Srebrenicu zaposeda „grupa koja liči na drumske bandite, sa zavijenim glavama i maramama oko čela“ (ovde). „Mladić prilikom izlaska iz džipa češe testise, Joka (komandant Vukova s Drine) je kepec koji ulagivački skakuće oko Mladića“ (ovde), uvek se „stavlja po jedan grmalj i jedan niski u kadar, kao u slepstik komediji“ (ovde), Srbi su, naravno, siledžije i razbojnici – „imamo scenu odvođenja devojke s impliciranom namerom silovanja, imamo i scenu otimanja krave“ (ovde), a tokom pregovora s Mladićem spolja se čuje skik krmeta – kog zli Srbi valjda kradu ili kolju?
Ovakav klišetirani, crno-beli narativ – koji čini osnovu svakog propagandnog pamfleta – prisutan je u gotovo svim dimenzijama ovog filma. „Gledalac Aide, neupućen u lokalnu istoriju, može pomisliti da su Bošnjaci domoroci koji tu obitavaju još iz vremena piramida iz Visokog, a da su Srbi došljaci koji su se juče prišljamčili sa strane, iz Srbije, i odmah krenuli da otimaju tuđe... kradu tričarije iz stanova (fotelje i stočiće, i tako neke gluposti, đinđuve), dok na kraju filma Joka (u tumačenju Hadžihafizbegovića) zaposeda Aidin stan, dakle, došao Zli Srbin i starosedeocima doslovno oteo stan (prethodno pobivši sve muške stanare)“ (ovde).
Takođe, u filmu streljanje muškaraca nije osveta za Orićeve zločine – onda bi i oni morali biti pomenuti. Ne, streljanje je planirani genocid – zato Joka stalno vuče neke papire, dok progoni Dobre Bošnjane. Ono što je u filmu najgnusnije jeste to da se smaknuća prikazuju kao da se vrše uz prećutno odobravanje, ili hladnu ravnodušnost, svih Srba.
Recimo, oko hale za streljanje „srpska djeca igraju fudbal, u kući preko puta Srbi ispijaju kafu, a djevojčica se na ulici vozi na biciklu. Ovo je presudni detalj filma – ovim se želi istaći da ubijanje Muslimana u Srebrenici nije bio čin neke odmetnute grupacije, već da je čitav (srpski – S. A.) narod želio i odobravao, ili u najmanju ruku bio ravnodušan prema tome“ (ovde; isto i ovde).
Da se Srbi, uključiv i civile, svode na Goldhagenove dobrovoljne dželate, vidi se i iz scene kada novinar „NTV Beograd“ pita oficira Unprofora šta se dešava, na šta mu ovaj jetko odgovara: Znate vi vrlo dobro šta se dešava.... „Time se nedvosmisleno želi prikazati da je Srbija znala, odobravala i posredno bila umiješana u tzv. genocid u Srebrenici“ (ovde).
U filmu se i današnji stanovnici Srpske prikazuju kao ljudi koji uživaju plodove ratnih zločina. Genocidaši iz 1995. danas mirno žive u Srebrenici, pa Joka ne samo da nije odgovarao već je i ugledni građanin. Aida se našla u situaciji da mora da bude učiteljica Jokinom unučetu, prinuđena da ga gleda i na školskoj priredbi gde deca stavljaju i sklanjaju ruke s očiju – simbol (ne)suočavanja sa zločinom.
„Šta nam to govori? Zločinci su tu oko nas, naše komšije, bili su prije s nama, i sad su tu, nisu uhapšeni kako bi trebalo, gajimo guju u njedrima“ (ovde). Smisao ovoga je samo „mobilizacija mase za buduće napade na Republiku Srpsku“ (ovde). Jer film o „genocidu koji je izvršio srpski komšija“ nije ništa drugo do propagandna priprema za novi rat – razgorevanje želje za osvetom, sna da se „Srebrenica“ ponovi Srbima, ali ovoga puta sa sve ženama i s decom.
To nam, u neku ruku, poručuje i Jasmila Žbanić, kada kaže da su „Srbi za genocid nagrađeni Republikom Srpskom – zamislite da su Nemci posle drugog svetskog rata dobili malu teritoriju po kojoj slobodno šetaju nacisti, a Jevreji se boje da tamo uđu – e to je Republika Srpska!“ (ovde i ovde).
Isto misli i Hadžihafizbegović kada kaže da „i dalje živimo fašistički narativ“ (ovde), pa „kada se Aida pusti na RTS-u znaćemo da je fašizam krenuo nizbrdo“ (ovde i ovde). Mada, konačno rešenje je „da Amerikanci shvate šta politička Srbija radi – dok se toj političkoj aždaji ne odseče glava posle 30 godina, nema sreće na ovim prostorima“! (ovde i ovde).
I sada, ovu propagandnu izrađevinu bošnjačke šovinističke ideologije, to oličenje nijesedesilosti, to besramno povlađivanje neoimperijalnim stereotipima o Srbima kao večitom „remetilačkom faktoru Balkana“, naši drugosrbijanski autošovinisti izvikuju kao vrhunsku umetnost!?
Zoran Kesić: „snažan, jak, potreban … ozbiljno dobar film“ (ovde)
Kokan Mladenović: „Važan i sjajan film“ (ovde).
Srđan Dragojević: „Ravnopravan mom filmu Lepa sela lepo gore... Impresioniran sam“! (ovde).
Miodrag Majić: „Sjajan film... pristojno i neostrašćeno, a umetnički ubedljivo, progovara o tabu temi“ (ovde)1 .
Biljana Lukić: „Oooozbiljno umetničko delo! Bez preterivanja, propagande, puno scena kojih se sećamo iz dokumentarnih snimaka“ (ovde).
Nikola Krstić: „Toliko snažan, da nadilazi i vreme i prostor“ (ovde).
Bojana Maljević: „Bravo Jasna! Bravo Jasmila!“ (ovde)
Za našu autokolonijalnu kastu „nema antisrpske kinematografije“, a bošnjački šovinizam ustvari je antifašizam. Hadžihafizbegović najavljuje snimanje i filma o Naseru Oriću, „heroju odbrane Srebrenice, da se jednom skine stigma sa heroja koji je otišao u Hag i oslobođen optužbi – moramo napraviti film o Naseru Oriću“! (ovde).
Šta mari, Orića je Hag oslobodio, formalno nije ratni zločinac. Ako smo pristali na Žbanićkinu sliku kako Srbi po Bosni kolju i siluju, dok mudžahedini beru cveće i sviraju u harfu – prihvatićemo i film o heroju Naseru.
Prikazati Aidu na RTS-u isto je kao pustiti Jevrejina Zisa na TV Knesetu. Samo što je Izrael država, a Srbija kolonijalna teritorija pod upravom kvislinške kaste. Zato ćemo gledati na RTS-u i Aidu, i heroj-Nasera i šehid-Jašarija.
Pitam se samo hoće li nam se ikada smučiti...
[1]Danas, 9. mart 2020, rubrika „Čitam, Slušam, Gledam“,
Ostale tekstove Slobodana Antonića čitajte OVDE.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
