Piše: dr Ivan Pajović
Trust zlata naziva se još i Zlatni kartel. Kakav je to tajanstveni kartel? Istraga organizacije GATA došla je do podataka da u tom tajnom dogovoru učestvuju američki Sekretarijat finansija, Federalna rezervna banka NJujorka (Federal Reserve Bank of New York), a takođe i privatne banke svetskog kalibra: Goldman Saks, DŽP Morgan Čejs i Dojče Bank. Od manje bitnih faktora, čiji je zadatak da sprovode pojedinačne operacije otkrivene su Nacionalna banka Švajcarske, Bundesbank, neke krupne firme za proizvodnju zlata i američka Siti bank. Iskusni učesnici na tržištu zlata dobro znaju da je većina ponude zlata na svetskom tržištu poreklom iz trezora SAD i nekoliko centralnih banaka. Zlato iz zvaničnih zlatnih rezervi dospeva na tržište ne kao rezultat njegove prodaje, već posredstvom operacija nazvanih zlatni krediti ili zlatni lizing. Fizičkog zlata u podzemnim skladištima više gotovo da nema, a umesto njega tamo se nalaze potvrde, nazvane „zlatna potraživanja”. Ranije, prema propisima, postojala je stroga podela zlatnih aktiva na fizičko zlato i zlatna potraživanja. Međunarodni monetarni fond je svojim metodičnim preporukama blagoslovio konsolidovani zajednički obračun, dopuštajući formiranje opšte sume zlata – fizičkog plus virtuelnog. Nema sumnje da je MMF to učinio pod pritiskom svog glavnog akcionara, Sjedinjenih Američkih Država, kako bi predstavnici tzv. Zlatnog kartela mogli prikrivati svoju prestupnu delatnost.
Eksperti pokušavaju da dođu do podataka koliko zlata se prebacuje iz trezora u Fort Noksu na svetsko tržište. Procene se prilično razlikuju. Prosečna procena govori da je u pitanju ne manje od 500 tona zlata godišnje. Ako bi se računalo od kraja devedesetih godina, sumarna količina prevazilazi 5000 tona.
Evropa svojim zlatom potpomaže američki dolar. Odliv zlata išao je i iz drugih izvora zlatnih rezervi, ne samo američkih. U periodu od 1999. do 2002. godine, kada se svetsko tržište zlata nalazilo na svojoj najnižoj tački u odnosu na prethodnih dvadeset godina, Banka Engleske je na sedamnaest aukcija prodala više od polovine svojih zlatnih rezervi, ili oko 400 tona zlata. Odluku o tome doneo je ondašnji ministar finansija Gordon Braun. U momentu prodaje rezerve su iznosile 715 tona zlata, a posle nje ostalo je malo više od 300 tona. Zarada od prodaje zlata konvertovana je u američke dolare. U proleće 2010. godine britanski parlament je sproveo istragu ove čudnovate operacije, čiji su gubici, imajući u vidu cene zlata u momentu istrage, procenjeni na sedam milijardi funti sterlinga. Svi učesnici istrage jasno su se uverili da je operacija sprovođena od strane pripadnika tzv. Zlatnog kartela i imala za cilj učvršćenje pozicije američkog dolara.
Švajcarska nacionalna banka u prvoj polovini dvehiljaditih započela je aktivnu rasprodaju svojih zlatnih rezervi. Uoči početka prodaje 1999. godine zvanični podacio o količini zlata u posedu države Švajcarske govore o 2950 tona, što je postavljalo ovu zemlju na drugo mesto po rezervama posle SAD. U periodu od 2000. do 2005. godine Švajcarska nacionalna banka prodala je 1300 tona zlata. Ovakvo postupanje ove institucije blago rečeno delovalo je iracionalno, jer su gubici na ovoj transakciji bili očigledni. I tamo je sprovedena istraga koja je, kako je i očekivano, ostala bez rezultata.
Zlato iz Fort Noksa polako nestaje i za igranje ovakve igre ponestaje resursa. Na zemlje koje se nalaze izvan tzv. Zlatnog kartela Vašington je vršio veoma grub, ali zakulisni pritisak, prinuđujući ih da prodaju zlato iz svojih rezervi, javno predstavljajući da te zemlje to rade dobrovoljno potpisujući sporazume. Te sporazume nazivali su Vašingtonskim. Do sada je bilo tri Vašingtonska sporazuma o zlatu. Pomoću njih su gospodari novca uspeli da prinude na prodaju zlatnih rezervi ne samo Švajcarsku i Veliku Britaniju, već i Francusku, Holandiju, Španiju i Portugaliju.
Prvi Vašingtonski sporazum o zlatu potpisan je 1999, a poslednji 2009. godine, međutim zemlje-potpisnice počele su ga otvoreno bojkotovati. Posle toga jedini izvor zlatne zaštite dolara ostao je Fort Noks, koji svakako nije bunar bez dna. Na sajtu Sekretarijata finansija SAD po starom stoji podatak o količini zlatnih rezervi u visini od 8100 tona. U toku više decenija kongresmen Ron Pol je tražio izveštaj o stanju zlatnih rezervi SAD, ali odgovor nije dobio. Slične podatke tražili su i drugi senatori i kongresmeni, ali su i oni naišli na zid ćutanja. Poslednji izveštaj o stanju zlatnih rezervi SAD podnet je početkom pedesetih godina, u vreme predsednika Ajzenhauera.
Priča o zlatnim rezervama SAD očigledno dokazuje da u ovoj zemlji vlast ne predstavljaju ni predsednik, ni senatori, ni kongresmeni, već glavni akcionari Federalnih rezervi SAD. Oni sebe odavno smatraju gospodarima novca i samim tim gospodarima Amerike, sa ambicijama da postanu i gospodari celog sveta. Postaje jasno da nijedna zemlja koja čuva zlato u Americi neće ga dobiti nazad. Postoje procene da su poslednje rezerve američkog zlata iscrpljene još 2011. godine i da one danas praktično i ne postoje.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
