Piše: Ivan Pajović
Vekovima su odnosi dve zemlje bili veoma složeni i često su jedna drugoj bile glavni neprijatelji. Može se nabrojati dvanaest velikih konflikata između Rusije i Turske, premda ih je zapravo mnogo više. Prvi Rusko-Turski rat započeo je 1568 i trajao do 1570, a poslednji konflikt je bio na Kavkaskom frontu u Prvom svetskom ratu od 1914. do 1918. godine. Glavne linije konflikta bile su na južnim granicama današnje Rusije, zemlje kavkaskog regiona, južne teritorije današnje Ukrajine, teritorija Moldavije i delovi Balkanskog poluostrva. Kao posledica ovih ratova, mnoge teritorije za koje su se vodile borbe prisajedinjene su Ruskoj imperiji, jer je ona praktično dobijala sve ratove. Iako zemlje Balkana nisu ušle sastav Ruske imperije, one su vremenom formirane kao nezavisne, ali pod jakim ruskim uticajem. Vekovna borba nije vođena samo za teritorije, već je to bio i sudar hrišćanstva i islama, što je igralo važnu ulogu u nekim regionima. Na primer autohtoni narodi Kavkaza koji su ispovedali hrišćanstvo dobrovoljno su ulazili u sastav Ruske imperije kako ne bi pali u ruke Turcima i bili prisilno islamizovani. Borbe na Balkanu imale su za cilj i učvršćivanje pravoslavlja u tom regionu.
Prvi svetski rat učinio je kraj obema imperijama, posle čega su odnosi Rusije i Turske bili ponovo uspostavljeni u formi Sovjetske Rusije i Turske republike, kada su zemlje na kratko postale saveznice. Obe zemlje su težile međunarodnom priznanju, pa su stoga Lenjin i Ataturk ušli u pregovore. Boljševička Rusija je čak upućivala materijalnu pomoć i vojnu tehniku Turskoj, smatrajući da je rat u Turskoj borba protiv imperijalizma, to jest zemalja Antante.
Odnosi su se poremetili dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, kada je Turska počela da sarađuje sa zemljama Zapada, a Ataturk zabranio sve partije u zemlji, uključujući i komunističku.
U toku Drugog svetskog rata Turska je ostala neutralna, premda se pripremala za rat sa SSSR i prikupljala trupe u blizini granice u početku rata. Turci su očekivali veće uspehe Nemaca i pripremali se da zauzmu Kavkaz, na kraju to ipak ne učinivši.
Posle rata sve se vratilo na uobičajene pozicije. Rusija je ponovo postala neprijatelj Turske, koja se našla sa druge strane Gvozdene zavese ušavši u NATO 1952. godine. Zbog razmeštanja američkih raketa na turskoj teritoriji 1961. godine izbila je Kubanska kriza, koja je bila najopasniji trenutak Hladnog rata.
Iako je raspad SSSR-a popravio odnose dve zemlje, ipak oni periodično bivaju napregnuti. Turska se, kao i mnogo vekova pre, ponovo ustremila na Kavkaz i širi svoj uticaj. Posle raspada SSSR na Kavkazu su se pojavile tri nezavisne države: Jermenija, Azerbejdžan i Gruzija. Turska je ojačala svoj uticaj u Azerbejdžanu, načinivši ga svojim najbližim saveznikom. U poslednjem konfliktu u Nagorno Karabahu jasno je stavila do znanja koliko je spremna da stane na stranu Azerbejdžana. Erdogan kao da vodi neku vrstu hibridnog rata sa Jermenijom kao saveznicom Rusije. Turska takođe učvršćuje odnose sa Gruzijom, koja je postala neprijatelj Rusije posle konflikta 2008. godine i teži da uđe u NATO. Sa Jermenijom stanje je stalno zategnuto, jer Turska i Azerbejdžan neprekidno vrše pritisak na nju, strogo vodeći računa o reakcijama Rusije.
Pored toga, Turska teži da raširi svoj uticaj na turkijske narode bivšeg Sovjetskog Saveza, a to se odnosi kako na zemlje Centralne Azije, tako i na te narode unutar same Ruske Federacije, npr. na Tatare.
S početkom građanskog rata u Siriji Rusija i Tuska su podržale suprotne strane. Dok je Turska podržavala opozicione snage, Rusija je podržala zvanični režim Bašara Asada. Zbog takve suprotstavljenosti izbijali su incidenti, npr. 24. novembra 2015. godine turska avijacija je oborila ruski borbeni avion SU-24M, pravdajući se narušavanjem vazdušnog prostora Turske. Incident je privremeno prouzrokovao potpuni prekid odnosa dve zemlje. Nova zategnutost nastala je 2020. godine zbog turske operacije u Siriji pod nazivom „Prolećni štit”, koja je mogla dovesti do direktnog konflikta ruskih i turskih oružanih trupa na teritoriji Sirije.
Turska strana ne jednom je istupala i po pitanju Krima, zastupajući Zapad i Ukrajinu koji poluostrvo smatraju ukrajinskom teritorijom. Rusija na to reaguje izjavama da turska takvim izjavama ugrožava njen teritorijalni integritet.
Približavanja između ove dve zemlje dešavaju se periodično i to obično neočekivano. Trgovina između njih je razvijena, aktivna i teče nesmetano. Ruski izvoz u Tursku čini oko 5% ukupnog izvoza, a uvoz je oko 2% ukupnog uvoza. Turski izvoz u Rusiju je oko 2% ukupnog izvoza, a uvoz oko 11% ukupnog uvoza. Turska ekonomija više zavisi od ruske nego obrnuto, što je uočljivo iz procenta turskog uvoza iz Rusije. Razlog za veliki turski uvoz iz Rusije je kupovina energenata. Nedavno, 2019. godine dovršen je gasovod „Turski tok”, koji obezbeđuje dostavu gasa ne samo u Tursku, već i u Jugoistočnu Evropu. U Tursku dolazi veliki broj ruskih turista, što takođe utiče na ekonomiju Turske.
Turska kupuje oružje od Rusije. Predsednik Erdogan je odlučio da se kupi ruski PVO sistem S-400, odustavši od američkog sistema Patriot, što je dovelo do određene zategnutosti sa SAD.
Može se izvesti zaključak da Turska i Rusija imaju veoma složene odnose. Uprkos stalnih pojava konflikata, zemlje se povremeno zbližavaju radi rešavanja tekućih problema. Zato je ovakvu vrstu odnosa teško nazvati prijateljskim ili savezničkim.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
