Svakako je jako široka tema, ali verovatno planovi za napad su se menjali jer i sam Iran je ojačao posebno PVO oko nuklearnih postrojenja, a Izrael je nabavio lovce pete generacije F-35I Adir. Ovo je priča o tome
Izraelske ambiciozne pripreme za napad na Iran počele su još 2003, a Iranci su to tek shvatili kada su u javnost počeli da cure podaci o priprema izraelskih pilota.
Septembra 2007. godine u jednom inostranom vojnom časopisu pojavila se ozbiljna analiza pripreme napada na Iran tj. proigravanje scenarija kako bi to izgledalo. Izrađene su tri scenarija mogućeg vojnog napada na Iran:
1. Operacija „ Opera 2“- izraelski selektovani i hirurško precizni napad na Iranska nuklearna postorjenja među koje spadaju nuklearni reaktor Bušer, centri za obogaćivanje urana Kom, Nant, Ramandeh i fabrika za pravljenje atomskog goriva u Isfahanu. Svi ovi ciljevi su smešteni u zapadnom delu Irana, a napad bi se trebalo odigrati po scenariju napada na nuklearni rekator Osirak u Iraku 1981. godine i izraelsko bombardovanje sirijskog nuklearnog centra De es Zora u unutrašnjosti Sirije na granici sa Irakom 2007. godine poznatija kao operacija „ Voćnjak“.
2. Operacija "Mir na Bliskom istoku" tj uključivanje SAD zajedno sa Izraelom u napad na Iran. Plan bi obuhvatio napad na 400 ciljeva širom Irana sa namerom totalnog zaustavljanja iranskog nuklearnog programa kombinacijom doktrine praliziraj i zastraši koja je primenjena u Iraku 2003. i koncepcije globalnog udara primenom strategijskih bombardera B-2, B-1 koji bi nosili nuklearno naoružanje , a operacija bi bila projektovana van krizne regije u ovom slučaju SAD poletanje bombardera.
3. Operacija po uzoru na » Iračka sloboda« tj koalicijski svedimenzionalni opšti napad na Iran sa ciljem promene državnog uređenja i „ demokratizacije“ države primenom celog spektra operacija. Ova operacija bi navodno bila zasnovana na dva iskustva onom nad SRJ 1999. i još modernijim i usavršenijim napadom 2003. godine u Iraku. Uništenje nuklearnih ambicija bio bi u ovom slučaju sekundarni cilj, a promena vlasti i društvenog uređenja primarni cilj napada.
Od sve tri najviše izgleda ima druga opcija, a taj scenario napada detaljno je objavio britanski novinar Gordon Tomas u svojoj knjizi „ Tajni rat 100 godina britanske obaveštajne službe MI 6“ , objavljena 2009 godine.
".. Za to vreme analitičari iz kancelarije za Irak u Vakshal Krosu proučavali su izraelske planove o preventivnom napadu na glavna postorjenja za obogaćivanje urana u Iranu: na Nants, na centar za preradu urana u Isfahanu i reakator teške vode u Araku. Penetracijske bombe sa manjom efikasnošću za napad na bunkere upotrebljen bi bile u Nantu, jer je postrojenje bilo zakopano duboko pod zemljom. To bi bilo prvi put posle 1945. godine otkada su SAD bacile bombu na Hirošimu i Nagasaki da bi bilo upotrebljeno atomsko oružje. Izraelske bombe bi eksplodirale sa snagom koja je jednaka jednoj petnaestini bombe koja je bačena na Hirošimu. Dve eskadrile izraelskih aviona F-15I i F-16I koja imaju bazau u Negevskoj pustinji južno od Tel Aviva, su nedeljama i nedeljama vežbali da bi izveli ovaj zadatak..... A svi bi počelo laserskim vođenim bombama, namenjenim da se zabiju duboko pod zemlju, pre nego što eksplodiraju. Posle ovih raketa koje su poslate u Nants slediće mini rakete sa nuklearnim punjenjem koje će eksplodirati dobrih 20 metara pod zemljom kako bi verovatnoća radioaktivne prašine i kiše bile manje. Analitičari iz kancelarije za Iran u Mi6 su naučnike u britanskom nuklearnom centru Harvelu zamolili da procene i izračunaju stepen rizika. Oni su jednom analitičaru rekli da to sve zavisi od dubine eksplozije i njenog izlaznog smera. Nešto padavina biće sigurno......“.
Tomas opisuje i druge znakove da se u tom periodu Izrael intenzivno pripremao za napad na Iran tako imamo otkrivanje izraelskih aviona na preletu preko celog Mediterana u dužini od 3200 km koliko iznosi put od Tel Aviva do Nantsa.
Postojali su i drugi znaci pa tako Tomas navodi i izjave Meir Dagana bivšeg direktora Mosada koji je imao skrivene agente u samim postorjenjima i među nuklearnim fizičarima ( od 2011 intezivirana je likvidacija upravo nuklearnih fizičara ).
Koridori za prelet do Irana
Teoretski napad na Iran trebao bi da teče u četiri smera: a) Južni smer dug 2500 km, koji do Irana vodi preko Saudijske Arabije; b) Severni smer dug 2600 km koji vodi preko Sredozemlja i Turske direktno do Irana, ali zbog zaoštrenih sukoba i minimalne verovatnoće da će Turci dozvoliti prelet kroz svoj vazdušni prostor je u sadašnjoj situaciji posebno oko napada na brod koji je plovio ka Gazi čak i tajni dogovor sa Ankarom otpada; c) treća smer koja bi se aktivirala u slučaju sveopšteg napada na Iran i četvrta smer koja bi išla preko Crvenog mora i Ormuza do ciljeva u Iranu.
Poletanje izraelske avijacije obavilo bi se sa nekoliko aerodroma. Tako se račna da bi višenamenski avioni F-16I sufa ( oluja) i F-15I ra am (grom) poletali sa tri aerodroma smeštena u pustinji Negev, a to su: Bersheba, Nevatim i Ramon, a koristiće se verovatno i najveće izraelske vazduhoplovne baze Tel Nof i Hatzor odakle poleću avioni u napadu na Gazu.
Da bi Izraelski avioni došli do Irana moraće preleteti nekoliko arapskih zemalja a to su : Jordan, Irak. Najmisteriozniji pravac ostaje prelet aviona preko Kuvajta i Saudijske Arabije. Kuvajt je za Izraelce posebno interesantan jer figurira kao najkraći put do nuklearnog reaktora u Bušeru.
Izraelski vojni planeri smatraju da bi im posao uveliko bio olakšan kako bi bar jedan krak bombarderskog napada izraelskih aviona išao preko Saudijske Arabije. Da se nešto kuva potvrdila je i izraelska štampa 2009 godine kada je uveliko pisano da je tadašnji premijer Izraela Ehud Olmert o toj mogućnosti razgovarao sa nekoliko zvaničnika saudijskog režima, pa je čak i šef Mosada bio u tajnoj poseti Rijadu i šefu saudijske obaveštajne službe kako bi razgovarali o ovoj temi. Niko nikad ovo nije demantovao niti potvrdio ali je zato britanski list Tajm 2007 došao do potvrde da je načelno postignut dogovor o preletu izraelskih aviona preko Saudijske Arabije posredstvom američkih diplomata.
Neko će postaviti pitanje zašto baš Saudijska Arabija i odakle takvo slaganje sa Izraelom iako se deklarativno u javnosti iznose oštra protivljenja pa čak i pretnje jevrejskoj državi . Pre svega valja osvetliti nekoliko stvari: Iran za Saudijsku Arabiju postao je najveća moguća pretnja otkada je počeo razvoj svog nuklearnog programa. Upravo u slučaju da se Iran domogne atomske bombe i usavršavanje, raketnog programa Saudijska Arabija bi izgubila primat regionalne sile, a religijski plan bi igrao značajnu ulogu pošto je Saudijska Arabija čuvar sunitskog islama i brana pred najezdom Šiita koje predvodi Iran. U slučaju da Iran dobije atomsku bombu Saudijci bi bili prinuđeni da odgovore na dva načina da i oni sami krenu u razvoj atomske bombe ( novac nije problem) , ali je ova situacija malo verovatna i Amerikanci se sa njom baš i ne slažu, i druga opcija da druga zemlja u ovom slučaju Izrael za njih odradi posao i onemogući Iran da dobije atomsku bombu. Ovakav stav dele i druge zemlje zaliva kojima je Iran trn u oku kao što su Baherim, Oman, Katar gde postoji velika šiitska manjina koja se stalno buni zbog obespravljenosti.
Pripreme izraelskih pilota
Iskustvo stečeno u tri operacije u kojima je učestvovalo izraelsko ratno vazduhoplovstvo operacija "Vavilon" 1981, operacija "Drvena noga" 1985 kad je gađano sedište PLO u Tunisu i operacija "Voćnjak" 2007 kada je bombardovan i do temelja uništen objekat koji se dovodio u vezu sa sirijskim nuklearnim programom u dubini Sirijske teritorije, kao i brojne vežebe na Mediteranu pružile su Izraelcima dodatna iskustva koja bi im pomogla u misiji bombardovanja Irana. Tako posade imaju obavezu temeljnog proučavanja maršute leta, tačke napajanja aviona gorivom, aero-foto snimke ciljeva i detaljnu meteorološku situaciju u rejonu izvođenja borbenih dejstava. Iskustvo prethodnih operacija pokazalo je da posade na dugotrajnim letovima pored sebe moraju imati osvežavajuće napitke i voće, a neizbežne su kese za urin.
Piloti su dosada u nizu vežbi i priprema za napad na Iran naprezani do krajnjih granica upotrebe. Piloti su obično imali dnevno do četiri naleta u ukupnom trajanju od četiri do četiri i po časa. Posle svakog sletanja angažovanje pilota je usledilo posle tri sata odmora. Karakteristično je i to što piloti nisu unapred zanali cilj misije. Vežbe koje su trajale nekoliko dana pokazale su da je kod polovine posada zamor i pad koncentracije usledio posle druogog dana vežbe, a to je posebno bilo izraženeije već trećeg dana. Mali broj pilota je uspešno podneo četvrti dan vežbe i pretpostavlja se da će oni zaparavo činiti jezgro pilota koji će učestvovati u napadu na Iran.
Zanimljivo je reći i da piloti prilikom ovakvih dugotrajnih vežbi nisu nikada sletali na svoj matični aerodrom nego su koristili druge aerodrome u blizini kojih su se zadesili. Sve promene udara po ciljevima i sletanja dobijali su u vazduhu. Značajnu ulogu odigrali i lekari, psiholozi i psihijatri koji su u dogovoru sa komandantima letačkih jedinica odrđeivali koje pilote odmarati, a sa kojima nastaviti dalju vežbu jer su pokazali veću izdržljivost.
Tačnije radilo se o preletu celog Sredozemlja od Izrael pa sve do Gibraltara i nazad put dugačak skoro 2.500 km u jednom smeru što donekle odgovoara rastojanju Izraela do ciljeva u Iranu.
Posebne vežbe obavljane su i sa pilotima letećih cisterni KC-130 i KC-135 koje su zasnovane na putničkim avionima Boing B-707 koje su Izraelci sami redizjanirali. Tačka na kojoj je vršeno prvo pretakanje bilo je u zoni ostrva Krit, a drugo uz Balearska ostrva u blizini Španije.
Zanimljivo je spomenuti da poslednja tačka pretakaknja je ujedno i tačka kada se rezervni par vraćao nazad u Izrael dok ostali su odlazili prema zadatom cilju i nije bio moguć više nikav povratka bilo zbog tehničkih ili emocionalnih prilika. Upravo zbog složenosti misije sporvođene su dosada dve vežebe u kojima su se izdvojile posade koje su spremne za učestvovanje u ovakvoj misiji.
Izvor: Kurir
