Jedan od takvih zaboravljenih heroja je i rezervni kapetan I klase Milorad Ćirilović. NJegov život pokazuje svu nesreću i tragediju, ali i odlučnost i snagu naših ljudi koji su rođeni, rasli i umirali u vremena koja su odredila tok istorije.
Rođen je 1877. godine u najlepšem delu Srbije, selu Novaci kod Uba. Posle osnovne škole i pet razreda gimnazije Milorad žedan znanja odlazi u Češku, tada deo Austro-ugarske, na usavršavanje.
Po povratku u domovinu rešio je da sva znanja iz agronomije koja je stekao primeni u praksi na svom imanju. Zahvaljujući vrednoći i entuzijazmu koja ga je odlikovala veoma brzo je porodičnu zadrugu, na čijem se čelu našao posle očeve smrti, ne samo sačuvao već i unapredio i uvećao. Bio je aktivan u društvenom životu svog kraja, pa je izabran i za predsednika novačke opštine.
Beogradski list Pravda je o njemu pisao rečima punim hvale:
„Ko ga je jednom upoznao taj ga je morao zavoleti. Milorad je bio najveća čestitost, pun ljubavi prema svom narodu. Poštenje je blistalo u svakom njegovom poslu i svačim što je radio trudio se da koristi svojoj okolini. Kakav je bio u građanstvu kao političar takav je bio i u vojsci kao oficir. Isto, onako kao što je svoje seljake vodio ka dobru opštine, tako je i u ratu predvodio za dobro otadžbine.“
Već uspešan i ugledan domaćin i čovek, Milorad će kroz krv, blato i suze ratova u kojima se našla otadžbina doseći slavu i steći poštovanje i divljenje svakog Srbina.
Milorad je kao rezervni oficir spremno odgovorio na poziv svoje otadžbine, i učestvovao je u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu. I Turci, Bugari i Austrijanci, ali i njegovi vojnici koje je vodio u juriše su ga zapamtili po nepokolebljivom junaštvu. Austrijski rovovi na Gučevu su jedan za drugim padali pred trupama pod njegovom komandom.
Zabeleženo je i da se ovaj ozbiljni i stručni komandant prema svojim vojnicima ponašao roditeljski, pun ljubavi i razumevanja. Čak je delio svoju oficirsku platu sa njima.
Kao što se lavovski borio da spreči prodor neprijatelja u otadžbinu, tako je bio žestok i u želji da ih što pre protera iz nje. Posle proboja Solunskog fronta četa pod njegovom komandom je prva izbila na vrh Kajmakčalana, visok čak 2.522 metara. U tim brutalnim borbama na planinskim visovima, i protiv dobro ukopanog neprijatelja, Milorad je neumorno jurio napred da se vrati u svoju Srbiju.
Tek što je stao na tlo slobodne srpske zemlje Milorad je poginuo tužnim spletom okolnosti, a porodično predanje o tom trenutku podelila je sa nama i njegova čukununuka Jelena Obradović, profesorka rodom iz Valjeva, koja živi u Beogradu.
Kada je izbio na vrh Kajmakčalana stigla je poruka od Vrhovne komande, i on je klekao da je bolje pročita a zatim i napiše odgovor. Bio je ushićen u želji da im stavi na znanje da je Srbija ponovo slobodna. U jednom trenutku bugarska granata je eksplodirala nedaleko od njega, i kurir koji je doneo depešu je gelerom pogođen u lakat. Jedna sitna kost je tom prilikom odletela iz kurirove ruke pravo u Miloradov grkljan i ubila ga na licu mesta.
Živojin Lazić, čuveni solunac koji je poživeo do 1986 godine, a o kome je snimljen i film „Priča o Živojinu“ je otkrio srceparajuću reakciju kapetana Ćirilovića nekoliko trenutaka pošto je kročio na vrh krvave planine.
„Izbio je na vrh Kajmakčalana, sagnuo se i poljubio oslobođeno srpsko tlo od Bugara. Prvi je kročio nogom u slobodnu Srbiju.“
Milorad je sahranjen iznad sela Batočina, kod Ostrva, a njegove kosti su naknadno pohranjene u kripti Mauzoleja na Zejtinliku u Solunu. Ime i prezime kapetana Ćirilovića je upisano na prvom mestu na Spomeniku palim Tamnavcima, učesnicima oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine u gradskom parku na Ubu.
Veliki čuvar seni srpskih junaka, čika Đorđe Mihailović je Miloradovim potomcima jednom prilikom rekao sledeće:
To je bio takav junak. Vuk. To je trebalo da mu bude ime kakav je to junak bio.
Za ispoljenu hrabrost dobio je dva oficirska ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena. Prvu je zaradio za heroizam ispoljen na Gučevu, a drugu za pokazano junaštvo na Kajmakčalanu. Pored ta dva visoka odličja imao je Orden belog orla i mnoga druga odlikovanja i priznanja.
Bio je oženjen Katarinom, devojačko Dragojlović, iz Rađevog Sela kraj Valjeva. U braku su imali pet sinova i dve kćeri, iza kojih je ostalo brojno potomstvo.
Depeša Vrhovne komande o izbijanju na Kajmakčalan i pogibiji kapetana Ćirilovića
„Desna kolona Drinske divizije uspela je svojim levim krilom, da se 16. septembra uveče probije kroz prepreke od žica i uskoči u neprijateljske rovove. Neprijatelj je davao očajan otpor. Iza ove linije nalaze se još 2 linije rovova sa preprekama od žica. Pri jurišu na prvi kameniti ćuvik na grebenu Kajmakčalana poginuo je na čelu svoje čete rezervni pešadiski kapetan I kl. Milorad Ćirilović poznat iz ranije sa svoga junaštva sa Gučeva. Kod Dunavske divizije neprijatelj je oko 24 časa otvorio jaku pešad. vatru, bacao bombe i rakete ali pešadiske akcije nije bilo“.
Izvor: Srbija danas/Nacionalist
