Piše: Ivan Pajović:
Prvo treba sagledati odnose Rusije i NR Kine do 1991. godine. Od formiranja Narodne Republike Kine odnosi sa SSSR-om bili su bliski i topli. Sovjetski savez je aktivno učestvovao u izgradnji kineskog socijalizma u početnim fazama, snabdevajući Kinu resursima i upućujući specijaliste raznih struka. Međutim, posle smrti Staljina odnosi su počeli naglo i permanentno da se pogoršavaju, da bi se potpuno pogoršali posle rušenja Staljinovog kulta ličnosti. Kineske vlasti su optužili Sovjete za revizionizam i odstupanje od principa marksizma. Posle par godina zemlje su potpuno prekinule odnose i faktički se našle na ivici rata. Došlo je i do vojnog sukoba 1969. godine oko spornih teritorija, zapravo oko graničnog Damanskog ostrva, u kome je bilo više hiljada mrtvih.
Uprkos reformama koje je sproveo Deng Sjaoping, odnosi između država ostali su i dalje zategnuti, a Kina je krenula u saradnju sa SAD. U vreme Perestrojke odnosi su počeli da se pomalo poboljšavaju. Posle raspada SSSR počelo je otopljavanje odnosa i zemlje su krenule ka zbližavaju. Ekonomski odnosi su se obnovili, a 2005. godine regulisan je pogranični spor oko teritorija. Sporne teritorije, površine negde oko 370 kvadratnih kilometara, pripale su Kini,.
Posle uvođenja sankcija 2014. godine od strane zemalja Zapada, Rusija intenzivnije radi na zbližavanju sa Kinom i trudi se da uspostavi čvrstu saradnju. Menjajući svoj vektor politike od Zapada ka Aziji, Rusija se prevashodno usmeravala ka Kini kao najvećim igraču u region sa kojim ima veliku kopnenu granicu.
Koliko je Kina značajna za Rusiju govori podatak da je 14% ruskog izvoza usmereno ka Kini, dok iz Kine u Rusiju dolazi 22% ruskog uvoza. Ukoliko se posmatraju pojedinačne zemlje, Kina je najveći trgovinski partner Rusije. Međutim ukoliko se posmatra Evropska Unija, onda ona ima prednost. Samo na Nemačku i Holandiju otpada 18% ruskog izvoza i 12% ruskog uvoza.
Sa druge strane, Rusija nije toliko značajan partner Kine. U kineskom izvozu Rusija učestvuje sa samo 2%, a u uvozu sa 3%. Najbitniji trgovinski partneri Kine su SAD, Japan i Južna Koreja. Generalno gledano, Kina i Rusija imaju neuporedivo različite ekonomije. Ruska ekonomija je osam puta manja od kineske – ona čini oko 1,7 triliona dolara, dok kineska čini oko 14,34 triliona dolara. Dakle, ove zemlje ne mogu biti ravnopravne, već Rusija može samo biti u zavisnom položaju od Kine. Dok ruska ekonomija zavisi od Kine, kineska ekonomija ni najmanje ne zavisi od Rusije. Paradoksalna je činjenica da obe zemlje najbolje ekonomske odnose imaju sa svojim geopolitičkim protivnicima, Rusija sa Evropskom Unijom, a Kina sa SAD.
Posle raspada SSSR-a Rusija je postala najvažniji isporučilac oružja u Kinu. Razlog za to je što su mnoge zapadne zemlje svojevremeno uvele sankcije na izvoz oružja u Kinu zbog krvavog događaja na trgu Tjenanmen 1989. godine, kada je kineska vojska u krvi ugušila građanske demonstracije. Kina je najveći kupac lovaca tipa SU-35 i PVO sistema S-400. Od najnovijih zajedničkih vojnih projekata najvažnije mesto zauzima razvoj sistema upozorenja o raketnim napadima. Rusi su priznali da su pomogli Kini da razvije sistem protivraketnog upozoravanja (SPNR), koja je najvažnija i najosetljivija komponenta sistema upravljanja strateškim nuklearnim potencijalom. Rusija takvim sistemom raspolaže još od vremena SSSR, a Kini je postao neophodan zbog zaoštravanja odnosa sa SAD. Odnosi nisu prošli ni bez skandala, jer se Kina neretko bavi plagiranjem i krađom intelektualne svojine u svim sferama, pa i u vojnoj.
Poslednjih godina Kina se trudi da pređe na sopstveno naoružanje i da od najvećeg uvoznika postane najveći izvoznik oružja. Za sada, Kina se kao uvoznik oružja nalazi na trećem mestu u svetu, a kao izvoznik na sedmom mestu. Po proizvodnji naoružanja Kina zaostaje samo za SAD. Vojnoindustrijski kompleks Kine proizvodi sve vrste oružja, uključujući i termonuklearno. Generalno, Kina se intenzivno naoružava i oslobađa od kupovine inostranog oružja. Rusija i Kina razmenjuju i vojna iskustva. Prve zajedničke vojne vežbe sprovele su 2005. godine sa učešćem desetak hiljada vojnika, a poslednje do sada 2019. godine.
Ove dve zemlje su za poslednjih deset godina potpisale mnoštvo dogovora i sporazuma, od kojih je najvažniji Ugovor o dobrosusedstvu, prijateljstvu i saradnji iz 2001. godine koji je obuhvatio skoro sve aspekte saradnje. Obe zemlje su članice BRIKS-a i Šangajske organizacije, ali pravog vojnog saveza Rusije i Kine (nalik na NATO) nema i čini se da ga nikada neće ni biti. U međunarodnim odnosima ne uočava se naročita solidarnost. Premda se interesi ponekad poklapaju, nekakve usaglašene i artikulisane zajedničke međunarodne politike nema.
Primer za to je Krim – Kina nije podržala Rusiju prilikom prisajedinjenja Krima i u Savetu bezbednosti OUN prilikom glasanja bila je uzdržana, praktično ne priznajući aneksiju.
Razlog za to su verovatno dobro promišljeni ekonomski motivi kojima se Kina vodi. Sa druge strane, Rusija ne priznaje suverenitet Tajvana i smatra ga sastavnim delom NR Kine, mada sa njim ima ekonomske odnose. Rusija takođe priznaje Tibet kao sastavni deo Kine i iz tog razloga ne dopušta posetu Dalaj Lame svojoj teritoriji. U poslednje vreme Kinu i Rusiju objedinjuje antizapadna i antiamerička politika.
Kao zaključak može se reći da Kina i Rusija aktivno ekonomski i vojno sarađuju, imaju zajedničke interese i zajedničke protivnike. Ipak, njihov odnos nemoguće je nazvati savezom, nemaju jedna prema drugoj nikakve obaveze u smislu zajedničke odbrane, a ravnopravno savezništvo teško da je moguće i zbog ekonomske nesrazmere.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
