Uvodna napomena

Naravno da se ovako dugački tekstovi ne pišu za Internet, niti njihova dužina odgovara kolumnama „Pravde“. Ipak, ove, 2021, obeležili smo dva stoleća od rođenja i četrnaest decenija od smrti Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. A to je toliko važno da potpisnik ovih redova, pomalo fanatičan kad je veliki Rus u pitanju, nije mogao da odoli. I zato molim čitaoce: ko nema vremena i volje da dalje prati ovaj tekst, neka u pravi čas odustane. Ako ima snage, neka nastavi – nadam se da će imati duhovne koristi od pročitanog.

Čitaoče, upozoren si, ali si i pozvan za duhovnu trpezu velikog pisca. Sam odluči.

Povod za ovaj tekst

U uvodu za novi broj časopisa „Heretikus“, posvećen dvestagodišnjici rođenja Fjodora Mihajloviča Dostojevskog ( 3-4/2021 ), glavni i odgovorni uredik časopisa, profesor dr Jovica Trkulja ističe da, iako je o njegovom delu napisano tako mnogo, i mada postoje mnoga sporenja o njemu ( najveći je i neprolazan, kažu jedni; njegovo doba prolazi, tvrde drugi ), ipak uvek ima nešto da se doda:“Dostojevski je veliki umetnik podsvesti, ali on nije samo prikazivao mračne dubine podsvesti, već i svetle visine ljudskog duha. On je, takođe, anticipirao psihoana lizu, egzistencijalizam i druge pravce u psihologiji i teologiji i ostvario veliki uticaj na brojne savremene umetnike, književnike, filosofe, teologe i psihologe.“

Zbog toga, časopis je objavio temat „Aktuelnost Dostojevskog“, o čijim autorima Trkulja kaže:“U optici njihovih razmatranja su tri grupe pitanja i problea. Prvu grupu čine prilozi o smislu čovekovog bivstvovanja u stihiji nihilizma i beznađa ( Boris Petrovič Višeslavcev, Vladimir Dimitrijević. U drugoj grupi su prilozi o metamorfozama revolucije i zlim slutnjama Dostojevskog.  U njima se osvetljava odnos Dostojevskog prema revolucionarnim promenama u Rusiji i Evropi, uključujući i njegove proročanske tekstove. ( Fjodor Avgustovič Stepun, Jurij Vladimirovič Puščajev, Andronin Movsesovič Migranjan, Radovan Marjanović). Najzad, u trećoj grupi su prilozi u kojima se razmatra  aktuelnost Dostojevskog i njegovog dela ( Sergej Aleksandrovič Levicki, Draginja Ramadanski ).“

Oglede o Dostojevskom preveo je naš ugledni prevodilac i bibliograf, Dobrilo Aranitović, koji sprema sjajnu antologiju ogleda o čoveku koji je napisao „Braću Karamazove“.

O čemu je, dakle, ovaj tekst?

Dostojevski, pre i posle svega.

Dok pišem ovaj tekst, prosto ne znam šta hoću. Da li to treba da bude samo svedočenje o recepciji velikog pisca, o ogledima koje je, za ovu antologiju, preveo Dobrilo Aranitović, ili o uticaju Dostojevskog na evropsku misao, ili o Dostojevskom u doba koronokratije? Hteo bih da kažem sve, a može da ispadne – tek onako, da se obrukam kao mali Perica pred izazovom koji ga prevazilazi. O Dostojevskom je – uvek lično. Preterivanja, nekazanosti i neiskazivosti, umišljena tumačenja, beskrajna učitavanja, samovoljni iskazi koji nikud ne vode – i to, avaj, može biti ono što sada pišem. Ali, ja ću da pišem, pa šta bude. I šta god čitalac od mene očekuje, napisaću kako mislim. Jer, što reče Fjodor Mihajlovič – dva plus dva je četiri, ali mi ne pristajemo na to.

Zato će ovaj tekst biti višestran, klimav, šarolik, bez monumetalnosti, ali iskren, i, koliko umem, „organski“.  (Bar se nadam da umem). Ovo su teme predgovora: značaj Aranitovićevog prevodilačkog dela kao mostograditeljstva u kulturi, obličje antologije koju čitalac drži u rukama, misao Dostojevskog u recepciji jedne evropske zemlje – međuratne Nemačke.

Lično je, stvarno. Jer su sva njegova pitanja „obrasla mesom“, ljudskim, mojim i vašim; sva su bila živa i goruća, a takva su i ostala.

Lično, odviše lično

Svaki čovek je, na neki način, mnogo ljudi. Ako je ostvaren u Hristu kao Smislu, on je, jednostavno govoreći, svojevrsna saborna ličnost, koja oko sebe, istočnika, sabira sve žedne ljubavi i logosnosti; ako je krenuo demonskim putevima, on je legionizirana anti-ličnost, ponorna praznina. Mi postajemo mnogi kako životom sa savremenicima – saputnicima, tako i misaonim susretima sa onima koji odavno nisu među nama: piscima, slikarima, naučnicima, onima koji su nam ostavili svoje autobiografske zapise i onima koji nas pozivaju da se sretnemo u knjigama. Ako saziremo ono što smo smestili u sebe, biva nam jasno ko se sve ugradio u naš život, i sa zahvalnošću se opominjemo ljudi koji su nas sazdavali i presazdavali da budemo ono što smo sada.

Jedan od takvih u mnogim životima, pa i u životu potpisnika ovih redova, jeste Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Nabokov ga je poredio sa Tolstojem, Homerom ruske proze 19. veka; veličajući Tolstoja, podsmevao se nedostacima Dostojevskovog stila, trapavostima njegovih slika (ubica i bludnica čitaju Novi Zavet u Zločinu i kazni – nije nego!), njegovim pejzažima koji su „čisto moralni“. I jeste, video sam ja to, sav taj haos (Višeslavcev kaže: “Postoji nešto zajedničko u svim ovim scenama Dostojevskog gde se zbiva nekakvo čudnovato nagomilavanje događaja, akumulacija strasti neverovatnog intenziteta, svojevrsno đavolsko vrzino kolo sveopšte opsednutosti, uistinu – prava ludnica“); ali sam, i onda, znao da to nije trapavost, nego je tako, kod Rusa, šta god o tome mislio aristokrata Nabokov, koji se maskirao u zapadnjaka, a ostao Rus u duši[1]. 

Čitao sam ga u gimnaziji, kada je čovek najprijemčiviji, i padao pod teretom razgovora i doživljaja njegovih „ruskih dečaka“ (tako Ivan naziva sebe i Aljošu pre no što počne da priča o Velikom Inkvizitoru). Gušila me ona mrtvačka sobica – sanduk Raskoljnikova, plakao sam nad kobilicom iz njegovog dečačkog sna (ubija je bezumna mržnja vlasnika i pijane gomile, i ona, na čudan način, ikonizuje hristoliku patnju tvari), voleo krhku Sonju (a naročito kroz Traklovu pesmu o njoj, „Sonjin život, plava tihost“), uživao u bravurama Porfirija Petroviča i slici Strašnog suda koju daje pripiti Marmeladov (a onda mu se, naravno, sasvim u skladu sa Bahtinovom idejom „karnevalizacije“, svi rugaju); pa sam u knezu Miškinu tražio Hrista, i shvatao da Hristos ne može biti vaploćen u pukoj dobrostivosti, ma kako uzvišenoj, i da je Miškin ruski vitez tužnog lika, koga će, posle svega, rastrgnuti stihije zla[2], i činilo mi se da nema moćnije samovolje nego što je ona kad Nastasja Filipovna baci deset hiljada rubalja u vatru, i pogađala me Miškinova rasutost između Nastasje i Aglaje, a Puškinova pesma o vitezu koji je, ad maiorem gloriam Dei, ratovao za Divnu Damu i bez pričešća sklopio oči; pa sam tonuo u podzemlje sa junakom Zapisa, i zauvek zapamtio da, kad se podigne kristalni dvorac, obavezno će doći neki „džentlmen nazadnjačke fizionomije“, koji će reći – da, sve je ovo sjajno, ali hajde da sve porušimo, i ponovo živimo po svojoj glupoj volji, jer se po logaritamskim tablicama ne može živeti; a Zli dusi, koji se, na naše oči ostvaruju, jer svakom ko drukčije piše i slika seku jezik i vade oči, a demonske sile u svinjama zvanim banksteri (onih 0,666% superbogataških vampira o kojima piše Nikola Malović) vode svet u ponor.

Braću Karamazove sam, naravno, čitao kao istinu o vaskrsenju koje je, u isti mah, i obnova očinstva. 

Tu su bile i novele, kratke priče, čuda nad čudima: Krotka koja sa ikonom skače kroz prozor jer je zlostavlja čovek koji ne može da voli, „Odvratna priča“ o naličju gordosti kao karikaturalnom prostaštvu, San smešnog čoveka, koji, onako nesmešan, pokazuje da je sreća bez susreta sa Hristom nemoguća... I uvek Dečak kod Hrista za Božić, priča – tešiteljka što daje nadu da i za najprezrenije ima Hrista, Sina Božijeg Koji je i Sin Čovečiji, i Koji, za razliku od ptica i lisica, na zemlji nije imao gde da prikloni glavu.

Neko je negde zapisao da su samo sabraća Karamazovih od Trećeg Rima mogla da naprave Treću internacionalu. I bio je u pravu taj neko[3].

Umeo je Dostojevski da sjedini najteža filosofska pitanja sa najtoplijim ljudskim sastradanjem, i da scenu umiranja Katarine Ivanovne u Zločinu i kazni ili Iljuše u Braći Karamazovima uzdigne do visina na kojima nema ničeg prolaznog i podložnog propadljivosti, nego su patnja i uteha sjedinjeni nerazdeljivo i nesliveno u Raspetom i Vaskrslom Smislu. Tada sam, kao živog čoveka, sreo rečenice koje su mi zauvek ostale ključ za poimanje velikog pisca – ruski kritičar Jurij Ajhenvaljd je rekao nešto što u umu nosim kao Paskal svoj „talisman“: „Svi su zauzeti, svi žure, ali u svetu postoji Biće koje ima vremena i pažnje za svakog, kojem svaka pravoslavna seljanka i svaki nadničar na zemlji može da poveri svoju nevolju, svoje suze i brige i sve da ispriča. Postoji neko ko uvek sluša, i već samo za to NJemu pripada blagoslov čovečanstva“.

Posle, kada sam prišao Crkvi, knjiga oca Justina Dostojevski o Evropi i Slovenstvu nosila me je preko hiljadu gora – gorčina i noćnih mora života u Srbiji i svetu. Kada sam je, pre tri decenije, dobio od igumanije Glikerije u manastiru Ćelije, krenuo sam peške za Valjevo, i usput, po snegu koji je nežno, kao u zlatno nekad,  vejao, čitao knjigu velikog avve, a pahuljice su  vlažile stranu po stranu...     I, od tada do danas, stalno sa Dostojevskim. Ovih dana, u doba koronokratije, ispijam žestoke koktele ruskog vizionara i Pekićevog Besnila – a šta bih drugo? (Tema – Pekić i Dostojevski; vreme je za nju, vreme)...

U vremenu ostvarenog sna

A o onom proročkom snu Raskoljnikova, koji je koronokratiju najavio, pisao je otac Justin još 1940. godine: “Ovo Raskoljnikovljevo priviđenje ima sve odlike vidilačkog predviđanja. Stoga se s pravom može smatrati kao proročki prolog Dostojevskovog romana Zli dusi. U ovom romanu Dostojevski sa dramatičnom potresnošću prikazuje i sa poražavajućom ubedljivošću pokazuje kako ateizam i anarhizam, kao mikrobi besnila, smrti i uništavanja, zaražuju ljudsku prirodu, ovlađuju njome, dovode um do bezumlja, dušu do ludila, ličnost do uništenja. Jednom rečju, kako od ljudi stvaraju zle duhove, besove, i od heroja antiheroje. Svi zlodusi rade na socijalizaciji zla anarhistički beznačelno i ateistički neustrašivo. Kao da je njihov poziv i njihova misija: biti zao do besnila i širiti zlo dok sve i sva ne zahvati i zavitla sveopšte besnilo. Da se to ostvari, sredstava ima dosta. To su svakovrsni zločini koje zlodusi oštroumno izmišljaju i darovito apologiraju svojim ogrehovljenim umom i ođavoljenom voljom“.

I tako smo se našli u svetu zla, u kome mikrobi demonizma rade svoj posao, pretvarajući nas u utvarne sluge sopstvene propasti. To je svet nove Vavilonske kule. Živimo u doba nerazumevanja i straha, kada reči gube značenja, a osećanja nestaju sa našeg obzorja. Mnogi smatraju da smo ponovo u doba Vavilonske kule, tog „pranesporazuma“ čovečanstva sa Bogom i sobom. Ko je bio odgovoran za Vavilonsku pometnju? Jer nije Bog taj koji je ljudima pomešao jezike, nego je ljudsko zidanje kule dovelo do onoga što sada vidimo. Upavši u ropstvo strasti, čovek je izgubio zajednički jezik sa svojim bližnjima, jer strasti po svojoj prirodi dovode do nerazumevanja i raskola. O tome je, o tome Dostojevski: naše strasti su izvor svakog nesporazuma sa Višnjim i bližnjim, sa nebom i zemljom.

Ostali smo bez punote pojmova zato što smo pali u gordost. Naši preci su hteli da kulom stigu do Boga, da Ga na taj način „pripitome“ i porobe da bi Ga „pokorili“ sebi i svojim prohtevima. Tom je bio „kristalni dvorac“, prvi takav dvorac. A srušio se, kao i ovaj što se ruši i srušiće se.

Vavilonska kula je simbol samoobogotvorenja. Zato je Bog dopustio strastima da rade i razaraju i čoveka i čovečanstvo, da se bezbožna zamisao o kuli ne bi mogla ostvariti. Tako je nastala pometnja kada ljudi više nisu mogli da razumeju jedni druge zbog mnoštva jezika koje je trebalo učiti zarad najobičnijeg sporazumevanja. A sada nastupa nova Vavilonska kula. Jezici se ujedinjuju – svi uče i razumeju engleski, ključno oruđe globalizma (trgovački, ne Šekspirov engleski, naravno) ali među govornicima istog jezika dolazi do strahovitih nesporazuma. Pojmovna zbrka biva sve veća, jer smo zaboravili osnovni jezik – jezik ljubavi i žrtve. I oni mikrobi iz Zločina i kazne potapaju po jedan sprat svetlosti i smisla. 

Prevodilac kao mostograditelj

Uloga dobrih prevodilaca u mom životu neporeciva je. Prepevi Kolje Mićevića (od Vijona do Malarmea) i Branimira Živojinovića (Rilke, Trakl i drugi), kao i Zorana Stanojevića, koji je, iako je u pitanju proza, suštinski prepevao Tolkinovog Gospodara prstenova u radosnim i teškim treucima života pomagali su mi da se radujem, ali i da opstanem. Nekad mi se činilo da je njihov prevod na srpski zvučniji od originala (tako, recimo, mislim o „našem“ Tolkinu). Svetionička je, iz ličnog i zajedničkog iskustva govorim, misija prevodilaca i prevođenja, i ljudima koji ozvučavaju tuđu kulturu u ovom kulturnom prostoru, koji šire obzorja našeg pamćenja (jer, kultura je pamćenje) dugujemo iskrenu blagodarnost.

Jedan od takvih poslenika reči je i bibliotekar, bibliograf i vrsni prevodilac, Dobrilo Aranitović, čovek koji nas je nahranio dragocenim ruskim rečima i mislima uobličenim na srpskom tako da odjekuju u skladu sa onim što je najdublje u biću jezika. Prvi put sam se sa njegovim prevodom sreo kada je, u niškom časopisu Gradina, objavio nezaobilazni ogled kneza Nikolaja Trubeckoja, lingviste i filosofa, Vavilonska kula i pometenost jezika. Filigranska preciznost, savršeno poznavanje pojmova koje treba preneti u našu jezičku sredinu, nepomerivost ostvarenog misaonog zdanja naveli su me da i u budućnosti pažljivo čitam Aranitovićeve prevode. A bilo ih je, i ima ih, što bi se nekad reklo „na zamerak“. Ako se tome doda njegov vredni i predani bibliografski rad, kojim su mnogi autori naše kulturne prošlosti, dalje i bliže, sticali svoje trajno mesto u riznicama stvaralačkog nasleđa, mogli bismo reći da je Aranitović čovek koji zaslužuje da ne bude zaboravljen tamo gde je ostavio traga –  na mnogim i važnim poljima „kulturne produkcije“.

Zlatni trag Aranitovićevog stvaralačkog podviga je i ova antologija ogleda o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom, koga se ove, 2021. godine sećamo povodom dva veka od rođenja i četrnaest desetleća od upokojenja i prelaska u večnost. Uz oglede, Aranitović je dodao i bibliografiju srpskih i južnoslovenskih prevoda i odziva o piscu Braće Karamazova, i svakom budućem istraživaču dao u ruke mapu za kretanje kroz delo  velikana[4]. Plod zrelosti, knjiga koju čitalac ima u rukama nije puka čitanka, nego monumentalno svedočenje o Smislu koji nam se otkrio u delu velikog ruskog pisca[5]. O Smislu do Koga je Dostojevski došao kroz vihore ruske stihijnosti[6]. Šta nam znači Dostojevski danas?

Kakva je ovo antologija?

U zborniku Aranitovićevom toliko toga ima da čoveku, dok piše predgovor, pada napamet samo da citira i citira... Sve počinje od surog i surovog Lava Šestova, lišenog bilo kakvog metafizičkog sentimentalizma, koji u svom ogledu objavljenom u Aranitovćievoj antololgiji kaže: “Bilo je potrebno da Bog dâ svog jedinorodnog Sina, bila je potrebna takva žrtva nad žrtvama – drugačije se grešnik nije mogao spasti. Tako su verovali, tako su videli, tako su bukvalno govorili svetitelji. To isto je video i Dostojevski kada je od njega odleteo anđeo smrti ostavivši mu neprimetno nove oči. U tom smislu Zapisi iz podzemlja mogu da budu najbolji komentar spisa proslavljenih svetaca. „O, recite mi, ko je prvi objavio: da čovek... ako bi ga prosvetili, otvorili mu oči za njegove prave, normalne interese... odmah bi postao dobar i blagorodan, zato što bi, prosvećen i shvatajući prave svoje koristi, gledao baš u dobru svoju ličnu korist; a poznato je da nema čoveka koji bi mogao svesno raditi protiv svojih interesa; dakle, onaj bi takoreći po neophodnosti počeo da čini dobro. O, nevinašce! O, čisto, bezazleno dete!... Korist! Šta je to korist?... A šta će biti, ako ispadne da ljudska korist, ponekad, ne samo što može, već baš i mora da se sastoji u tome: da čovek nekad zaželi zlo, a ne korisno? A ako je tako, ako je takav slučaj moguć, onda se čitavo pravilo raspada u ništa“. I dodaje Šestov: „U stvari, ako je bilo kada sačinjena Kritika čistog uma, onda je treba tražiti kod Dostojevskog – u Zapisima iz podzemlja i u njegovim velikim romanima koji su proizašli iz ovih Zapisa. Ono što nam je dao Kant pod tim naslovom nije kritika već apologija čistog uma“.

Boris Višeslavcev je u knjizi predstvaljen sa dva ogleda – jedan se bavi već pomenutom stihijnošću ruske prirode, koja može da ide do kraja i u dobru i u zlu, rađajući Miškina i Aljošu Karamazova, ali i Svidrigajlova i Stavrogina, a drugi se bavi odnosom ljubavi i besmrtnosti kod velikog pisca, koja se ticala i njegovog života, a ne samo njegove literature[7]. Bez besmrtnosti, nema ljubavi; a bez ljubavi – čovek je ništa („Ako nemam ljubavi, ništa sam“, veli Sveti apostol Pavle).

Genijalni esejista, od onih Jevreja koji su se utkali u tkivo ruske kulture, Vladimir Kantor, u Aranitovićevoj antologiji ima tri ogleda: jedan od „karamazovštini“ kao neumerenosti koja mora voditi boljševičkom prevratu, drugi o Dostojevskom, Ničeu i krizi hrišćanstva u Evropi, a treći o razgradnji karnevalskog obrasca u Zlim dusima[8].

Aleksandar Galkin protivstavlja Dostojevskog i Tolstoja preko njihovog odnosa prema smrti[9].         Berđajev se bavi „antropologijom vihora“ u Dostojevskovom delu, a Fjodor Stepun nas suočava sa boljševičkom revolucijom najavljenom u romanu o besima koji su zaposeli Rusiju, pre svega kroz Verhovenskog i Stavrogina. V. M. Šatohin nas podseća da Fjodor Mihajlovič nije pisao puku paskvilu o prevraticima i njihovom svetu, nego umetničko delo koje ima svoju logiku i ciljeve što nadilaze dvodimenzionalnost propagandnog štiva[10].

Andronik Migranjan povezuje shvatanje revolucije kao uvoda u totalitarizam kod Dostojevskog i Aleksisa de Tokvila. Valentina Vetlovska nas podseća da je Dostojevski odbio da se pomiri s paganskim „uziđivanjem žrtve“ u temelje bilo kakve ljudske građevine, makar i neophodne. Rajnhard Laut je krenuo putem čitanja odnosa između Dostojevskog i Solovjova, da bi ukazao na genezu Legende o Velikom Inkvizitoru, a Kamaludin Gadžijev je ustao u odbranu Velikog Inkvizitora (ovakav Aranitovićev prevodilački „ispad“, prevođenje ogleda suprotnog „glavnom toku“ hrišćanske dostojevistike, blagotvoran je – jer, Dostojevski nije puki zagovornik hrišćanskih ideja, nego književnik čija se misao mnogograno vaploti u različita, podjednako moguća, tumačenja)[11].

Baveći se „ontologijom smeha“ kod Fjodora Mihajloviča, Monika Spivak nas upozorava na snažnu dvosmislenost piščevog „smejanja“, koje nije terepeutika, nego razgradnja temelja sveta i njegovih privida: „Čovek u bahantskoj koncepciji karnevala na trenutak dospeva u svet privremene karnevalske utopije pri čemu takva utopija ima dva plana: to je idealni svet slobode, jednakosti i izobilja ali u isto vreme i uslovni svet, svet narodne fantazije koja je ipak ograničena; život na kraju krajeva ulazi i u svoju kolotečinu i teče dalje. Suština karnevala nije izopačavanje, već reprodukcija šarolike celovitosti života. Kod Dostojevskog stvarni svet i njegov antipod su zamenili mesta. Stvarni društveni život potčinjen je zakonima sveta senke. Antisvet smeha u piščevom delu postao je svakodnevna stvarnost, pošto se obećani svet, utemeljen na hrišćanskim idealima, premestio u sferu poželjnog, utopijskog, idealnog. Smatra se da ovakvo pomeranje akcenta i objašnjava zašto je upravo smeh, naročito u njegovom ontološkom aspektu, posrednik umetnikovog tragičnog pogleda na svet“.

Asen Ignjatov nas podseća da đavo ima neposrednog upliva na pojavu „natčoveka“, pri čemu su Dostojevski i Niče naslutili dolazak mračnog doba totalitarizma: "I kod Ničea i kod Dostojevskog neograničeno gospodstvo budućih gospodara, koji za razliku od većine ljudi poseduju „istinu“ i slobodu, legitimiše rušenje hrišćanskog morala“.

Još jedan „opasan“ iskorak u pravcu poricanja Dostojevskog kao „dobroćudnog“ hrišćanskog apologete načinio je Igor Evlampijev, koji je ukazao na srodnost između pisca Zločina i kazne i autora Antihrista[12] – po njegovom mišljenju, obojica su hrišćanstvo sagledavali ne kao nebesku, nego kao zemaljsku mogućnost (pri čemu je Fjodor Mihajlovič, poput Nikolaja Fjodorova, verovao u ovdašnje obesmrćenje): “Ideja besmrtnosti predstavlja bezuslovni centar religioznog pogleda na svet pisca i ako se može govoriti o tome da Dostojevski dolazi do ideje „ovostrane religije“, onda, pored toga što se u njoj Hristos shvata kao zemaljski čovek a Bog kao svojevrsni princip same ljudske ličnosti koji određuje njeno beskonačno kretanje ka savršenstvu, – u njoj i ideja besmrtnosti takođe treba da poprimi savršeno drugačiji karakter, da postane ideja ovostrane besmrtnosti“.

Valerij Zaharov se bavi traganjem za Bogom u Dostojevskovim delima, a Gleb Mehed  razmatra problem čoveka u etici i estetici ruskog pisca[13]. Natalija Timčenko se nadnosi nad pitanje „bogoubistva“, i otkriva da je poimanje ljudske slobode u piščevom delu podložno preispitivanju: “U pogledu na svet i u umetničkom svetu Dostojevskog postoje samo dve sile koje se bore za čoveka: Bog i đavo. Da li takva alternativa ograničava slobodu izbora i životnog ponašanja koje zavisi od tog izbora? Da li je slobodan Ivan Karamazov?“

Dostojevski ume i da se koristi „igrovnim modelima“, o čemu je tekst Medveckog. U tekstu Andreja Korobova–Leviniceva o uticaju pisca Braće Karamazova na rusku misao pokazuje se da su ruski mislioci izašli iz njegovog „šinjela“, i da su čak i lični život podređivali svom „praocu“: “Tako je Berđajev pisao za sebe u Samospoznaji da je on „čovek Dostojevskog, nastavljač Ivana Karamazova“. Za  Rozanova je Berđajev pisao „da se mogao roditi u svesti Dostojevskog“. Lava Šestova mnogi istraživači upoređuju s „podzemnim psihologom“ Dostojevskog i to je u izvesnom smislu u potpunosti opravdano pošto Šestov toj ličnosti posvećuje ne malo mesta u svojim filozofskim dramama. Ova krvna veza ruskih filozofa s Dostojevskim veoma je dobro uočljiva na primeru Rozanova koji se oženio ljubavnicim Dostojevskog Apolinarijom Suslovom“.     Jurij Puščejev ukazuje na sovjetska tumačenja piščevog stvaralaštva, pokazujući da se ni u doba ideološkog jednoumlja, kada je na Nevi bio Lenjingrad, nije moglo bez moćnog Petrograđanina, a Sergej Levicki podseća da nam je Dostojevski savremenik.

Dostojevski i koronokratija

Prošlo je, kako rekosmo, dva veka od rođenja i četrnaest decenija od smrti Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, a sve njegove vizije su se ostvarile: kristalni dvorac je tu, Veliki Inkvizitor ureduje svetom i sprema se na obračun sa Hristom, mikrob zla iz Raskoljinkovljevog sna vlada svetom. I tako se, opet i opet, pokazuje – ako pisac nije vizionar, on nije veliki pisac. Zato Aranitović na kraju svoje antologije prevodi tekst ruskog mislioca Vladislava Bačinjina o vrlom novom svetu koronokratije, u kome nas on podseća na Raskoljnikovljev san o bacilima koji, prodirući iz Azije u Evropu, ruše naš svet na strašan i sasvim neočekivan način: „I opet, po ko zna koji put u poslednje vreme, s neumoljivom nasrtljivošću izronjava mi u pamćenju epilog Zločina i kazne u kome Dostojevski opisuje san bolesnog Rodiona Raskoljnikova: „Za vreme bolesti pričinjavalo mu se kao da je ceo svet osuđen da bude žrtva nekakvoj strašnoj, nečuvenoj i neviđenoj kugi koja ide iz dubina Azije na Evropu. Svi su morali propasti osim malog broja izabranih. Pojavile su se neke nove trihine, bića jedva vidljiva pod mikroskopom, koja su prodirala u ljudska tela...“

Zaustavimo se na ovom mestu. Mi, čitaoci 21. veka, koji takoreći živimo unutar Raskoljnikovog košmara, zapanjeni smo skoro bukvalnim poklapanjem stravične spisateljske mašte s onim što se dešava u našem sadašnjem životu. Slike realnosti, jedna čudnovatija od druge, bacaju u depresiju i um malograđanina i misao intelektualca. Ponekad poželim da uštinem sam sebe i zapitam se: „Da li je to bunilo ili java?“ Milijarde potpuno razumnih ljudi zatvorenih usled kovid-pandemije u problematične lavirinte ne prestaju da postavljaju sebi ona ista „prokleta pitanja“: „Šta se s nama dešava?“, „Ko je kriv?“ i „Šta da se radi?“

Jedan od razloga stalnih prekida u radu razuma i uma koreni se u tome što se u romanu Dostojevskog i današnjoj dramatičnoj koliziji svetske istorije ne odigrava obična epidemija. Iza prozora svojih staništa mi posmatramo ne početak nekog globalnog biološkog rata svih protiv svih, već nešto đavolsko po svojoj suštini, zamisli, orijentaciji i rušilačkoj sili koja ubija ne samo ljudska tela već i duše stvarajući od jednog dela stanovnika Zemlje nekakve sa svim saglasne „povrtare“ a od drugih – na sve spremne zveroljude.

Ove trihine o kojima piše Dostojevski nisu samo biološki već i duhovno-socijalni virusi. Oni pretvaraju zaražene ljude u opsednute pošto nisu samo mikroorganizmi već zli dusi koji poseduju um i volju. „LJudi koji su ih nosili u sebi postajali su odmah pomamni i ludi. Ali nikad, nikad ljudi nisu smatrali sebe tako pametnim i sigurnim uistinu kao što su mislili o sebi ti zaraženi.  Nikada svet svoje presude, naučne zaključke, svoja moralna ubeđenja i verovanja nije smatrao tako pouzdanim i čvrstim“. „Trihine“ ničeanstva, marksizma, frojdizma, komunizma, rasizma, totalitarizma itd.  sve do danas  raznose po zemlji  mnoštvo podvrsta umne, idejne i ideološke zaraze. Naša planeta nije danas  obavijena plemenitom mantijom Noosfere Vernadskog već je zaodenuta u pokrov demonske realnosti i pogubnih raskoljnikovskih „trihina“.

Palo nam je u deo da budemo savremenici, sazrcatelji i neposredni učesnici širenja još jednog tipa planetarne demonske realnosti koju smo prozvali pandemija. Danas je njenim „trihinama“, nazvanim koronavirusima, zasićen vazduh. I nehotice mi pada na pamet Pasternak: A danas i vazduh miriše na smrt.“[...] Pandemija s njenim biološkim virusima i ideološkim „trihinama“ nije neki difuzni oblak koji spontano pliva nad planetom. Ona je – funkcionalna struktura  izuzetno  negativne usmerenosti  koju opslužuje mnoštvo socijalnih institucija. NJu treba svrstati u red demonskih struktura (termin Paula Tiliha).

U tom svom svojstvu ona je – izuzetno destruktivni instrument globalnog nasrtaja svetskog zla, „mračnih sila vaseljenskih“ (Rim. 8, 38) na čoveka i čovečanstvo, na zemaljsku civilizaciju i kultypy“.

A sad, pravac Nemačka

Knjiga prevoda Dobrila Aranitovića dragocena je jer nas vodi u raznim pravcima. Recimo, ogled Borisa Višeslavceva o stihijnosti ruske prirode nas podseća na neobičnu vezu između nemačke i ruske misli upravo preko Fjodora Mihajloviča: „Ruska stihija – koju oseća svaki Rus – nepojamna je i strancima nesaopštiva suština ruske duše, ruskog karaktera, ruske sudbine, čak i ruske prirode. Treba biti svestan da i nama samima ona nije u potpunosti poznata – „Rusiju umom pojmiti  nećeš“ – umu nepojmljiva iako bliska i znana jer živimo u njoj i potičemo iz nje, iz te iracionalne stihije. Sada već i stranci počinju da je osećaju – „das Russentum“, kaže Špengler i to doživljava kao posebnu stihiju koja se razlikuje od zapadno-evropske kulture.

Špengler smatra da je neophodno pojmiti ovu stihiju, neophodno čak i za sám Zapad. A i nama samima je nepohodno da je pojmimo da ne bismo iščezli u njenoj stihijnosti, da ne potonemo u njenim burama i vihorima... A možda – treba da verujemo u to – i da bismo iz tog haosa ruske duše sazdali novi prekrasni Kosmos [...] Špengler je ispravno uočio da jedino mi, Rusi, možemo da damo svetu novu religiju, on smatra da naš vek mora biti donekle bezuman kako bi ovladao religioznom opsednutošću, i na svoj način je u pravu. I još nešto u vezi s tom stihijom: to je naš fantastični utopizam, sposobnost da se iznenada nadahnjujemo na rad na najbezumnijim projektima“.

Između dva svetska rata, pre no što je došao Hitler, Nemačka se opijala Dostojevskim.                                                                  

Meler van den Bruk na tragu Fjodora Mihajloviča

Jedan od najznačajnijih fenomena dvadesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, poraženoj u svetskom ratu, bio je fenomen tzv. „konzervativne revolucije“ kao pokušaja da se tradicionalne vrednosti društva brane aktivnim, čak revolucionarnim, metodama. Među učesnicima ili sličnomišljenicima ovog pokreta (od kojih su neki kasnije odstupili od takvih ideja, a neki otišli u nacizam) našli su se i književnici Ernest Jinger, Tomas Man, Gotfrid Ben, itd. Osnivačem ovog pravca smatra se Artur Meler van den Bruk (izvršio samoubistvo 1925. godine), koji je od 1906. do 1919. godine, skupa sa ruskim filosofom i književnikom, Dimitrijem Mereškovskim, objavljivao Dostojevskova Sabrana dela na nemačkom jeziku[14]. Van den Bruka naročito je nadahnjivala ideja Dostojevskog o „starim“ i „mladim“ narodima (Rusi i Nemci su „mladi“, smatrao je nemački mislilac), koju je ruski pisac preuzeo od nemačkih romantičara, kao i stanovište Fjodora Mihajloviča po kome Rusi treba da prekinu sa ideološkim obračunima, i da postanu, pre svega, ono što jesu, da bi mogli da odole Zapadu koji se „raspada“ u svom razuzdanom liberalizmu. Dostojevski je tvrdio, u svom čuvenom govoru o Puškinu, da su Rusi „svečovečanski“ narod, koji treba da služi svima; Meler van den Bruk, u svom poslednjem delu Treći Rajh (taj naslov će nacisti učiniti zastavom svoje vladavine), kaže da veliki narodi, za razliku od malih i egoističnih, ne žive za sebe, nego i za ostale, kojima su dužni da predaju nasušne vrednosti metafizičko-političkog karaktera. Pod uticajem svog saradnika Mereškovskog, koji je hilijastički maštao o „Trećem Zavetu“ (Stari Zavet – Otac, Novi Zavet – Sin, Treći Zavet – Duh Sveti), i koji je verovao da je moguće sjedinjenje Duha i Ploti, golgotskog puta i puta Venere, nemački filosof je smatrao da treba spojiti nacionalizam i socijalizam, revoluciju i konzervativizam. Na izvestan način, Van den Brukove ideje bile su „sekularizacija“ ideja Mereškovskog. Dostojevskova ideja o ruskom narodu kao „bogonoscu“ dovela je njegovog izdavača u Nemačkoj do obogotvorenja svog naroda, od koga se očekivala velika sudbina u istoriji[15]. Ipak, Artur Meler van den Bruk je izrazito osuđivao biologistički rasizam, a posle sastanka s Hitlerom, pred kojim je stajao „pivski puč“, bio je zgađen njegovim „proleterskim primitivizmom“. Pisac Trećeg Rajha verovao je da je moguć antiliberalni savez Sovjetske Rusije i Nemačke, jer je smatrao da Rusija novog, komunističkog tipa ustaje protiv zapadne propasti, i da će nadići zablude marksizma.                                                                             

Tomas Man i treći put Nemačke

Ideje „konzervativne revolucije“ bile su, između ostalih: antiliberalizam, antikapitalizam, „organski“ (pruski, po Špengleru) socijalizam, elitarizam, ideja staleške države, načelo vođe, mit o imperiji, itd. U svojoj mladosti, Tomas Man je bio na pozicijama tzv. „mladokonzervativnih“ mislilaca; protivio se ratu sa Rusijom 1914, nastojao je da se Nemci s pomire s Rusima, itd. U Razmišljanjima apolitičnoga pisao je da je Rus najčovečniji od svih ljudi, i da je njegova književnost, zbog svoje čovečnosti, sakralna. Smatrajući da su i za Nemačku i za Rusiju najopasnije ideje Francuske revolucije, sa njenim ateističim egalitarizmom, Man je ukazivao na, po njegovom mišljenju, lažnost kulta Francuske koji, sasvim primereno, u Braći Karamazovima, gaji Smerdjakov[16]. Mnogi „desni“ političari i mislioci Nemačke smatrali su Dostojevskog svojim nadahniteljem. Obožavanje Dostojevskog u Nemačkoj bilo je istinsko. U ogledu Odjeci ruske ideje u ideologiji nemačke konzervativne revolucije, S. G. Alenov piše da su knjige Dostojevskog u Nemačkoj posle rata izlazile u ogromnim tiražima, i da su bile „gutane“: „Stotine nemačkih stručnjaka za književnost, koji su jednodušno uočavali istinsku rusku prirodu Dostojevskog, nastojavali su na tome da on pripada čitavom čovečanstvu, ili da ga, naprotiv, mogu pojmiti samo u Nemačkoj. Najbolji nemački pisci sećali su se prvog susreta s ruskim genijem kao najpotresnijeg događaja svog književnog života“. Atmosfera u posleratnoj Nemačkoj bila je prijemčiva za ideje Dostojevskog – u njoj je, naime, došlo do sloma pozitivizma i okretanja iracionalizmu, a javio se interes za „stihijsko“ i „organsko“[17].

Gebels: od Dostojevskog do Hitlera

Zanimljiv je i slučaj Hitlerovog propagandiste Gebelsa. Jozef Gebels, doktor filoloških nauka, bio je, u mladosti, oduševljen Dostojevskim. U svojim studentskim dnevnicima opisivao je kako noćima ne može da spava čitajući Zločin i kaznu: „Evropa je – sva – jedan duhovni problem… U toj Evropi – problemu nalazi se stara sveta Rusija, zemlja prema kojoj, iako je ne znam, gajim najdublje poštovanje… Na ruskom tlu sazreva odgonetka velike zagonetke – Evrope. I samo duh Velikog Dostojevskog leti iznad tihe sanjarske Rusije. Kad se Rusija probudi, svet će videti novo čudo. Ex oriente lux“. Na Gebelsa je snažno uticala i Tolstojeva drama I svetlost svetli u tami, koju je video u pozorištu 1919, počinjući, po zapisu u dnevniku, da dobija ideje u isti mah „socijalističke i ekspresionističke“. Gebels napušta katolicizam i počinje, poput Dostojevskovog Šatova, da veruje u Boga kao „sintetičku ideju svog naroda“, proglašavajući se „hrišćanskim socijalistom“. U to vreme, oko 1924, Gebels piše i roman Mihael, u kome se nalazi i lik ruskog studenta koji nadahnjuje glavnog junaka, mladog nemačkog patriotu, govoreći mu da Rusi, njegovi vršnjaci, sad veruju u Dostojevskog kao što su njihovi stari verovali u Hrista. Gebels je, u svojoj ranoj fazi, maštao o savezu Nemačke i Rusije. Ipak, od 1925. godine, „posle usvajanja rasne doktrine i zbližavanja s Hitlerom, nacistički propagandista čak i u svojim najintimnijim zapisima prestaje da hvali kako rusku književnost, kao i rusku dušu u njoj vaploćenu“. Savez Rusije i Nemačke nije se ostvario. Kao što je nesrećni car Vilhelm Drugi krenuo protiv Rusije, i zauvek skrhao kičmu Evropi, Hitler je krenuo na Sovjetski Savez.           

Dobrilo Aranitović i njegov narod

Srbi su, i danas, na udaru strašne nihilističke Imperije, i dalje sa Dostojevskim, to jest sa Hristom Fjodora Mihajloviča. A Hristos je Lepota čoveka i sveta. Naš savremenik, književnik Duško Jevtović, u svojim Hvalospevima smislu, ističe: „“Lepota će spasiti svet” ostavio nam je u amanet Dostojevski. Ali, lepota pre svega spasava nas, ako postanemo njeni istinski poklonici, a preko nas i svet, čiji smo sastavni deo. Lepota spasava svet kroz umetnost, a to je moguće zato što je u umetničkim delima ovekovečena večnost, koja nas napaja neprolaznom snagom svaki put kad čitamo voljenu knjigu ili slušamo dragu pesmu“.

Srbi odbijaju da se poklone Zlatnom teletu, i tu su, po Jevtoviću, na strani Dostojevskog: „U Zimskim beleškama o letnjim utiscima Dostojevski je napisao da nije mogao ni da sanja da postoji beda u kojoj živi londonska sirotinja. Položaj ruskih zavisnih seljaka, kmetova, koji nisu imali slobodu kretanja, bio je neuporedivo bolji jer im je na imanju na kome su služili egzistencija bila obezbeđena. A londonska deca, mršava i ispijena, o kojoj nije brinuo niko, formalno slobodna, mogla su samo da promene mesto umiranja. Zaista, kapitalizam je ubedljivo najsurovija društveno ekonomska formacija, jedina u kojoj gospodari ne snose ni najmanju odgovornost za dobrobit podanika. I u prvobitnoj zajednici starešina roda, i u robovlasništvu robovlasnik, i u feudalizmu feudalac, i u socijalizmu država odnosno  opština, imali su obavezu da obezbede minimum uslova za život i rad članova zajednice. Ali u kapitalizmu – slepa sila tržišta ostavlja ljude bez ikakve sigurnosti, u ponižavajućoj zavisnosti od prevrtljivaca koji su se obogatili. Zaštitivši se državnim poretkom, sredstvima informisanja, kupujući predstavnike vlasti i uticaja i sve institucije, krupni kapitalisti opravdavaju nemoral lažnom naukom jer je laž srž sistema koji su stvorili. Ta laž se ustremila na srpski narod i progoni ga ne bi li ga prevaspitala, prognala i istrebila istinu kao što je to uspela u zapadnim zemalja, kojima je potpuno ovladala. Uzalud. Poput Ostapa Bendera, poklonici laži se u Srbiji suočavaju sa istinom da milioni kojima raspolažu ne mogu da im kupe ugled i poštovanje, da je osiromašeni srpski narod, što ga više zasipaju šarenim lažama, sve bliži Bogu“.

Aranitović je, između ostalog i zato, preveo ovu knjigu.

Šta unuk Dostojevskog poručuje Srbima

U teškom smo se vremenu mi, Srbi, obreli, kad, posle NATO bombi, traže da se poklonimo idolima nihilističke Imperije. Još uvek, čuva nas zavet, svetosavski i kosovski. A praunuk velikog pisca, Dimitrije Andrejevič Dostojevski, zna šta su Svetosavski i Kosovski zavet, i zato nam, u intervjuu datom Biljani Živković, poručuje: „Misionareći i govoreći o delima Dostojevskog boravio sam u 24 zemlje sveta i jedino sam se u Srbiji osećao kao kod kuće. Tako se desilo da sam oba puta napuštao Srbiju sa suzama u očima. I ne samo zbog toga što nisam želeo da odem, nego zato što sam prvi put na putu ka aerodromu video šatore izbeglica iz Srpske Krajine, a drugi put, kada sam se vraćao sa mnogostradalnog Kosova i Metohije. Tamo sam prolazio pokraj ruševina srpskih sela i svetinja, pustoši koje je iza sebe 1999. ostavljao NATO i varvarsko američko bombardovanje. Osećao sam da sva tragedija srpskog naroda prolazi kroz moje srce. Teško sam preživljavao svaki dan bombardovanja Srbije, a još teže činjenicu što vam tada Rusija nije mogla pomoći. Posle NATO agresije na SRJ krenuo sam u Srbiju. Zgrozio sam se kada sam video porušene građevine u Beogradu, kada sem video koliko vam je zla naneo Zapad, da nema grada koji nisu ranili. Porušenu zgradu RTS gde je stradalo 14 nevinih, hrabrih ljudi ne mogu nikada da zaboravim. U blizini je ruska crkva, ona je, srećom, ostala cela. Tugovao sam danima po povratku u Rusiju. Bio sam na Kosovu i Metohiji 2002. sa jednom delegacijom. Tada je prvi put posle 1999, organizovan neki kulturni događaj na KiM. Naime, u Kosovskoj Mitrovici je bila retrospektiva festivala „Zlatni vitez“! Nikolaj Burljajev, ruski reditelj i glumac bio je tada umetnički direktor festivala, a u ruskoj delegaciji je bio i beloruski reditelj Mihail Ptašuk i ja, ispred Muzeja Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji se tek osnivao. Video sam tada srušena srpska sela, zgarišta, opustošene kuće, uništene škole, razrovana groblja, spaljene i do temelja porušene crkve i manastire. Bio sam zgrožen. Užas. Neizmerna tuga… nisam mogao da se odvojim od Srba. Bio sam potresen. Miahil Ptašuk je snimao. Sećam se, padao je sneg … Tuđinski vojnici su čuvali srpske svetinje… pitao sam Srbe kako im je, i čiji vojnici imaju ljudskosti. Kazali su mi da ih štite i razumeju italijanski, a potom španski, francuski, grčki vojnici…
Kada sam kročio u Visoke Dečane, Pećku, Patrijaršiju shvatio sam da se duša Srba nalazi tu, na Kosovu i Metohiji. Vekovna lepota koja na nebo podseća… srpski svetitelji, čiji se duh oseća, menjaju svakog čoveka koji kroči u svetinju. Poklonio sam tada Pećkoj patrijaršiji dve ikone Svetog Jovana Kronštatskog. Strašno je bilo to vreme. Srpska vojska i policija su posle juna 1999. morale da se povuku, a albanski zločinci su harali. Ubijali su nedužne, nezaštićene Srbe bez milosti. Stradao je goloruki narod. Čuli smo da su 2001. blizu Pećke patrijaršije ubijene Srpkinje, majka i kćerka, albanski zločinci su ih isekli na komade. Sahranjene su u manastirskoj porti, pridružile su se novim kosovskim mučenicima koji, takođe, tamo počivaju. Tuga je vladala u drevnoj srpskoj svetinji. Sećam se igumanije Fevronije, njenih suza i molitvi monahinja. Monaštvo je tugovalo za narodom. Od veličanstvenosti Visokih Dečana, čoveku zastane dah. Gledati, kroz suze, nebesku lepotu na zemlji, okovanu bodljikavom žicom, momenti su koje nikada neću zaboraviti. Sećam se helikoptera koji su nadletali svetinju, italijanskih vojnika do zuba naoružanih, tenkova i slušao molitveni poj monaha Dečanaca. I danas ih čujem. Nas trojica smo krenuli u manastir Devič. Italijanski vojnici su nas molili da ne idemo u Drenicu, rekavši da su tamo albanski ekstremisti gori od zveri koji su ubili i izmasakrirali mnogo Srba, žena, ljudi, staraca a ni deca nisu pošteđena. Mnogi su bili žrtve trgovine ljudskim organima. Na tom mestu su poginula dva ruska vojnika braneći Srbe. Italijanski vojnici nisu smeli da nas puste da idemo sami. Video sam manastir Devič, i danas mi suze krenu kada se setim prizora, manastir ojađen, razbijena ploča na kivotu Sv. Joanikija, ikone oskrnavljene… Kasnije su ga spalili i sa zemljom sravnili albanski zločinci. Razgovarao sam sa igumanijom i toliko hrabrosti, ljubavi prema Bogu i svom narodu nisam nigde video. Pričala mi je da su ih ruski vojnici pomagali kada je bio najteže. I francuski. Posetili smo i Osojane. Tamo su Srbi, živeli u kontejnerima, a sneg je vejao. Posetili smo i Đurđeve Stupove. Video sam stari Ras, ostatke drevnog srpskog grada-tvrđave. Hodao sam zadivljen srpskom istorijom. Đurđevi Stupovi su bili srušeni u vreme Turaka, 300 godina je crkva Sv. Đorđa gledala u nebo. Bio sam ganut svetinjom iz 12. veka, koju je sagradio Sv. Simeon Mirotočivi. Mnogo volim Srbiju i srpski narod. Prvi put u Srbiji sam bio 1995. godine, tada sam gostovao na premijeri Idiota u Beogradskom dramskom pozorištu. Posetio sam i Novi Sad, upoznao Vojvodinu, plovio po Dunavu… Te 1995. shvatio sam da su Rusi i Srbi jedan narod. I sudbine su nam slične, uvek se borimo za pravdu. Sloboda nam je sveta“.

Za svetom Slobodom Koja je Put, Istina i Život idemo i danas. Pa gde nas to idenje dovede. Ali, idolima se, s Božjom pomoći, nećemo pokloniti, niti ćemo izabrati Velikog Inkvizitora umesto Hrista. Tome nas je učio Fjodor Mihajlovič. Tome nas uči i ova antologija, koju je preveo i priredio Dobrilo Aranitović.

Vladimir Dimitrijević

[1] Vladimir Nabokov, čovek koji je bio kosmopolita po preimućstvu, i koji je pobegao pred komunističkom revolucijom u Evropu, 1927. je u Berlinu napisao pesmu (prepevao sam je) koja svedoči da bez Rusije nije mogao:

I budu noći: samo legnem,  

pa krevet zaplovi u Rusiju;

a tamo, vode me u neki jendek,                           

vode u jarugu da ubiju.         

Svud tama…A sa stola,     

gde leže šibice ostavljene,            

poput ognjene cevi pištolja            

brojčanik sata zuri u mene.              

Dok krijem rukama grudi i vrat –

gle, sad će tanad da me svale! –

moram da gledam u oganj-sat,            

u mutne cifre proplamsale.             

I kroz svest koja se zaledila                                                                           

jasan zvuk dopre tiktakanja,            

uspešnog bekstva osetim krila                                                                                      

i pokrov srećnoga izgnanja.                                                                                                

No, srce, znam ja šta je tvoja sanja,                                                                                          

šta stvarno želiš da bude s nama:                                                                                    

Rusija, zvezde, noć streljanja,                                                                                          

jaruga sva u trnjinama.         

To je Dostojevski u Nabokovu: biti sa Rusijom i u Rusiji, makar te i streljali.    

[2] O Miškinu Boris Višeslavcev u ovoj knjizi kaže (o ruskoj dobroti kaže): “Čitav život kneza Miškina bio je potpuni haos i nered, on je nespretano u pokretima, bez aristokratskih manira, nezaustavljiv u govoru, u izražavanju iznenadnih osećanja, neobuzdan u svojim zagrljajima pruženim u susret ljudima. To je u potpunosti ruska stihija ali sa njene pozitivne strane. On je u stanju da podnese udarac po licu s krotkom uzvišenošću hrišćanina i ovde čak ne postoji ni snažna želja za samoobuzdavanjem kao kod Stavrogina, ovde je sve srećan dar, sve je blagodat. I sve njegove, često genijalne misli – uvek su iznenadno nadahnuće, prozrenje. On govori kao Pitija, u „božanskom bezumlju“, i često govori proročki. Sve svoje najlepše proročke ideje Dostojevski stavlja u njegova usta“.

[3] Pišući o karamazovštini, Vladimir Kantor kaže: “Dostojevski je u karamazovštini pokazao neizbežnost boljševizma jer boljševizam niče tamo gde sve protivurečnosti žive zajedno i mogu se razrešiti samo u jednom trenutku, odjedanput, snagom volje. A upravo su to i učili ruski mislioci – emigranti. Na žalost, recepti spasenja, koje je pisac predložio, pokazali su se neefikasnim. Crkveni put nije prevladao karamazovštinu tim pre što je tim putem krenuo samo deo inteligencije, s najboljim evropskim obrazovanjem, a narod je međutim krenuo na drugu stranu povlačeći za sobom takozvanu revolucionarnu inteligenciju“.

[4] Tekst Vladike Nikolaja, čuveni ogled o Ničeu i Dostojevskom,  je još 1911. stavio do znanja „gradu i svetu“ na čijoj su strani Srbi: Svečovek, a ne Natčovek. Otac Justin Ćelijski je Dostojevskog nazvao prorokom i apostolom pravoslavnog realizma (jer, kako je govorio veliki pisac, ništa nije fantastičnije od stvarnosti), a Momčilo Nastasijević je (davši srpskoj poeziji stih da je „dublje dno duši no stradanju“) znao da je patnja gnoseološki put po preimućstvu. Vladimir Vujić, autor Sputane i oslobođene misli i prevodilac Špenglerove Propasti Zapada, verovao je da će Sloveni, na tragu Dostojevskog, stvoriti svečovečansku kulturu. Isidora Sekulić je znala da je Raskoljnikov svako od nas, i da je svako kriv pred bližnjima zato što nije onakav kakvim ga je Bog zamislio. I savremenici su jasno uz ruskog pisca: Svetozar Poštić, srpski bahtinolog i hrišćanski mislilac, piše o tome da Dostojevski pripada svima; književni logonaut Želidrag Nikčević ukazuje na Zločin i kaznu kao sredstvo kojim možemo sagledati svet; ikonolog srpske i svetske slovesnosti, Pavle Botić, pokazuje kako Kirilov, samoobogotvoritelj, okončava samoubistvom; Marko S. Marković, najsvetliji um naše posleratne dijaspore, svedoči da se Srbima tragedija desila po proroštvima Fjodora Mihajloviča, a suptilni tumač književnosti kao temelja kulture, Jovan Popov, ukazuje na aktuelnost Dostojevskovih polemika sa pristalizacama modernizacije kao vesternizacije. Da i ne pominjemo delo koje pripada neumornom sledbeiku Fjodora Mihajloviča, jurodivom Srborusu Vladimiru Medenici.

[5] Boris Višeslavcev, govoreći o smrti i besmrtnosti kod Dostojevskog, naglašava: “Svuda i uvek on filozofira iz dubine tragičnog konflikta. Svaku drugu spokojnu i uspokojavajuću filozofiju on naziva „probavnom“ filozofijom. Jedino biće koje poznaje sve dubine ljudskog tragizma jeste Hristos i jedino biće koje poznaje prevladavanje tragizma, koje šalje Utešitelja, koje poznaje pobedu nad smrću i veličinu vaskrsenja i večnog života – jeste Hristos. Eto zašto je Dostojevski, čiji je život u celini bio Golgota, mogao u svojoj filozofiji da polazi samo od Hrista. Ne postoji druga istinska filozofija ni istinska mistika tragizma“.

[6] O toj stihijnosti isti Višeslavcev: “Ruska stihija povezuje kod Dostojevskog sve, velike i male, po jednom zapanjujućem svojstvu: po neuobičajenoj napetosti afekta bivstva, po težnji za što je moguće potpunijem ovaploćenjem sebe, za zauzimanjem najuniverzalnijeg mesta u vaseljeni. I najbeznačajniji i najbanalniji „zlodusi“ najviše se boje da ne budu nerealni, neprimećeni, oni se iz petnih žila trude da dokažu svoju realnost i žude za ovaploćenjem. Đavo Ivana Karamzova hoće da se ovaploti u debelu trgovkinju od sedam pudova – stamenu i uočljivu realnost. Ruski čovek, kaže Dostojevski, iz sve snage žuri da se pokaže – „da se pokaže u dobrom ili ružnom“. Ako se obrete u stanju pada, on će igradi ulogu lakrdijaša kao Fjodor Pavlovič ili general Ivolgin s njegovim junačkim lagarijama samo da ne bude neprimećen, samo da raspali maštu, proizvede efekat, u krajnjem slučaju – zbrku ili skandal. Dostojevski često prikazuje bezgranično, nesamerljivo i bilo s čim uporedivo samoljublje ruskog čoveka: što je ništavnije njegovo Ja, tim više on sebe naduvava i ti baloni žele da se naduvaju do kraja univerzuma, i što su više svesni svoje praznine, tim su ozlojeđeniji i otrovaniji zavišću. Poznata je  zapanjujuća, stihijska uvredljivost ruskih ljudi a posebno ruskih dečaka. Oni moraju da budu nedodirljivi jer mehur od sapunice može da pukne na svaki dodir“.

[7] Višeslavcev nas podseća: “Ceo roman Dostojevskog s Marijom de Konstan (po mužu Isaijevoj) bio je neprekidno uzajamno mučenje. Međutim, nakon njene smrti on je o njoj pisao svome prijatelju Vrangelu: „Prijatelju moj, ona je mene volela bezgranično, i ja sam nju voleo bezmerno, ali mi nismo živeli srećno. Ali ako smo i bili istinski nesrećni zajedno, zbog njenog užasnog, sumnjičavog, bolesno-fantastičnog karaktera, mi nikada nismo prestali da volimo jedno drugo pa čak što smo bili nesretniji, tim više smo se vezivali jedno za drugo. To je bila najblagorodnija, najčestitija, najvelikodušnija žena od svih koje sam poznavao u svom životu... „Imamo redak ali zanimljiv fenomen dvaju ličnosti različitog pola predodređenih jedno za drugo, koje se međusobno privlače tajanstvenom težnjom, ali ne i erotskom težnjom. Nesjedinljivi na zemaljskom planu“.

[8] Kantor nas opominje da Dostojevski u Zlim dusima jasno vidi kuda ide razobručenje stihije: “Karneval je nekada, kada se pojavio u Zapadnoj Evropi, vršio socijalno-terapeutsku ulogu. Paganski krvavi obredi bili su zamenjeni igrom u tim obredima, umesto ljudi kažnjavana su i spaljivana strašila, a da ne govorimo o strogo ograničenom vremenu namenjenom karnevalu. Karneval je obuzdavao orgiju. Lišen mere, kako pokazuje Dostojevski, karneval se izobličava u pojavu s obrnutim znakom: on ne obuzdava, već vodi ka orgiji. Treba napomenuti da su još u osvitu nastanka Evrope, u Antici, ljudi znali za opasnost od orgijazma, dionizijstva i sl. I shvatajući da je sklonost ka dionizijstvu u prirodi arhaičnog čoveka, pokušavali su ne da je iskorene već da orgijazmu suprotstave meru“. Mera je nestala. Čeka se samo Lenjin.

[9] Ukazujući na činjenicu da je Tolstoj umro teško, odlučen od Crkve, a Dostojevski mirno, ispoveđen i pričešćen, Galkin nas podseća: “Zašto se Tolstoj tako mistički bojao smrti? Postoji direktna veza između njegovih misli o smrti i gadljivog opisa bespomoćnog tela smrtnika. Tolstoj je fanatički postavio sebi za cilj da poništi svaku plot, on pokušava da izvuče duh iz tela da bi samim tim obesmrtio duh. A šta ostaje u telu koga je napustio duh? Jedino da umre u mukama! A duh, usamljen, čami i uništava sam sebe, nema moći da se odupre instinktu smrti. Mržnja prema sopstvenom telu dovodi do nepodnošljivog straha od smrti, to jest do kapitulacije pred životom. Bog kao da se okreće od Tolstoja u trenutku njegovog skončanja, ostavljajući ga nasamo sa strahom od smrti u znak odmazde zbog pomanjkanja istinske vere koja je zamenjena silovitim nasrtajima na Crkvu i tradicionalno hrišćanstvo. Zašto je tako lako otišao Dostojevski? Zato što je on celog života propovedao ideju besmrtnosti duše i, za razliku od Tolstoja, bezuslovno verovao u nju. Ta ideja toliko je sveobuhvatna da ona, pored smisla života, pruža onome ko u nju veruje sposobnost ljubavi i saosećanja“.

[10] Šatohin je jasan: „U Dnevniku pisca za 1873. godinu čitamo: „Lik moga Nečajeva, naravno, ne liči na realnog Nečajeva. Ja sam hteo da postavim pitanje i da, što je moguće jasnije, u formi romana, dam odgovor: na koji način su u našem prelaznom i neobičnom savremenom društvu mogući ne Nečajev, već Nečajevi, i na koji način se može dogoditi, najzad, da ti Nečajevi pridobiju nečajevce?“ Ovde se pisac izjašnjava protiv jednostranog tumačenja Nečajeva kao fanatika. Nečajevi mogu biti i fanatici ali mogu biti i šarlatani, tj. takva ološ koja gazi sve moralne norme. Nečajevi su produkt bezdušnosti buržoaskog načina života i učvršćuju ga“.

[11] Gadžijev u Apologiji Velikog Inkvizitora tvrdi sledeće: “Isus Hristos je bio učitelj koji je sejao reč Božiju, dobrotu, ljubav prema bližnjemu, jednom rečju, temeljne vrednosti i načela formulisana u Deset zapovesti. Ali je učitelj bio i Veliki Inkvizitor koji je učio ljude kako da žive u svetu, neprestano ih pozivajući na razboritost, red. Dok je Hristos bio učitelj onih sto četrdeset hiljada poklonika slobode, dotle je Veliki Inkvizitor bio učitelj ostalog dela čovečanstva“.

[12] Evlampijev nas podseća na srodnosti Rusa i Nemca: “Danas je već veoma dobro poznato da se u Ničeovim pripremnim beleškama, koje su neposredno prethodile prvim skicama Antihrista, sadrže obimni ispisi iz romana Dostojevskog Zli dusi, pre svega oni koji se tiču slučaja Kirilova [...] Niče daje najraniju verziju svog poimanja Isusovog lika koja će postati jezgro Antihrista: „Razbojnik na krstu: kada sâm zločinac, koji trpi mučeničku smrt, zaključuje: „dakle, kad ovaj Isus strada i umire, bez revolta, bez neprijateljstva, dragovoljno, smireno, – to je ono što je jedino ispravno“, – samim tim on govori Da radosnoj vesti – i već je u raju. Carstvo Nebesko – to je stanje srca (- o deci je rečeno: „jer je njihovo Carstvo nebesko“), a ne ono što se nalazi „nad zemljom“. “ Niče je, iz ove perspektive, samo Kirilov u stvarnosti evropskog Zapada.

[13] Mehed nam pokazuje da je Dostojevski protiv socijalističkog utopizma bio zato što je znao da to nije rešenje. U pismu V. A. Aleksejevu Dostojevski ističe: „Đavolska ideja je mogla dospeti u glavu samo čoveku-životinji, Hristos je pak znao da čovek ne živi samo od hleba. Ako pri tom ne bude duhovnog života, ideala Lepote, onda će se ražalostiti čovek, umreće, poludeće, ubiti se ili zabasati u paganske fantazije. A pošto Hristos u Sebi i u Svojoj Reči nosi ideal Lepote, imajući ga u duši svi će postati braća jedni drugima i tada će, razume se, radeći jedan za drugoga biti i bogati. Ako im daš hleb oni će, po svemu sudeći, od dosade postati neprijatelji jedni drugima““. To se, u zemljama „švedskog standarda“, počelo dešavati, i proces se ubrzava.

[14] Mereškovski je, kaže Višeslavce, pisao: “Svetski rat je suviše duboko gurnuo Rusiju u Evropu da bi se one mogle razdvojiti. Treba u pravom smislu reči biti svestan bezmernosti onoga što se danas dešava u Rusiji. U njenoj sudbini stavljena je na kartu sudbina celokupnog kulturnog čovečanstva. U svakom slučaju suludo je nadati se da se bezdan koji se razjapio ispod Rusije može ograditi plotom i da taj bezdan neće uvući u sebe i druge narode. Mi smo – prvi ali ne i poslednji. Boljševizam, dete svetskog rata, kao i sâm taj rat, – samo je posledica najdublje duhovne krize celokupne evropske kulture. Naša ruska nevolja – samo je deo planetarne nevolje“.

[15] U svom ogledu o razotkrovenju čoveštva kod Dostojevskog, Nikolaj Berđajev (u antologijskom prevodu Dobrila Aranitovića) veli: “Kada Nemac uranja u dubinu svog duha, on u njoj nalazi božanstvenost i sve polarnosti i protivurečnosti se ukidaju. I otuda se dešava da se za Nemca u dubini ukida čovek, da čovek postoji samo na periferiji, samo u pojavnosti a ne u suštini. Ruski čovek je protivurečniji i antinomčniji od zapadnog čoveka, u njemu se sjedinjuju duša Azije i duša Evrope. Istok i Zapad. To otvara velike mogućnosti za ruskog čoveka. Čovek je bio manje otvoren i manje aktivan u Rusijn nego na Zapadu, ali je složeniji i bogatiji u svojoj dubini, u svom unutrašnjem životu. Čovekova priroda, priroda ljudske duše, mora se u prvom redu razotkriti u Rusiji. U Rusiji je moguća nova religiozna antropologija. Izopšteništvo, skitalaštvo i stranstvovanje predstavljaju ruska obeležja. Zapadni čovek je ukorenjeniji, verniji tradicijama i više potčinjen  normama. Ruski čovek je širok. Širina, neobuhvatnost, bezgraničnost – nije samo materijalno obeležje ruske prirode već i njeno metafizičko, duhovno obeležje, njena unutrašnja dimenzija“. I dodaje Berđajev: “U monizmu nemačkog tipa postoji dubina, ali ne i oštrina, pronicljivost misli obdarene poznavanjem protivurečnosti, sve uranja u jedinstvo. Gete je bio beskrajno genijalan ali nam ne pada na pamet da za njega kažemo da je bio beskrajno uman, u njegovom umu nije bilo oštrine, nije bilo pronicljivog prodora u suprotnosti. Dostojevski je uvek mislio u suprotnostima i time izoštravao svoju misao“.

[16] U svom ogledu o ideji revolucije kod Dostojevskog i Tokvila, Andronik Migranjan nas upozorava: „Francuska revolucija, za razliku od engleske, bila je pripremljena i sprovedena na osnovu drugačijeg idejno-političkog supstrata u kome su centralno mesto zauzimale ideje Rusoa.  Revolucija je imala za cilj radikalnu promenu celokupnog načina života i odnosa u društvu i ubrzano postizanje slobode, jednakosti, bratstva i ljudske sreće. Ali upravo tu dolazi do neočekivane metamorfoze. Bilo koji revolucionarni pokret, religiozni ili kvazireligiozni, koji polazi od ideje totalne promene osnova starog društva, završava time što u realnoj stvarnosti uspostavlja nešto savršeno apsurdno i čudovišno. Iskustvo svetske istorije svedoči da u svim ovim na prvi pogled apsurdnostima postoji određena zakonomernost koja se razotkriva prilikom analize evolucije ciljeva i prioriteta religiozne ili kvazireligiozne reveolucije. U tom smislu je neobično važno uočiti i pratiti transformaciju smisla takvih ključnih pojmova kao što su sloboda, jednakost, pravednost i sreća. Bilo koja socijalna utopija počinje time što proglašava postojeće društvo nesposobnim da institucijama sa kojima raspolaže i sistemom vrednosti obezbedi sreću svojim građanima i obećava da će im tu sreću obezbediti. Ta sreća poima se kao postizanje slobode i jednakosti u okvirima obećanog novog društvenog uređenja. Na to se svodi i poimanje pravednosti. U praksi, međutim,  postrevolucionarno društvo se sudara sa nerazrešivim konfliktom između slobode i jednakosti. Ispostavlja se da jednakost pretpostavlja određeni stepen neslobode pošto nužnost ograničenja slobode proističe iz ciljeva postizanja pravednog društvenog uređenja. U uslovima slobode koja je sačuvala nejednakost, postizanje socijalne pravde (tj. pravede s tačke gledišta većine), što znači i sveopšte sreće, – potpuno je nemoguća stvar. Prema tome, revolucija koja teži totalnoj smeni društvenog sistema, samo preformuliše pojmove slobode, jednakosti i pravde. Pošto ih obećava svima podjednako, ideja jednakosti dominira nad svim ostalim i sloboda se prinosi na žrtvu jednakosti koja se shvata kao sreća“. Uprvo je to na umu imao i mladi Tomas Man kad je kritikovao Francusku revoluciju.

[17] A to je bila posledica rušenja poretka razuma koji se zbio u Prvom svetskom ratu. Štefan Cvajg je 1914. pisao (a Višeslavcev ga citira): „Mi Evropljani živimo u svojoj staroj tradiciji kao u toploj kući. Rus 19. veka iz doba Dostojevskog spalio je za sobom drvene kolibe varvarske prošlosti, ali još nije sazidao novu kuću. Oni imaju snagu svoje mladosti, snagu varvarina još u šakama, ali je instinkt zbunjen od hiljadostrukosti problema: ruke pune kreposti ne znaju čega pre da se late. Svega se prihvataju i nikada im nije dosta. Iz sudbine celoga naroda ovde se oseća tragičnost svakog pojedinog čoveka Dostojevskog, svakog pojedinog razdora i prepreke. Ova Rusija iz sredine 19. veka ne zna kuda će: na Istok ili na Zapad, u Evropu ili Aziju“.

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda