Piše: dr Ivan Pajović
U poslednje vreme uočava se čudno ponašanje ruske diplomatije po pitanju ukrajinske krize. Do sada je Rusija osam godina trpela oholo ponašanje SAD i kijevske hunte, mirno posmatrala kako Ukrajinu uvlače u NATO i samo izražavala „zabrinutost”. I odjednom, počela je da zahteva od SAD ne samo garancije bezbednosti i prestanak širenja NATO na istok, već jasne garancije potpisane na papiru, i to što pre. Otkud odjednom tolika žurba?
Ukoliko se pažljivo prouče ruski uslovi, oni praktično znače zahtev da NATO poništi sve svoje dosadašnje postignute pozicije i uspehe na istoku, počevši od devedesetih godina prošlog veka do danas. Kada ne bi postojale posebne okolnosti, Zapad bi se verovatno nad takvim drskim zahtevima nasmejao i ne bi ih ni razmatrao. Rusija je počela da govori jezikom zahtevanja, gotovo ultimatuma, a za to postoje minimum tri razloga, premda su svi oni privremeni. Baš zato što su razlozi privremeni, Rusija hoće da iskoristi trenutak.
Prvi razlog je propast takozvane „zelene energetike”, koja se pokazala kao zabluda, a u koju je pao skoro ceo svet, osim nekoliko zemalja, uključujući Rusiju. Razlog energetske krize u Evropi nije to što je „podla Rusija” ograničila isporuke gasa. Baš naprotiv, ona ih je uvećala, ali ni dodatne isporuke nisu se pokazale kao dovoljne kako bi kompenzovale pogrešne odluke da se pozatvaraju termoelektrane na ugalj i nuklearne elektrane na teritoriji Evrope. Amerika i Kina su već shvatile grešku i povećavaju svoju proizvodnje uglja, a Evropa je priznala kao „zeleno” gas i nuklearnu energiju, što bi trebalo da znači da će energetska kriza ubrzo biti završena.
Evropa će ponovo doći pred izbor od koga će kupovati gas. Ona za sada kritično zavisi od isporuka ruskog gasa, budući da su gasna skladišta poluprazna, a zima je tek počela. Zato je Rusija u poziciji da smelo postavlja političke zahteve.
Drugi razlog su razmirice SAD sa Kinom. Ali ni to neće trajati večito. U ovom momentu dosadašnji hegemon je prinuđen da umanjuje svoje vojno prisustvo svuda po svetu i po svaku cenu izbegava nepotrebne konflikte kako bi skoncentrisao svoje resurse u pravcu konfrontacije sa Kinom. Ruske vlasti jasno shvataju da Americi u ovom momentu nije u interesu zaoštravanje odnosa sa Rusijom, pa računaju da od SAD mogu iznuditi određene ustupke. Ali pre ili kasnije, Kina mora biti u određenoj meri oslabljena, jer kritično zavisi od zapadnog kapitala, tehnologije i opreme. Ukoliko bi SAD lišila Kinu ovs tri resursa, kineska ekonomija bi bila znatno oslabljena, a samim tim i kineska vojna moć. Postoji hipotetička mogućnost da SAD uništi Kinu iznutra, kao što je to nekada uspelo sa Sovjetskim Savezom. Rusija malo toga može učiniti kako bi pomogla Kini, jer i sama u velikoj meri ekonomski zavisi od Zapada. A ni novi hegemon u liku Kine ne bi Rusiji doneo ništa dobro, ništa bolje nego što su to sada SAD.
Treći razlog je složena situacija u samim zemljama Zapada. U Americi prete ozbiljni sukobi na rasnoj osnovi, a u Evropi bukti raskol između onih koji žele da sarađuju sa Rusijom i onih koji su protiv toga. Međutim, i oni će se pre ili kasnije međusobno dogovoriti i prekinuti sukobljavanje. Kada Amerika reši probleme sa Kinom i one „kod svoje kuće”, kada se isprave greške napravljene „zelenom energetikom”, Zapad će ponovo ojačati i vratiti se na sukob sa Rusijom, ali ovog puta sa udvojenom snagom i više se neće obazirati ni na kakve ruske zahteve. Iz tog razloga Rusija deluje po principu „sad ili nikad”.
Ubuduće problem Ukrajine neće se više moći rešavati samo diplomatskim metodama i verovatno će kao odgovor na približavanje NATO pakta ruskim granicama biti razmešteno nuklearno oružje na teritoriji Belorusije. Postoji mogućnost izgradnje vojnih baza na Kubi, u Venecueli, Nikaragvi. Međutim, takvi potezi nose sa sobom nove rizike. U takvom slučaju vreme doleta ruskih raketa do Amerike i američko-evropskih do Moskve smanjiće se u oba slučaja ispod 50 minuta i samim tim uvećaće se opasnost od izbijanja nuklearnog rata.
U zapadnim medijima govori se o mogućnosti ruskog napada na Ukrajinu u periodu decembar—kraj januara, a sve na temelju informacija o sumnjivim pokretima ruske vojske u blizini ukrajinske granice. Sa druge strane, ruski mediji govore o ruskim gradovima koji mogu biti meta eventualnog ukrajinskog napada u slučaju rata Ukrajine i Rusije. Ukrajina može izvršiti udare po gradovima na Krimu, a takođe po Rostovu na Donu, Bjelgorodu i Brjansku. Ruski mediji govore da se mogućnosti sukoba mogu očekivati početkom februara i da tenzije mogu trajati do kraja marta.
Nade i dalje postoje da će razum pobediti i da će sve strane ovog ne baš razumnog sukoba naći zajedničku rezultantu budućeg trajnog mira.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
