Piše: Slobodan Antonić
O Čomićki sam već pisao (ovde), posebno o njenom sumanutom Zakonu o rodnoj ravnopravnosti (ovde) i još goroj Strategiji za rodnu ravnopravnost 2021-2030. (ovde). Zoranu sam nekako mimoilazio, pa sam podstaknut kampanjom #NisamPrijavila otišao na sajt njenog Koordinacionog tela, da vidim na kakvim sve divotama ona radi.
Na njenom sajtu sve vesti počinju sa „Mihajlovićeva je ovo“, „Mihajlovićeva je ono“ (ovde), što je lepo i razumljivo. Ali, odmah ispod su već ozbiljne stvari („projekti“), među kojima je moj favorit odmah postao „Rečnik pojmova rodne ravnopravnosti EU na srpskom jeziku“ (ovde).
Ovaj Rečnik ne samo da sadrži sve one ideološke koještarije na kojima počivaju Zakon i Strategija, već ide i korak dalje. Pogledajte samo kako se definišu žena i muškarac:
„Žensko ljudsko biće; osoba koja je rođena sa karakteristikama ženskog pola ili osoba koja sebe definiše kao ženu“ (ovde).
„Muško ljudsko biće; osoba kojoj je dodeljen muški pol pri rođenju, ili osoba koja se identifikuje kao muškarac“ (ovde).
Prvo što primećujete je da žena ima ženske „karakteristike“, ali da je muškarcu samo „dodeljen“ pol. To je zato što, zaprao, nijedna muška karakteristika nije poželjna. Ne samo one koje imaju ma kakve veze s testosteronom – snaga, hrabrost, potentnost – već ni socijalno isposredovane osobine poput zaštitništva.
Jedina poželjna osobina koja se propisuje za muškarca je „brižnost“ (ovde). Ali, tu se izričito kaže da je reč o „muškarcima koji preuzimaju ulogu negovatelja (kao očevi) umesto uloge hranitelja“. Muškarac se, dakle, svodi na brižnu majku, i to je jedini politkorektni oblik muškosti.
To je toliko daleko od života, od stvarnih muškaraca i žena, od onoga što žele i što im treba, da čak više nije ni ideologija – to je sumanutost.
Ali, onaj drugi deo definicije još je luđi. Žene i muškarci su svi oni koji sebe identifikuju kao da su žena ili muškarac. Kažeš „Ja sam žena“ i - hop! – ti si žena.
Ovu ludost valja shvatiti bukvalno (ovde). Ove godine je u Kaliforniji stupio na snagu zakon SB 132 koji nalaže zatvorskoj upravi da osuđenike smešta „u skladu s njihovim rodnim identitetom“ – 255 robijaša odmah je izjavilo da su žene (ovde).
Jedan takav transdžender je još ranije, za tri meseca u ženskom zatvoru, napastvovao dve zatvorenice (ovde).
Kažeš da si žena i odmah možeš da koristiš ženski toalet ili žensku svlačionicu. Zašto li su tamo učestali seksualni napadi, baš se nešto čudim? (ovde, ovde, ovde, ovde i ovde; nav. ovde).
U Virdžiniji je nedavno, na izborima za guvernera, neočekivano pobedio republikanac Glen Jankin kažu zbog revolta što je mladić u suknji ušao u školski toalet za devojčice i silovao učenicu, a za šta je okrivljena politika „rodne inkluzivnosti“ demokrata (ovde i ovde).
Vrši se pritisak na muškarce i lezbejke da imaju seks sa muškarcima koji tvrde da su žene – jer „misliti da su transžene muškarci znanstveno je netočno“ (ovde), a svaki pokušaj da se „trans, te bilo koje druge, osobe definišu drugačije od onoga kako se same osećaju nije ništa drugo do fašizam“ (ovde).
Čak je i deo radikalnih feministkinja odbio da prihvati da neko može četrdeset godina da bude muškarac, a onda da se bukvalno preko noći premetne u ženu. Biti žena, kažu one, podrazumeva posedovanje individualnog i kolektivnog iskustva, između ostalog i života u svetu muškaraca („patrijarhata“). Odmah im je prilepljena pogrdna etiketa – terfače (trans-ekskluzivne radikalne feministkinje; ovde).
U našem Sociološkom pregledu objavljen je temat Rod i politika, pa i članak o ovom pitanju (ovde). Temat i časopis su odmah napadnuti kao „nenaučni“ (v. ovde; odgovor redakcije ovde), što pokazuje razmere do kojih se raširio ovaj kult.
Ministarka Mihajlović se hvali da je Srbija na 19. mestu, od 156 država, po rodnoj ravnopravnosti (ovde). Po zastupljenosti žena u skupštini, čak i pre podizanje ženske kvote na 40% (2020), bilo smo peti u Evropi (ovde). Međutim, naše džender stahanovke ni to ne zadovoljava. Juriš se nastavlja, dobili smo Rečnik koji čak ni radikalne feministkinje ne mogu da progutaju. A školski psiholozi su letos obučavani kako da učitelje i nastavnike informišu o rodnoj ravnopravnosti, uz pomoć pitanja poput: „Kako znaš da si dečak ili devojčica?“ i „Da li ti je neko rekao, ili si to sam zaključio ili odlučio?“ (ovde).
Verovatno smo krenuli da se takmičimo sa Škotskom, gde deca već sa četiri godine, u (pred)školskim ustanovama, mogu da biraju pol bez saglasnosti roditelja (ovde).
Naše javne borkinje i ravnopravke neprestano su na ivici histerije u svojim tvrnjama da Srbijom vlada kultura silovanja.
Aleksandra Jerkov, „doktorka političkih nauka“ (kako sebe predstavlja; ovde), tvrdi da u Srbiji „gotovo da nema žene koja u nekom momentu svog života nije doživela neki vid nasilja“ (ovde).
Biljana Srbljanović tvrdi „da u tradiciju srpskog bračnog života ulazi i femicid, nasilje u porodici, poniženja, uvrede i svakojako zlo“ (za razliku od „istopolnih brakova“ koji se, sasvim ozbiljno objašnjava ona, „sklapaju iz ljubavi“; ovde), te da čak i sevdalinka o Suljaginoj Fati zapravo slavi silovanje (ovde; odgovor ovde i ovde).
Zorana Mihajlović upozorava „koliko je seksualno nasilje prisutno u našem društvu, ali i koliko ga je teško primetiti i prijaviti, jer je perfidno i podmuklo“ (krije se, potrebne su džender edukatorke da ga detektuju; ovde).
Anja Suša pak objašnjava da su „patrijarhalni kodovi jako duboko ukorenjeni u našem društvu kada su u pitanju bazična prava žena“, te da je „naše društvo u velikom zaostatku u odnosu na neka društva sa većim stepenom građanske svesti“ (ovde).
Već sam pisao o tome da je na delu izgradnja džender industrije, u kojoj ravnopravke iz više srednje klase zauzimaju pozicije komesarki (ovde). NJihova primanja u SAD kreću se između $84.000 i $126.000 (ovde). Samo BBC izdvaja 100 miliona funti „za povećanje raznolikosti“, tako što će „50% uloga pripasti ženama, 15% crnim, azijskim i drugim manjinama, 8% osobama sa posebnim potrebama, te 8% LGBT osobama“ (ovde).
Urodnjavanje i rodna perspektiva i u Srbiji su norma koja prožima sve pore administracije, dok činovništvo neprestano narasta. Nedavno je, recimo, izašao konkurs Ministarstva kulture za zaštitu i afirmaciju kulturnog nasleđa u oblasti arheologije, muzeologije, arhivistike i bibliotekarstva. I kako glasi jedna od eliminatornih klauzula?
„Jasno će se zahtevati od podnosioca konkursne prijave da se odredi ima li komponentu rodne ravnopravnosti. Tokom evaluacije i izbora projekata konstatovaće se koliko i u kojoj meri konkretni projekti doprinose promovisanju rodne ravnopravnosti u oblasti kulturnog nasleđa, te će se posebno vrednovati“ (ovde).
Hoćeš da zaštitiš neko srednjovekovno crkvište? Moraš da pišeš elaborat o rodnoj ravnopravnosti!
Baš kao nekada kada se tražilo da sve što se radi bude „u funkciji razvoja socijalističkog samoupravljanja i delegatskog sistema“. Tako i danas mora da se dokazuje „doprinos rodnoj ravnopravnosti“ u arheologiji, muzeologiji i arhivistici...?!
Ludilo je progresivno. Pre deset godina smejao sam se političkim brošurama poput: Rod i upravljanje otpadom: uvođenje rodne perspektive u lokalne planove upravljanja otpadom. Danas se više ne smejem. Sumanuti kult ušao je svuda. Samo se pitam šta je sledeće na redu.
Bajke o Snežani i Trnoružici su seksističke jer su prinčevi poljubili princeze bez njihove dozvole (ovde). Moderni gradovi su još u većoj meri seksistički jer su njihove glavne građevine „uzdignute prema gore i ejakuliraju u nebo“ (ovde).
Šta treba da se uradi da ovo ludilo stane? Ili je već suviše kasno za narod koji se prepustio predatorskoj kolonijalnoj upravi i histeričnim sumanutim komesarkama?
Ostale tekstove Slobodana Antonića čitajte OVDE.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
