Ovo mišljenje je često potkrepljeno citatima bivšeg singapurskog lidera Li Kuan Jua, tvorca singapurskog ekonomskog čuda, preminulog 2015. godine u 92. godini. Prvo što je Ju uradio u svojoj 31-godišnjoj karijeri premijera bilo je da uništi korupciju.
„Ako hoćeš pobediti korupciju, budi spreman da iza rešetaka pošalješ svoje prijatelje i rođake”, govorio je Ju. „Počnite od toga da prvo uhapsite trojicu svojih prijatelja. Vi tačno znate zašto, i oni znaju zašto”.
Singapur se iz siromašne zemlje pretvorio u jednog od svetskih ekonomskih lidera mereno BDP-om po paritetu kupovne moći per capita. Prosečna zarada je oko 4000 dolara, dok je cena npr. medicinskih usluga niža nego u SAD i Evropi. A nekada je Singapur bio blatnjavo ostrvo bez ikakvih vrednih prirodnih resursa. Čak je i pitka voda morala da se dovozi sa kopna. U vreme dok je zemlja bila britanska kolonija, korupcija je bila svakodnevna i uobičajena pojava. Većina stanovnika su
Kinezi, a u njihovom je mentalitetu da se ne obraćaju državnim činovnicima „bez poklona”. Preokret je počeo kada je 1959. godine Singapur postao država sa sopstvenom upravom u sastavu Britanske imperije, a Li Kuan Ju zauzeo mesto premijera.
Sve je započelo Aktom o borbi protiv korupcije, koji je dao Birou za istragu korupcije velika ovlašćenja u odnosu na prestupnike. Nova uprava je dala zadatak da se iskoreni zloupotreba vlasti, ne obazirući se na lične odnose i ne praveći izuzetke. Predmet istrage postali su članovi ministarskog kabineta, čak i rođaci samog premijera. Sledeće, 1960. godine, donet je zakon o prezumpciji krivice koji je podrazumevao za dokaz korupcije prisustvo imovine koju osumnjičeni nije mogao steći svojom zaradom. Svaki vid poklona državnom službenikom smatrao se mitom. Činovniku koji nije mogao dokazati svoju nevinost pretilo je oduzimanje imovine, zatvor ili u najblažem slučaju novčana kazna. Za vreme postojanja Biroa za istragu korupcije pohapšeno je više ministara, vođa sindikata, top-menadžera državnih kompanija. Premijer čak nije intervenisao kada je uhapšen njegov najbolji prijatelj, uhvaćen u korupciji.
Zajedno sa ovakvim delovanjem, vođena je medijska kampanja usmerena na promenu svesti stanovništva. Ustanovljena su tri osnovna društvena načela: meritokratija, pragmatizam i poštenje. Princip meritokratije (koji bi se doslovno mogao prevesti kao vlast dostojnih, zaslužnih) postavljen je nasuprot principu kleptokratije (vlasti lopova) i njegova realizacija zasnovana je na traženju talentovanih pojedinaca u svim društvenim klasama. Ako je čovek kreativan i sposoban, imaće priliku da se iskaže u državnoj službi, gde se očekuje da koristi svoje sposobnosti strateškog razmišlja, delovanja, upotrebe inovacionih metoda upravljanja. Princip pragmatizma podrazumevao je izbor najefektivnijeg načina razvoja zemlje. Treći princip, poštenje ili visok moral, nametao se javnosti medijski, ali i stvaranjem osećaja posebne atmosfere bezbednosti i reda. Uveden je i veoma strog penološki sistem. U Singapuru je najviši svetski procenat sprovođenja smrtnih kazni. I do danas postoji naizgled neobičan vid kažnjavanja, potpuno afirmisan od strane javnosti: javno batinanje štapovima.
Za onoga ko ne može živeti a da ne pljuje po ulici, baca otpatke i žvakaće gume po asfaltu, ne ostavlja za sobom čist toalet, puši na autobuskoj stanici ili pije pivo u autobusu, bolje je i da ne ide u Singapur. Najmanje što može da mu se dogodi je da dobije ogromnu novčanu kaznu za ovakve naizgled male prestupe.
Jedan od najznačajnijih poteza u borbi protiv korupcije činilo je značajno povećanje plata javnih službenika. Li Kuan Ju je smatrao da ako oni nisu dobro plaćeni, tim će pre biti skloni primanju mita. Sredinom devedesetih godina prošlog veka njihove zarade su postale jedne od najviših u svetu, pa su zaposleni u državnim organima potpuno izgubili motiv da se bave koruptivnim delima. Premijer singapurske vlade Li Sjenlung prima godišnju platu od 2,18 miliona dolara i prvi je prema visini zarade među svim svetskim liderima.
Danas je u antikoruptivnom birou Singapura zaposleno oko 200 ljudi i ono istraži prosečno oko 200 slučajeva godišnje, uglavnom sa veoma efikasnim ishodom. Ova institucija ima pravo bez čekanja odobrenja suda da privodi osumnjičene i vrši pretrese, proverava bankarske račune i poslovne aktive, da privodi na isleđivanje svedoke i pozove na odgovornost ma kog građanina.
Singapurske sudove je nemoguće potkupiti. Pravosudni sistem je maksimalno strog i korupcionaši ne mogu očekivati nikakve olakšavajuće okolnosti. Suma kazne za blaže oblike korupcije može dostići 100.000 dolara, a za teže slučajeve izriče se kazna do pet godina zatvora. Uobičajena je i konfiskacija aktiva pribavljene korupcionim sredstvima. U Singapuru je ponuditi mito postalo ne samo besmisleno, već i realno veoma opasno, a za takvo delo kažnjavaju se obe učestvujuće strane.
Smatra se sasvim normalnim prijavljivati slučajeve korupcije i za to su obezbeđene maksimalne mogućnosti: svako može podneti prijavu javno ili anonimno preko specijalnih antikoruptivnih kioska ili centara za prijavu korupcije.
Veliku ulogu igraju i mediji. Činovnik uhvaćen u korupciji po pravilu postaje „zvezda naslovnih strana”. Novinari se ozbiljno bave privatnim životom i zaradama državnih službenika, njihovih rođaka i prijatelja, a to bez straha javno objavljuju.
Danas je Singapur of-šor zona koja se nalazi na listi prvih deset zemalja sa najnižim indeksom uočene korupcije. I na kraju, još jedan citat Li Kuan Jua:
„Mogao sam da biram dva puta. Prvi – da kradem i dovedem rođake i prijatelje na listu Forbsa, pritom ostavivši svoj narod na goloj zemlji. Drugi – da služim svome narodu i dovedem zemlju među deset najboljih na svetu. Izabrao sam drugo…”
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 5, 2021
Izvor: Pravda
