„Japanci imaju jedan jedini praznik, pa i tada rade“, čuvena je replika iz filma „Tesna koža“, kojom se može opisati poruka Aleksandra Vučića građanima Srbije, koje je optužio da su neradnici.
Da stvar bude ironičnija, poruka dolazi od čoveka koji van politike nema dana radnog staža, a pokušava da glumi velikog kapitalističkog šefa koji je nezadovoljan produktivnošću i motivisanošću za rad svojih potčinjenih.
Dok on, kao Atlas, nosi na leđima sav teret, mi se zabavljamo u „zlatnom dobu“ i ne razumemo njegovu žrtvu. On je vredni mrav iz basne, dok smo mi bedni cvrčci koji samo pevaju, igraju i ne misle na budućnost.
I to kaže on, čiji ljudi deru kožu sa leđa radnika, čiji tajkuni ih surovo eksploatišu… On, koji donosi antiradničke zakone, koji isteruje porodice iz svojih domova dok je on „poštenim radom“ stekao nekoliko…
Koji je danas dan, lenštine?
— Ferman (@Fermantwiit) January 31, 2021
On radi a vi?
Kuš bre crvi bedni. pic.twitter.com/D13Co6njkz
Malo je partiji i bratiji, pa bi da tera roblje da još brže, jače i bolje radi za njegove tajkune kako bi zidali još stanova, imali još više automobila, vila, vikendica, provoda po belosvetskim destinacijama…
Ono što je već odavno prevaziđeno kao civilizacijsko dostignuće – osmočasovni radni rad/četrdesetočasovna rana nedelja, on bi da produži, vođen novootkrivenom protestantskom etikom. Dok taj isti svet na koji se poziva smanjuje radnu nedelju, on bi da nas vrati u 19. vek, u doba Dikensovih ili Zolinih junaka.
Još samo da kao Oliver Tvist zapitamo „Možemo li dobiti još?“, pa da upotpunimo sliku naše bede i sveopšte propasti do koje nas je dovela njegova politika.
Kako se Vučićeva borba protiv mafije pretvorila u ulični rat. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: direktno.rs
