Piše: Sergej Artjomenko
NJegova Svetost patrijarh srpski Irinej upokojio se 20. novembra usled komplikacija izazvanih infekcijom koronavirusom. Sabor na kojem će biti izabran njegov naslednik na tronu Sv. Save zakazan je za 18. februar. Ipak, bez obzira na izuzetan značaj koji izbor novog patrijarha srpskog ima za Srbiju i region, malo toga u vezi sa mogućim ishodom izbornog sabora u SPC je izvesno.
Ova neizvesnost je dobrim delom uzrokovana unutrašnjim razlozima. Prvi među njima je karakterističan izborni sistem, jer u SPC se (na osnovu odluke iz 1967) patrijarh bira tzv. apostolskim žrebom između trojice kandidata koji dobiju najveći broj glasova arhijereja (uz neophodan uslov da taj broj bude više od polovine ukupnog). Takođe, kandidati za patrijaraški tron su svi episkopi SPC koji imaju više od pet godina službe kao eparhijski arhijereji. Glasanje se zato vrši u krugovima, budući da je teško da se nakon jednog glasanja dođe do trojice kandidata sa neophodnim brojem glasova. U oba slučaja kada je izbor vršen po ovom sistemu (izbor patrijarha Pavla 1990. i patrijarha Irineja 2010) ishod je, čak i za dobre poznavaoce, bio iznenađenje.
Drugi razlog neizvesnosti u vezi sa ishodom izbornog sabora je nedostatak pouzdanih informacija, kao i dobre analize. Naime, SPC u odnosima sa javnošću već dugo primenjuje taktiku tzv. „zida ćutanja“, a tendencije ka zatvaranju u odnosu na javnost su, paradoksalno, sve snažnije, i to uprkos tome što je sve više jasnih pokazatelja toga koliko je ovakav pristup loš po ugled crkve. Tako je i sada: Sinod je „zamolio“ arhijereje da se uzdrže od istupa u javnosti, a episkop šumadijski Jovan, u svojstvu administratora Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, strogo je zabranio svim kliricima, profesorima bogoslovija i Bogoslovskog fakulteta, kao i svim crkvenim delatnicima, da istupaju, čak i u crkvenim medijima, bez njegovog izričitog „blagoslova“. Jasno je šta je posledica ovakvog pristupa: mediji, uglavnom tabloidi, spekulišu i manipulišu na osnovu poluinformacija iz njihovih „pouzdanih“ izvora, a svako ko bi u vezi sa izborom patrijarha imao šta da kaže, naročito kritički, u startu je ućutkan.
No, postoji i treći i možda ključni razlog neizvesnosti – spoljašnji.
SPC je 1967. donela odluku da se patrijarh bira „apostolskim žrebom“ sa ciljem da se spreči, ili makar u što većoj meri ograniči, uticaj spoljnih faktora, na prvom mestu političkih, na izbor njenog poglavara. No, jasno je kako interes tih faktora, bez obzira na sve promene državno-pravnog okvira u međuvremenu, zbog toga nije nestao. Naprotiv, on se intenzivirao, i to do te mere da je, uprkos ućutkivanju, i u SPC, čak i među arhijerejima, sve više glasova koji protestuju zbog preterano bliskog odnosa vrha crkve i aktuelnih srpskih vlasti, odnosa koji je nažalost obeležio period u kojem je na čelu SPC stajao patrijarh Irinej. Među tim glasovima svakako je najjači bio glas mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, koji je i sam, nešto pre patrijarha Irineja, preminuo usled komplikacija izazvanih infekcijom koronavirusom (30. oktobra). Ipak, mitropolit je pre smrti uspeo u onome što su mnogi ocenjivali kao nemoguće: na talasu mirnih svenarodnih litija organizovanih sa njegovim blagoslovom crnogorska opozicija uspela je da pobedi na izborima režim Mila Đukanovića koji je Crnom Gorom „suvereno“ vladao tri decenije.
Sa druge strane, u Srbiji se već dugo i ne bez osnova govori o bliskosti Mila Đukanovića i aktuelnog režima predsednika Aleksandra Vučića. Ova bliskost nije samo posledica političkih, već i finansijskih, a mnogi otvoreno tvrde i kriminalnih interesa.
No, za temu kojom se bavimo još je važnije to što su preteranu bliskost pokojnog patrijarha Irineja i nekolicine uticajnih arhijereja sa Vučićem, te izobilnu i netransparentnu finansijsku podršku koju je njegov režim pružio u više navrata SPC, mnogi tumačili kao način da se kupi podrška ili ćutanje crkve za tzv. rešenje kosovskog problema koje se svodi na potpisivanje tzv. pravno obavezujućeg sporazuma između Srbije i Kosova kojim bi se de facto legalizovala nezavisnost južne srpske pokrajine.
Bez podrške crkve, a pogotovo uz njeno otvoreno protivljenje onome što mnogi sa pravom ocenjuju kao izdaju nacionalnih interesa, u Srbiji bi lako mogao da se ponovi crnogorski scenario. Zato je za Vučićev režim pitanje izbora novog patrijarha srpskog od vitalnog značaja. Kupljeni mir se po svaku cenu mora održati izborom novog poslušnog poglavara.
Na osnovu onoga što pišu i objavljuju prorežimski mediji u Srbiji, naročito tabloidi, te na osnovu insajderskih informacija koje smo imali na raspolaganju, može se pretpostaviti koga bi Vučićev režim voleo da vidi na čelu crkve.
U pitanju su svakako dvojica najuticajnijih arhijereja u SPC. Na prvom mestu, reč je o sivoj eminenciji SPC, episkopu bačkom Irineju Buloviću. Uprkos pokušajima da se predstavi kao konzervativac, kao predvodnik tvrde struje kada je reč kako o crkvenim tako i o nacionalnim pitanjima, Irinej Bulović je mnogo puta tokom svoje bogate karijere pokazao kako je čovek kompromisa. Naime, reč je o arhijereju veoma bliskom svim režimima koji su vladali Srbijom u proteklih trideset godina, od Miloševića do Vučića.
Ipak, mana Irineja Bulovića je to što je neomiljen u srpskoj javnosti (ne samo u Srbiji) zbog te bliskosti sa vladajućim režimima koju nikada nije skrivao, ali i zbog izuzetno grubog javnog nastupa.
Takođe, treba imati u vidu da njegovo naprasno rusofilstvo, po kojem je poznat u poslednjih nekoliko godina, u Srbiji mnogi tumače kao mimikriju koja za cilj ima da se obezbedi podrška Moskovske patrijaršije njegovom uticaju unutar SPC. Uostalom, opšte je poznato kako je reč o do skora najvažnijem „operativcu“ Carigradske patrijaršije u slovenskim crkvama koji će ostati upamćen po izjavi da je „rođen kao Srbin, ali će umreti kao Grk“.
Stoga mnogi poznavaoci situacije prednost daju drugom kandidatu srpskih vlasti, Bulovićevom duhovnom čedu, mitropolitu zagrebačko-ljubljanskom Porfiriju Periću. U prilog ovome ide i sve izraženije promovisanje ovog arhijereja u režimskim medijima. Za razliku od Bulovića, reč je o čoveku koji je poznat po izuzetno prijemčivom javnom nastupu. No, sa druge strane, reč je i o čoveku koji je mnogo puta javno demonstrirao svoju bliskost režimu Vučića i otvorenu podršku politici koju sprovodi, čak i kada je u pitanju kosovski problem, zbog čega mnogi u SPC strepe.
Ipak, na osnovu onoga što se poslednjih dana piše u crkvenim i javnim medijima u Srbiji, izgleda da je srpska vlast daleko od toga da bude sigurna u „pobedu“ svoga kandidata na izbornom saboru. Naime, kampanja koju državni službenici neskriveno sprovode obilazeći eparhije u Srbiji govori o tome kako režim nije siguran ni u podršku arhijereja iz Srbije za svoj projekat. Ovome u prilog ide i negativna kampanja protiv arhijereja koji su poteze srpskih vlasti otvoreno kritikovali, pa je, tako, poslednjih dana „na meti“ episkop diseldorfsko-nemački Grigorije, što veoma podseća na kampanju kojsveg pre godinu dana isti mediji vodili protiv mitropolita Amfilohija.
Kakav god da bude ishod izbornog sabora 18. februara, izvesno je da će pred novim srpskim patrijarhom stajati ogroman izazov: kako da se, u veoma turbulentnom vremenu, spolja i iznutra, održi ne samo jedinstvo Srpske patrijaršije, već i njena nezavisnost.
"Vučić je nezapamćeni veleizdajnik, on je realizovao Veliku Albaniju!" Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: regnum.ru
