Najnovije

Vučićev lobi u Ruskoj Federaciji podriva poziciju Ruske Federacije i u tome prevazilazi čak i Zapad i Albance

Aleksandar Vučić (Foto: Predsedništvo Srbije)

Piše: Anja Filimonova

Jelena Ponomarjova, u članku pod naslovom „Rusija treba da radi na Balkanu na „jezuitski“ način“, nastavlja da utvrđuje „real-politički kurs“, koji je sam po sebi velika obmana, jer služi kao teorijsko pokriće za goli američki interes.

Realpolitik se koristi kad treba opravdati neophodnost potčinjavanja jednoj ili drugoj „neprijateljskoj komponenti sile“, kad postoji nemogućnost zastupanja sopstvenih interesa, i kad treba opravdati težnje da se nacionalni i vrednosni aspekt ukloni iz društveno-političkog diskursa bilo koje zemlje „zarad viših ciljeva“. Međutim, ovo poslednje se uvek pretvara u cinično ostvarenje ciljeva američke politike. Budući da je Srbija apsolutno jedinstveni prirodni saveznik Rusije, a samim time i jedna od ključnih tačaka ruske međunarodne politike, pozivanje na američki arsenal Realpolitik treba isključti iz strateškog planiranja sa naglaskom na činjenicu da je Realpolitik sama po sebi amoralna, time što prisiljava da se zanemare egzistencijalni lokalni interesi i da se realizuju interesi protivnika.

Predlažemo čitaocima da se prvo sami upoznaju sa člankom Ponomarjove, kako bi stekli sopstveno mišljenje. Iz mnoštva lažnih teza u njeom članku, izdvojićemo samo jednu, u ovom trenutku ključnu izjavu, koja je, s jedne strane – diletantska, jer je malo verovatno da je ruski predstavnik namerno postavio sebi za cilj da prevaziđe i američku i albansku stranu u podrivanju srpske državnosti, a sa druge strane, bez obzira na to koliko sam autor razume njenu primenu, ona toliko snažno podriva položaj i Srbije i Rusije, da pretiče Amerikance i Albance brže nego što vozač bolida Formule 1 pretiče biciklistu.

Ta njena, vredna pažnje teza, glasi ovako: „Ako pogledate nama bliže događaje, onda se kapitulacija desila 3. juna 1999. godine, kad je Narodna skupština Srbije odobrila dokument za postizanje mira, koji su predložili predstavnici EU i Rusije – Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin“.

Svaki čovek, čak i potpuno dalek od Srbije, trebalo bi da ima unutrašnju zadršku pre korišćenja termina „kapitulacija“. Ali njega ovde ne koristi pisac, niti novinar, već osoba koja ima direktne veze sa međunarodnim odnosima.

Dakle, Ponomarjova tvrdi da je ruska strana, koju je zastupao specijalni izaslanik predsednika RF Borisa Jeljcina, Viktor Černomirdin, zajedno sa predsednikom Finske, Martijem Ahtisarijem, ponudila Srbiji, a Skupština Srbije je to ratifikovala – dokument o kapitulaciji  (kapitulacija je usledila usvajanjem ovog dokumenta).

Obratimo pažnju da upravo ova teza sadrži jednu od glavnih namera aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića – da u javnoj svesti Srba i Rusa utvrdi ideju da je „Milošević bio taj koji je kapitulirao“, i da je zato jedino što se može učiniti „s obzirom da je sve već završeno pre njega“ – da dozvoli da „Republika Kosova“ stekne željeno članstvo u UN – bez direktnog priznanja od strane Srbije, iako je to potpuno nevažno, što će omogućiti Vučiću da ponavlja do kraja svojih dana: „Ja nisam izdao Kosovo“.

Objasnimo o čemu se zaista radi  i u čemu se sastoji  tektonsko potkopavanje položaja kako Srbije tako i Rusije, u jarko izraženom prozapadnom i proalbanskom pravcu od strane ruskog stručnjaka za međunarodne odnose, što je jako značajno.

Posle mnogobrojnih rundi pregovora o uslovima prestanka ratnih dejstava NATO protiv SRJ, 2. juna 1999. godine, Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin stigli su u Beograd i predali Slobodanu Miloševiću tekst dokumenta o završetku rata.  Izostavljajući sve detalje koji nisu direktno povezani sa ovom temom i sve negativne aspekte ovog dokumenta, zbog činjenice da je niko drugi do Vučić doveo situaciju u tako kritično stanje, da je potrebno pažljivo sakupiti sve što može da pomogne da se sačuva fundament teritorijalnog integriteta Srbije, napomenimo da su Skupština Srbije i vlada SRJ 3. juna 1999. godine usvojile dokument – Plan za postizanje prestanka bombardovanja i postizanje mira, koji je pored svih njegovih nedostataka sadržao glavno: garantovao je teritorijalnu celovitost SRJ. Ovaj dokument ne sadrži termin „kapitulacija“, štaviše, „crvene linije“ jugoslovenske strane u narednim pregovorima bile su označene upravo u dokumentu Ahtisari-Černomirin-Milošević.

U tom trenutku bombardovanje ne samo da nije prestalo, već se čak i pojačalo, i pod njihovim naletom 4. juna, na osnovu usvojenog dokumenta, započeti su pregovori koji su završeni u NATO bazi u blizini Kumanova. 9. juna 1999. potpisan je Vojno-tehnički sporazum kojim su okončana vojna dejstva. U narednih 11 dana, na teritoriji Kosova i Metohije trebalo je da budu razmeštene međunarodne snage bezbednosti pod pokroviteljstvom UN.

Značajno je da nije usvojen prvi, već drugi nacrt Vojno-tehničkog sporazuma, pošto je u prvom nacrtu NATO pomenut pet puta. Jugoslovenska strana je insistirala na tome da se sporazum ne može zaključiti sa Alijansom, već samo sa međunarodnim snagama bezbednosti (KFOR) pod pokroviteljstvom UN. Pored toga, Srbi su odbili da prihvate prvi nacrt Vojno-tehničkog sporazuma upravo zato što je sadržao odredbe političkog i građanskog sadržaja (ne samo vojno-policijskog, kako je predviđeno ciljevima pregovora), koji je prelazio okvire sporazuma Ahtisari-Černomirdin-Milošević, koji su većinska ovlašćenja davali Savetu Bezbednosti UN. U neverovatno teškim uslovima naglo pojačanog bombardovanja, Srbi su uspeli da izbegnu bezbednosni vakuum na Kosmetu: ne da prvo snage SRJ napuste Kosovo da bi u uslovima haosa ušle međunarodne snage (na čemu su insistirali Albanci), već da im zvanično predaju punomoćja.

Ponomarjova koristi snažnu emotivnu etiketu „kapitulacija“. Pritom, što je jako važno, ona direktno povezuje „kapitulaciju“ – ne sa emocionalnom karakteristikom onoga što se dogodilo – sa povlačenjem vojnih i policijskih snaga SRJ sa Kosmeta, kako se može učiniti neiskusnom čitaocu – već sa dokumentom koji je usvojila Narodna skupština, pridajući zvanični i nepovratni status ovoj „kapitulaciji“, potpuno u jezuitskom ključu.

Međutim, ona u potpunosti ignoriše neuporedivo važniji argument – da je ova posledica nastala kao rezultat vojne agresije NATO, nasilja, zločina, koji se prema međunarodnom pravu klasifikuje kao najteži zločin – zločin protiv mira, koji ne zastareva. Ovde celokupno misaono težište leži samo u činjenici da je do ove situacije u regionu došlo nasilnim putem, kao rezultat zločina.

Budući da ovaj zločin ne zastareva, stanje stvari se može i treba promeniti u bilo kojoj, čak i najudaljenijoj, istorijskoj perspektivi.

Pa ipak, Ponomarjova ignoriše činjenicu vojne agresije i zločina protiv mira (jer ovde govorimo o Vučićevim pokroviteljima, a oni se ne smeju dirati), i čitav teret krivice prebacuje na Srbiju i prethodno rukovodstvo („Milošević je sve predao“), i to tvrdi  ne u emocionalnom, već u otvoreno pravnom kontekstu odluke kapitulacije (kapitulaciju navodno uvodi dokument Narodne skupštine), što apsolutno ne odgovara stvarnosti.

Da su predstavnici srpskog pregovaračkog tima potpisali akt kapitulacije, oni bi direktno potpali pod članove sopstvenog Krivičnog zakonika o krivičnom delu priznanja okupacije. Shodno tome, niko nikada nije potpisivao i nije ni mogao da potpiše „kapitulaciju“ Srbije.

Prema Ponomarjovoj, ispada da stanje, koje je usledilo kao rezultat zločina, ne samo da ne treba ponovo razmatrati, već bi trebalo da bude zacementirano srpskom „kapitulacijom“. Kapitulacija podvlači rezultate rata, utvrđujući novo stanje stvari. Ali nikakvog rata sa jasno definisanim zaraćenim stranama nije ni bilo – bila je vojna agresija zemalja NATO, bez sankcija UN, a pritom poslednju, najbrutalniju fazu bombardovanja nije odobrio ni Savet NATO, dakle – radilo se o privatnoj vojnoj operaciji.

Srbija nije kapitulirala pred agresorom i nije utvrđivala stanje, koje je agresor postigao kao rezultat zločina.

Vojno-tehnički sporazum postao je pravni osnov za regulisanje situacije na Kosovu i Metohiji: njime je potvrđen suverenitet i teritorijalni integritet SRJ (Srbija je pravni naslednik SRJ); NATO se pominje samo jednom, i to samo u kontekstu prestanka bombardovanja SRJ (ne „rata“, ne ratnih strana); sporazum nije zaključen sa agresorom – NATO, već sa međunarodnim snagama bezbednosti (KFOR) pod pokroviteljstvom UN; sporazum nije potpisan kao rezultat izdavanja ultimatuma, niti nakon uspostavljanja režima vojne okupacije, niti kao rezultat vojne pobede Alijanse, već nakon pregovora sa međunarodnim snagama bezbednosti pod pokroviteljstvom UN; ni teritorija, ni oružje, ni zatvorenici nisu formalno predati drugoj strani; na KiM nije uspostavljen protivnički vojni režim, već privremena međunarodna administracija pod pokroviteljstvom UN; sporazum je okončao vojnu agresiju NATO; vlada SRJ (Srbije) nikada nije posmatrala snage KFOR kao neprijateljske, već je, naprotiv, polazila od stava da upravo one pod pokroviteljstvom UN privremeno obezbeđuju bezbednost u pokrajini.

Naglašavamo činjenicu da je situacija za Srbiju toliko kritična da je mešanje emocionalne interpretacije („region je okupiran od NATO“) sa pravnom (potpisivanje kapitulacije i prisustvo okupacionih snaga) apsolutno neprihvatljivo. Pored toga, tezu o „kapitulaciji i okupaciji“ koristi zvanična propaganda vladajuće garniture Srbije radi pravdanja sopstvenih protivustavnih postupaka.

Osim toga, Ponomarjova na potpuno jezuitski način izvrće događaje koji se dešavaju pred njenim sopstvenim očima. NJen članak je napisan kao odgovor na konferenciju „Hoće li biti spašeno srpsko Kosovo?“ (25. januara, Moskva, IA Regnum).

Tako, na primer, ona tvrdi: „Zanimljivo je da uvaženi stručnjaci ni jednom nisu spomenuli najvažniju vojnu silu koja se nalazi na Kosovu. Američka baza Kemp Bondstil (Camp Bondsteel)  je strukturna jedinica socijalno-ekonomske i političke strukture savremenog Kosova…”.

Međutim, kako se vidi u video zapisu konferencije, autor ovih redova je upravo na početku svog govora primetio strateški smisao postojanja baze „Bondstil“. Pored toga, u vezi sa Bondstilom, dodajemo da je njegova izgradnja bila narušavanje Rezolucije UN br. 1244, budući da nijedan predstavnik međunarodne zajednice nije imao mandat da deluje van granica cilja definisanog u Rezoluciji 1244 (određivanje statusa Kosmeta u granicama Srbije). KFOR je prekršio svoj mandat zatvarajući oči pred izgradnjom „Bondstila“.

Dakle, Vojno-tehnički sporazum postao je osnova Rezolucije 1244 SB UN. Dalje, autori rezolucije uradili su titanski posao, jer su našli izlaz iz teške dileme: kako izvući pravni režim iz nelegalne situacije – vojne agresije na suverenu državu bez sankcija Saveta Bezbednosti UN. Jednostavno govoreći, trebalo je izbeći pominjanje rata i zaraćenih strana, da ne bi došlo do stanja kao posledice rata, niti gubitničke strane.

U Rezoluciji 1244 se ne pominje NATO, pominje se samo UN, a režim kapitulacije u okviru UN ne postoji (!).

Rezolucija se zasniva na Završnom Helsinškom aktu iz 1975. godine, pored niza drugih temeljnih međunarodnih akata, koji potvrđuju prioritet teritorijalne celovitosti država. Međutim, ruski stručnjak za međunarodno pravo, J. Ponomarjova napada upravo Helsinški akt: „Pozivati se na raspadnuti leš Helsinških sporazuma u ​​takvoj situaciji – na ivici je diletantizma. Ti sporazumi su zakopani pod ruševinama Berlinskog zida…“, tvrdi ona. Međutim, upravo je Helsinški akt osnova Rezolucije Saveta bezbednosti br. 1244. Stav Moskve je bio i treba da bude – poštovanje Rezolucije 1244.

Albanski problem kao takav ne može da postoji na međunarodnoj agendi: Albanci su svoje pravo na nacionalnu državu ostvarili stvaranjem Albanije; dupliranje ili štancovanje prava na samoopredeljenje je isključeno; pitanje prava nacija na samoopredeljenje konačno je zatvoreno posle Drugog svetskog rata, od tog trenutka samo su kolonijalne države Bliskog i Srednjeg Istoka i Afrike imale pravo na samoopredeljenje; u međunarodnom pravu dilema u vezi sa korelacijom prava nacija na samoopredeljenje i teritorijalni integritet država rešena je u korist suvereniteta i teritorijalnog integriteta država. Ni po unutrašnjem zakonodavstvu SRJ, Albanci nisu imali pravo na otcepljenje, jer su bili nacionalna manjina, a ne konstutivni narod; postupak izlaska konstitutivnih naroda iz jugoslovenske federacije nikada nije bio definisan; na teritoriji Srbije možemo govoriti ne o nacionalnom, već o terorističkom, tačnije kriminalnom, pokretu Albanaca (Kačaci-Balisti-UČK), što automatski prevodi njihov problem iz ravni „naroda lišenog prava“ u ravan nesposobnosti državne vlasti da, iz različitih razloga, uspostavi trajni mir i sprovede ustavni i pravni poredak u pokrajini.

Otcepljenje Albanaca izvršeno je nasilno, uz pomoć vojne intervencije treće strane, što je, kao što smo već ukazali, zločin protiv mira. Posebno značenje Rezolucije 1244 SB UN je u tome što ona postavlja za cilj privremenog režima vojno-civilne međunarodne uprave na Kosmetu: utvrđivanje statusa Kosova i Metohije u okviru Srbije.

Pa ipak, Ponomarjova tumači ove procese i dokumenta kardinalno drugačije: ona utvrđuje zvaničnu kapitulaciju Srbije (za šta je, štaviše, kriva pravo Rusija).

Ako postoji zvanična kapitulacija, znači da je bio rat, a ne zločin protiv mira/protivzakonita upotreba sile.

Budući da postoji kapitulacija, rat je, dakle, bio legitiman.

Zapad je prirodu ovog rata okarakterisao kao „zaštitu pogaženih prava Albanaca“, „humanitarnu intervenciju“, „pravednu odmazdu za ugnjetavanje nacionalnih manjina“.

Zakonitost kapitulacije potvrđuje legitimnost stanja proisteklog iz vojnih dejstava.

U ovom slučaju „međunarodna zajednica“ dobija drugi život i sprovodi umiriteljnu (remedijalnu) secesiju (remedial secession)  – „stvaranje posebne države je najbolji oblik zaštite nacionalne manjine“.

Načelno, Ponomarjova negira apsolutno sve: Povelju UN (zabrana upotrebe sile, zločin protiv mira), osnovne međunarodne pravne akte koji se tiču suvereniteta i teritorijalne celovitosti i zaštite prava nacionalnih manjina, princip suverene jednakosti država; srpski Ustav i srpsko zakonodavstvo; Helsinški akt kao osnovu Rezolucije SB UN 1244 i samu Rezoluciju. Ona negira čak i značaj veta Ruske Federacije u Savetu bezbednosti UN kao takvog: „Danas je neprofesionalno reći da očuvanje Kosova zavisi samo od Beograda – čak i sa podrškom Rusije i uz oslanjanje na Rezoluciju Saveta Bezbednosti UN 1244 kao na nepromenljivi faktor “– iako je upravo ruski veto apsolutno nepremostiva prepreka za članstvo „Republike Kosova“ u UN.

Kako onda, principijalno, Rusija može da deluje na međunarodnoj sceni ako ne bude koristila instrumente kojima raspolaže? Pozivajući Rusiju da deluje aktivnije („Ruska diplomatija, u trenutku koji je došao izborom Bajdena i u prelomnom trenutku za američku administraciju, treba aktivno da se uključi u rad. Ne treba da čeka da Srbija pozove Rusiju da učestvuje u dijalogu Beograda i Prištine, već treba da sama predloži varijante rešenja problema.“)

Ponomarjova predlaže da se smatra za nevažan jedini instrument od kojeg zavisi sudbina Kosova.

Za Vučića i grupu ruskih propagandista koji ga slepo slede, čiji se stil tekstova ne razlikuje od provučićevog lista  „Informer“, ništa nije važno – ni suština albanskog pokreta, ni srpska državnost i suverenitet, ni srpski nacionalno-državni interesi, niti interesi Rusije.

Izgleda da je sada njihov zadatak da se unište temelji Rezolucije 1244 i da se ona sama ukloni iz međunarodnog pravnog diskursa: u pravnom smislu postoji „kapitulacija“, Rusija je bila ta koja je Srbiju primorala na ovu „kapitulaciju“, a Helsinški akt nije ništa drugo nego leš koji je propao pod ruševinama Berlinskog zida.

Ovo je pokušaj da se Rusija direktno ukloni sa srpskog prostora, ali ovu tezu i ostatak manipulacione paradigme koju Vučić sprovodi preko ruskih lobista ćemo postepeno razmatrati u sledećim člancima. Takođe, kao ni kod  Vučića, ni kod njih nema ni jednog pomena da bi Rusija u svojim dejstvima trebalo da ishodi (kao što to čini sada) isključivo iz Rezolucije 1244. Ne, umesto toga postoji jasan nagoveštaj da „Moskva treba da intenzivira svoje aktivnosti u balkanskom pravcu, ishodeći iz jasne ocene savremene realnosti“, ne ukazujući na jednostavnu činjenicu da tu „realnost“, u saradnji sa zapadnim i albanskim snagama, od početka aktivno izgrađuje Beograd (u kontinuitetu – prvo Tadić, koji je stigao do svoje „crvene linije“, zatim Vučić, koji je uspešno prešao čak i Tadićeve crvene linije), koji zatim primorava i Rusku Federaciju da tu „realnost“ „uzme u obzir“, što dovodi do potpune onemogućenosti RF da insistira na Rezoluciji 1244 i koristi veto, čime bi se sprečilo da Kosovo dobije članstvo u UN.

Time se upravo podriva istinsko dostignuće Rusije – Rezolucija 1244, stvorena na osnovu Helsinškog akta, i pravi se konstrukcija „kapitulacija Srbije – davanje legitimiteta ratu i posledicama koje su nastale iz njega, kao osnovi za primenu remedijalne secesije“.

Samo izjava o kapitulaciji Srbije, u pravnom smislu – uništava suverenitet Srbije i daleko premašuje i najsmelija očekivanja i Zapada i Albanaca.

O prekidu odnosa između Rusije i EU pročitajte OVDE.

Izvor: Srpski stav

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA