Dvorci sa obe strane Tise, i u Bačkoj i u Banatu podignuti su krajem 18. veka, u stilu poznog baroka, i oba su imala burnu istoriju koja se, nakon više od dva veka, urezala u njihov izgled. Oba dvorca država vraća naslednicima u znatno lošijem stanju nego kad ih je uzela. Inače, naslednici su državljani Mađarske, a da bi im imovina bila vraćena kroz restituciju neophodno je bilo postojanje reciprociteta sa severnim susedom. Dogovor o tome potpisan je tokom 2019. godine.
Dvorac Karas u Horgošu sve do početka ove godine bio je u vlasništvu Srbije koja ga je dala na korišćenje osnovnoj školi „Karolina Karas”, međutim, škola odavno nije u dvorcu. Nakon Drugog svetskog rata ovo monumentalno zdanje služilo je i kao vojni centar za obuku, stambeni objekat, kancelarijski prostor. Dok su se namene kaštela smenjivale, on je neumitno propadao, te se tako urušilo i oko 550 kvadratnih metara. U zborniku radova „Zaštitar” Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Subotici, postoji podatak da je dvorac sagrađen nakon što je pustara Horgoš, 1764. godine izašla iz sastava vojne krajine. Deo poseda pripao je susednom selu Martonoš, a drugi deo Miklošu Karasu, glavnom beležniku grada Segedina. To je isti onaj Karas po kojem nosi naziv i glavna šetališna ulica u Segedinu, poznata svakom ko je bio u kupovini u mađarskom susedstvu. Kako beleže lokalni hroničari smatra se utemeljivačem naselja Horgoš, a ideja mu je bila da ovde na svom golemom imanju izgradi letnjikovac koji će služiti za odmor. Otuda su, kako beleži „Zaštitar” i novi vlasnik i projektant „s pažnjom birali lokaciju za postavljanje temelja, naravno u skladu sa bačkom ravnicom i pejzažom koji se nameće”.
Dvorac Karas u Horgošu
Nije bilo kako je Karas planirao, i njegova porodica nikada nije ovde živela, a nakon Drugog svetskog rata česte promene namene objekta, pri čemu se nije ulagalo u održavanje, učinili su da se nekadašnji kaštel pretvori u ruinu za čiju će obnovu biti potrebna velika ulaganja. Naslednici kaštela danas žive u Mađarskoj i sredinom prošle godine obišli su zdanje. Ištvan Erdelji, jedan od naslednika tada je lokalnim medijima izjavio da će tražiti investitora koji će obnoviti dvorac, za koji bi hteli da dobije novu funkciju – da bude lečilište ili centar za decu. Objekat su stručnjaci za zaštitu kategorisali kao spomenik kulture od velikog značaja.
Sa druge strane Tise, u severnom Banatu, dvorac Šulpe se smatra jednim od najlepših zdanja u Vojvodini. Kaštel nosi ime po naslednicima, a zdanje je 1793. godine podigao Marko Servijski, Cincarin. Vasa Stajić u „Novosadskim biografijama” navodi da je ova porodica osnovala jedan od najvećih stipendijskih fondova. Marka Servijskog dokumenti spominju kao uglednog građanina koji je 1782. godine kupio spahiluk Turska Kanjiža, kako se tada zvao Novi Kneževac. U „Zaštitaru” piše da dvorac koji je sagradio u svom spahiluku spada među najlepše u Vojvodini. Jednospratna građevina, čiju fasadu obeležava neprekinuti niz prozora isticala se po svom izgledu, proporcijama ali i bogatstvom inventara, jer je raspolagala sa više od tri hiljade tomova knjiga, kovanog srebra, zbirkom oružja i stilskog nameštaja. Predstavlja izuzetno vredan objekat koji je spomenik kulture od velikog značaja.
Marka Servijskog nasledio je sin Đorđe koji nije imao potomaka, te je u dvorcu živela njegova rano obudovela nećaka Katalina Šulpe, sa svojom decom. Tako je kaštel poneo njeno prezime. Smatra se da je ova bogata porodica u periodu između 1794. i 1918. godine iškolovala 1.500 dece. Naslednici žive u Mađarskoj i takođe bi želeli da dvorac dobije funkciju koja bi odgovarala njegovom izuzetnom položaju pored reke Tise, u dubokom zelenilu.
Kako je srušen Trampov hotel od 39 spratova, simbol Atlantik Sitija, pogledajte OVDE.
Izvor: Politika
