Ovu inicijativu pokrenuo je ministar spoljnih poslova Ukrajine Dmitrij Kuleba. Odmah nakon svog prvog telefonskog razgovora sa novim američkim državnim sekretarom Tonijem Blinkenom, pojurio je na ukrajinsku televiziju da podeli svoje radosne utiske. I, posebno, smisleno je rekao (citiramo doslovno): „Što se tiče ideje o trojnom savezu u crnomorskom regionu, rekao sam danas državnom sekretaru da Sjedinjene Države mogu da računaju na Ukrajinu kao na pouzdanog partnera upravo u regionu Crnog mora i Centralne Evrope. To jest, ovo je naš prostor. postojanje, to su upravo mesta na kojima možemo dati stvarni doprinos. I uveravam vas da su Ukrajina, Gruzija i Moldavija već, recimo to, aktivno krenule u tom pravcu ... Još neću reći više. Kad bude rezultat, svi će znati"…
Ovaj prozirni nagoveštaj je odmah prihvaćen i razvijen. I ne samo u ukrajinskoj štampi. Popularni poljski list wPolityce objavio je članak pod privlačnim naslovom: „Vašington podržava stvaranje vojnog bloka Ukrajine, Gruzije i Moldavije“. Poljaci su toplo odobrili ideju, objašnjavajući njen pravac: „Vektor američke politike će se <...> pomeriti ka crnomorskom regionu, gde Rusija sada ima značajnu prednost, ali gde će je u budućnosti biti najlakše neutralisati. "
U oduševljenom horu ukrajinskih komentara u stilu „Zapad će nam pomoći“, nekako se utopila opaska vršioca dužnosti ministra odbrane Moldavije Viktora Gajčuka, koji je rekao da nikada nije ni čuo nešto slično. Podsetio je da član 11. Ustava predviđa neutralan status njegove zemlje. "Ako nekom političaru nekad padne na pamet takva ideja, onda se Ustav mora promeniti. A to nije tako jednostavno. Dakle, to ne može biti ni samo ideja", objasnio je Gajčuk svoj stav prema ideji stvaranja trojnog saveza.
Ali u Ukrajini je ovaj komentar prošao nezapaženo. Prvo, u samom Kijevu već dugo niko ne obraća pažnju na zahteve čak ni svog Ustava. Na primer, postojanje člana 17, koji zabranjuje razmeštanje stranih vojnih baza u ovoj zemlji, ne sprečava ukrajinske političare da pozivaju na stvaranje istih. Isti taj Kuleba je direktno izrazio želju za otvaranjem britanske baze. Ako se u Kijevu čak i ministri tako ponašaju prema svom Ustavu, onda još više ograničenja moldavskog Osnovnog zakona tamo nikome ne smetaju.
Drugo, Gajčuk već završava svoj mandat kao šef vojnog resora Moldavije. Za njegovu fotelju predložen je Anatolij Nosati, diplomac američkog Univerziteta za nacionalnu odbranu. Očigledno s njim Ukrajinci nameravaju da razgovaraju o idejama vojne saradnje. Prema izjavama nekih Telegram kanala, Maja Sandu je tokom nedavne posete Kijevu i sastanka sa Vladimirom Zelenskim „bila zainteresovana za mogućnost podrške Ukrajine u slučaju nasilne aneksije Pridnjestrovlja“. Opet, sumnjive informacije - u Kišinjevu bi trebalo da shvate da je rezultat takve avanture možda konačni rastanak sa snovima o povratku Pridnjestrovije u Moldaviju. Ishod avanture Mihaila Sakašvilija 2008. dobro se pamti u Moldaviji.
Ali sve takve glasine u Ukrajini izvor su neiscrpnog optimizma i više nego paradoksalni zaključci da „SAD idu u ofanzivu na ruski front“. Na primer, glavni ukrajinski pregovarač u Minskoj grupi Leonid Kravčuk ni ne krije da se strategija odnosa Kijeva i Moskve formira u SAD, a sada Amerikanci neće pustiti Rusiju.
Izgleda da ukrajinski političari i komentatori nisu ni razumeli šta znači ideja o stvaranju trojnog saveza „velikih crnomorskih sila“, dirigovano spolja. Ali to je, u stvari, pokušaj Vašingtona da pronađe način da ukloni dosadne „NATO diplomce“ Gruzije i Ukrajine, tako da „Crnomorski vojni blok“ zamenjuje ideju onih koji se pridružuju Severnoatlantskoj alijansi .
Realno, Amerikanci nisu željni da se bore sa Rusijom za interese ne samo ovih republika, već i onih koji su već u NATO-u. Nije slučajno što je bivši predsednik Donald Tramp više puta izrazio skepticizam prema Alijansi uopšte, a posebno, prema članu 5 Severnoatlantskog ugovora, koji obavezuje na kolektivnu zaštitu članica NATO od spoljne agresije.
Pre dve godine, ovo je dovelo do široke rasprave u Sjedinjenim Državama zašto američki vojnici treba da ginu „za teritorijalni integritet Estonije“ ili da isprovociraju treći svetski rat zbog interesa Letonije. Zbog toga su Estonci morali da ginu za interese SAD u Avganistanu ili Iraku.
Šta možemo reći o interesima onih zemalja koje još nisu ušle u Alijansu. Pre nekoliko nedelja, tokom procesa postavljanja Blinkena za mesto državnog sekretara u Senatu, ovo je izraženo vrlo jasno i iskreno. Poznati republikanski senator Rend Pol ukazao je direktno na Ukrajinu i Gruziju kada se razgovaralo o njihovim evroatlantskim težnjama. Iskreno je priznao da Amerikanci ne nameravaju da šalju svoju decu u rat u Gruziji ili Ukrajini. Na šta je Blinken odgovorio niskim glasom i na kraju rekao: "Slažem se s vama."
U vašingtonskoj eliti postoji dvostranački konsenzus koji se svodi na sledeće: SAD nisu nesklone da ubuduće dobiju teritoriju Ukrajine ili Gruzije za neku vrstu obaveštajnih ili čak raketnih baza pored Rusije, Amerikanci ne nameravaju da žrtvuju svoju vojsku za ove zemlje. Odatle je i pojava svih vrsta „posebnih“ formula za Kijev i Tbilisi. Na primer, u proleće prošle godine, bivši predstavnik Stejt departmenta SAD za Ukrajinu, Kurt Volker, predložio je briljantnu ideju o prihvatanju Gruzije i Ukrajine u NATO, a da nije koristio zloglasni član 5 Ugovora u odnosu na njihove sporne teritorije .
Ukrajinci nisu ni shvatili suštinu ovog predloga. I sastoji se u činjenici da će se sve obaveze NATO-a proširiti na Ukrajinu i Gruziju, ali druge članice Alijanse ne bi trebalo da ih brane. Istina, nikakav Volker neće moći da objasni šta takva formula daje Ukrajini. Čak i ako se jako trudi.
Šta su Amerikanci odbili od Rusa u vezi sa Sirijom, saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
