Piše: Dragan Krsmanović
Ukoliko voćka raste na drvetu jabuke, izgleda kao jabuka, veličine je jabuke i ima ukus i miris kao jabuka mogu sa sigurnošću potvrditi, bez obzira kakvo joj ime davali, da je to jabuka. Tako je i sa razmatranim predlogom Zakona o istopolnim zajednicama. Predlagač može dati naziv kakav želi ali se iz predloženih odredbi jasno može zaključiti da se ne radi o nekoj novouspostavljenoj zajednici već o braku. Predlagač ima samo ovlaš skrivenu nameru da prekrši Ustav Republike Srbije koji izričito (u članu 62. stav 2,) propisuje: „Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom“. Ne prvi put, vlast pokušava da prevari narod i udovolji stranim nalogodavcima ili interesnim grupama zadirući u temeljne vrednosti našeg društva ne trudeći se previše da sakrije kršenje Ustava.
Pod maskom izgovora da „Evropa od nas to traži“ prihvataju se obaveze koje nemaju uporište u kulturi, tradiciji i pravnom sistemu Republike Srbije i srpskog naroda. Prećutkuje se da „pravo na brak“ ne predstavlja „osnovno ljudsko pravo“ i da je to potvrđeno presudama Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Tako zemlje EU nisu obavezne da „uvedu ili priznaju“ homoseksualne bračne zajednice, budući da takav brak ne spada u temeljna ljudska prava. One su samo dužne da tu vrstu zajednice „regulišu“ odnosno daju joj određeni pravni karakter.
A jedinstveno je mišljenje da svi građani Srbije pa i oni sa netipičnim seksualnim opredeljenjem treba da imaju pravo da svoje međusobne odnose regulišu u okviru zakonom utvrđenog sistema i zašitu države. Zbog toga se, zaista, može pristupiti izradi zakona koji bi regulisao i tu vrstu zajednice ali sa bitno različitim obeležjima, pravima i obavezama od bračne zajednice.
Možda bi, ipak, trebalo otići i korak dalje. Možda bi Zakonsko rešenje trebalo da predvidi oblik međusobnog odnosa koji ne bi trebalo da bude ekskluzivan za istopolno partnerstvo. Sigurno da ima i takvih, netipičnih, zajednica i među heteroseksualnim pojedincima koji umesto klasičnog braka žele zajednicu „suženog obima“ koja bi tretirala uglavnom materijalne odnose partnera. Ili zajednicama većeg broja lica (recimo poligamske zajednice) koje su sa moralnog stanovišta neprihvatljive ali ništa manje ekskluzivne u odnosu na druge vrsta netipičnih zajednica.
Dakle, predloženi zakon bi trebalo da ima naziv „Zakon o partnerstvu“ i trebao bi da predvidi daleko širi okvir partnerstva nego što je to pseudobrak izneđu istopolnih partnera. Partnerstvo bi se zaključivalo pred notarom i imalo bi karakter međusobnog ugovora u kome bi ispred države notar bio samo svedok međusobnih slobodno formulisanih obaveza. Ugovorom bi dva ili više lica istog ili različitog pola regulisali svoja prava i obaveze. Recimo pravo na zajedničko sticanje imovine kojim bi se regulisalo šta je pojedinačna imovina uneta u zajednicu i kakav je karakter u partnerstvu stečene imovine. Ili recimo posete u bolnici gde bi se u ugovoru o partnerstvu regulisalo pravo na posetu ili davanje saglasnosti za medicinsku intervenciju.
Živimo u vremenu u kome su prihvatljive postale i stvari koje su nekada bile nezamislive. Tome se ne treba protiviti niti stajati na put ljudskoj slobodi koja izvire od Boga i koja neke nama nedokučive oblike ima u božjem dopuštenju. Ipak to ne znači da treba da rušimo moralne i prirodne odnose koji su ustanovljeni pre dva milenijuma i koji su svoju potvrdu i probu izdržali kroz vekove. Brak nije samo ugovor, to je blagoslovena veza dvoje ljudi, muškog i ženskog pola i to nikav novi zakon ne sme oboriti ili oskrnaviti.
Biti konzervativan ne znači protiviti se svemu što je novo i svakom napretku. To jednostavno znači ne pljuvati u stari bunar dok nisi iskopao novi ili što bi narodna izreka saopštila izrazom „ne trčati pred rudu“ izazivajući podele i konflikte tamo gde to nije ni korisno ni potrebno. Predložene polazne osnove zakona o istopolnom partnerstvu prevazilaze ne samo granice moralnih i duhovnih osnove ovog društva već i ono što je u zakonodavstvu većine evropskih država propisano. I da li mi u svakoj „različitosti“ moramo biti perjanica i predvodnik?
A poslanici nelegalne i neligitimne skupštine Republike Srbije kada budu odlučivali o zakonskom predlogu ne treba da izgube iz vida da biti pravoslavni Srbin ne znači samo slaviti Slavu već i svedočiti osnovne moralne postulate vlastite vere. Ne može se istovremeno služiti i Bogu i mamonu.
Prvu emisiju nove sezone RasPravda možete pogledati OVDE.
Izvor: Srpski stav
