Piše: Tatjana Ribakova
Rastu akcije proizvođača solarnih panela i električnih automobila, sve su glasnije prognoze da će do neke godine alternativni izvori energije potisnuti tradicionalne energente, ugalj, naftu i gas. Razvoj „zelene energije“ bio je važna tačka izbornog programa DŽoa Bajdena i nema sumnje da će ovaj sektor pod njegovim vođstvom dobiti državnu podršku. Takođe i EU planski smanjuje korišćenje energije koja potiče iz fosilnih goriva. Pitanje je: koliko će ove mere čovečanstvo približiti ka cilju – zaustavljanju globalnog zagrevanja.
Odmah ću se ograditi – nisam ja protiv korišćenja besplatne energije od sunca ili vetra. Imam, kao, verovatno i mnogi drugi, baštenske lampe na solarni pogon, na krovu moje kuće nalazi se solarni kolektor za zagrevanje vode i moguće je da ću nabaviti i solarne električne panele. Sviđa mi se električni automobil „Tesla“, kao i mnogim drugim ljudima. Što se tiče zastrašujućih fotografija siromašne dece iz Konga, koja svojim mršavim ručicama vade kobalt za litijum-jonske baterije, moja reakcija je razumna: ne kupujte nelegalno iskopani kobalt, uvedite standarde kontrole porekla, što je već učinjeno za drvo i pamuk.
Istina, teško mi je da odgovorim na pitanje o recikliranju tih istih solarnih panela. Trenutno, čak i u Evropi, prerađuju se maksimum do 70%, a u mnogim mestima ih jednostavno zakopavaju na deponijama. Jer, oni nisu toliko štetni po prirodu kao plastika? Ili, ipak, jesu? I šta će se dogoditi kada istrošeni solarni paneli počnu masovno da se šalju na utilizaciju? Prema prognozama IRENA (Međunarodne agencije za obnovljivu energiju), do 2030. godine na planeti će se akumulirati otpad težine 1,7-8 miliona tona solarnih ćelija, a do 2050. godine dostići će 60-78 miliona tona – to jest, rast je eksponencijalan.
Tako da na pitanje o stabilnosti rada alternativnih izvora energije svi možemo da damo precizan odgovor – ovde ne može biti reči o stabilnosti, oni u potpunosti zavise od prirodnih faktora. Sećate li se kako je Ilon Mask isporučio svoje najsavremenije solarne panele u Australiju, praktično se kladeći sa australijskom vladom: plaćanje samo ako isporuka bude na vreme? Da li se sećate zašto se australijska vlada upustila u ovu avanturu? Zato što se ova zemlja, gde je razvijena upotreba solarne energije, suočila sa problemom prevazilaženja oštrih amplituda vrh-pad u snabdevanju električnom energijom iz solarnih panela. Problemi oko skladištenja „viška“ električne energije i njene isporuke u momentima nestašice samo će rasti sa razvojem „zelene energije“, što znači da će biti potrebno sve više litijum-jonskih baterija. U međuvremenu, već sada postoji nedostatak sirovina koji su potrebni za njihovu proizvodnju, na primer, upravo kobalt i litijum. Istina, oni mogu da se recikliraju, ali opet – ne svuda i ne uvek, pa će i ovaj udeo „elektronskog otpada“ eksponencijalno rasti.
Međutim, to su sve tehnička pitanja i ljudi su već odavno navikli da se oslanjaju na činjenicu da će naučnici nešto već smisliti. Mi ćemo to, naravno, platiti povećanjem cena po jedinici energije, pa zar je moguće štedeti na budućnosti planete?
I hajde da o tome kažemo nešto detaljnije.
Na proleće se ostvario san Grete Tunberg: avioni nisu leteli, vozovi praktično da nisu išli, automobili takođe. Svi su bili kod kuće – zaključani. A „tragovi ugljenika“ smanjeni su za samo 4,5–7,5% – to je procenat koji čovečanstvo može sebi da priušti bez potpunog uništavanja civilizacije. Ali najvažnije je da čak ni takvo smanjenje nije uticalo na koncentraciju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte u Zemljinoj atmosferi. Štaviše, naučnici su nedavno otkrili da su brazilske šume, koje su apsorbovale velike količene CO2, počele da emituju više ugljendioksida u atmosferu nego kiseonika. Za ovaj efekat krive vrućine i suše. A vruće je jer se globalno zagrevanje nastavlja. I to nije samo zbog toga što industrija i poljoprivreda daju glavni doprinos „tragovima ugljenika“ u ljudskoj civilizaciji. Razlog je, između ostalog, što svetski okeani i šume ne samo da apsorbuju, već i emituju ugljenik u atmosferu. Štaviše, što je temperatura viša, to se više narušava ravnoteža između emisije kiseonika i ugljenika u korist poslednjeg. Rezultat je začarani krug: globalno zagrevanje povećava protok ugljenika iz šuma i okeana, što zauzvrat povećava efekat staklene bašte, a temperatura raste još brže. Inače, omraženi smog iz automobilskih i industrijskih emisija hladi planetu, upravo zbog sprečavanja probijanja sunčevih zraka.
Može li „zelena energija“ pomoći u tome da se prekine ovaj začarani krug? Za sada ne izgleda tako. S druge strane, čini se da će u nju biti uloženi ogromni resursi, jer bez državne podrške alternativna energija beznadežno gubi bitku u ratu cenama sa tradicionalnim izvorima energije. Ali pošto naučnici upozoravaju da će se klima neizbežno promeniti do 2050. godine, možda je bolje usmeriti te resurse za prilagođavanje onom što nas čeka? Na primer, za preraspodelu vodnih resursa i preseljenje ljudi iz mogućih plavnih područja. Za restrukturiranje industrije i poljoprivrede. Na kraju, za promene građevinskih pravila i normi. Kako je pandemija već uzdrmala resurse država i čovečanstva – vredi razmišljati o tome na koji način ih je moguće pametno utrošiti, ne sledeći trendove i populističke izjave? U suprotnom, može se ispostaviti da nedeostaje novca za izbegavanje katastrofe i svako se mora spašavati kako zna i ume. Ali sa solarnom pločom na krovu.
Kako je austrijski infektolog opisao rusku vakcinu, saznajte OVDE.
Izvor: Balkanrus
