Piše: Boško Ćirković – Škabo
Čak mi se čini da pežorativni nadimak „bot(ovi)“ ne opisuje fenomen adekvatno. Koliko sam skapirao, „bot“ je skraćenica izvedena od „robot“; što znači: “mašina, naročito isprogramirana od strane kompjutera, sposobna da sama izvodi serije kompleksnih zadataka.“ Previše sadržajan termin, ako se uzme u obzir preovlađujući oblik delovanja pomenutih. Zapravo me asociraju na jedan noviji sindrom kod (navodno) ljudske dece, koja su po (navodno) društvenim mrežama tvrdila da se osećaju kao „ril lajf en-pi-siz“ (non plejer karakterz). U prevodu: ovi tinejdžeri su snimali i delili emo-dokaze da su u stvarnom životu likovi u igrici i to ne avatari igrača-demijurga, već zadati - kontrolisani od same igrice. Deo programa – pod algoritam glavnog algoritma – mogućnosti delovanja svedene samo na reakciju na poteze nekoga ko se stvarno igra. Mada, čak i takve, izbedačene ali maštovite, kuknjave se mogu svrstati u domen sumnje... Dakle mišljenja, dakle postojanja... Ono što susrećemo međ verziranim (ko)medijašima je jednostavnije, jasnije, konkretnije, prodornije, maskomnikativnije...
Upravo sam smislio termin da rasteretim nepravedno ozloglašenog „bota“: „alg(e)“. Dvostruko mi se sviđa: 1) skraćenica je reči „algoritam“ („ograničena sekvenca precizno definisanih, kompjuterski primenjivih, instrukcija za rešavanje ograničene klase problema ili proračuna.“) i 2) dodatno podvlači prirodu i delovanja, asocijacijom na istoimene proste i pasivne žive organizme, koji preživljavaju čak i u najnezdravijim ekosistemima (tipa zgarišta havarisane nuklearke u Černobilju).
Žive alge ne gone, ne love, ne upotrebljavaju predmete za napad ili odbranu, ne beže, ne uobličavaju skrovita skloništa... Jedu, seru i množe se. Eventualno neke od njih ispadnu pasivnim učesnicima simbioza, npr. sa ribicama koje ih brste ili sa humanoidima za kojima čiste Černobilj. Treba im svetla, treba im vlage, treba im otpadaka. Dakle, mora neko drugi da sija, neko da teče, neko da se raspada... Algoritmima je potreban ulaz da bi provrteli svoje i brzinski prosledili očekivani izlaz. Oni ne stvaraju. Bez direktnog inputa, algoritam je u beskorisnom iščekivanju konačnog brisanja memorije u koju je pothranjen. On nije „veštačka inteligencija“ (koja može biti i samo jedna od komponenti kompleksnijeg robota), najviše može biti samo delom jednog VI sistema. Mislim da se superiornost termina „alg(e)“ dokazuje svakom rečenicom...
Kako drugačije posmatrati sve te rekreativne i profesionalne „reagovatelje na ključne reči“? Brzina i intenzitet reakcije su toliko naglašene kao ključna merila kvaliteta funkcionisanja aktuelnog algoritma, da više nema potrebe ni voditi debatu da li je rezultirajuće javno „mišljenje“, zaista mišljenje. Kako može preuranjena prenaglašena „komentreakcija“ (iliti otrovno-prolivasti „plodizmet“ algi) biti kvalifikovana kao mišljenje, bez prethodnog dolaska u kontakt sa predmetom rasprave? Uzevši u obzir da su i rekreativci i profesionalci u medijskoj mašini po ceo dan zauzeti varijacijama takvog reaktivnog delovanja tj. „nemišljenja“, primenom solipsističke logike dolazimo do: „(Pre)reagujem („ouvriektujem“, što bi rekli Englezi), dakle ne mislim, dakle ne postojim.“
Moje postojanje je osvedočeno „alternativno“, „ekstremno“, „detinjasto“, „neozbiljno“, „otpadničko“, „buntovničko“... Valjda zato sebi i mogu da dopustim ovu vrstu maštanja i izražavanja? Makar nisam bezočan, bezobziran i bezobrazan kao bezbrojne radioaktivne alge, koje nam bolesnom fluorescencijom boje svakodnevnicu... Makar nisam beskrvan, bezidejan i bezvezan kao beskonačno dosadni algoritmi koji nam monotonim repetetivnim operacijama ukalupljavaju svakodnevnicu... Na zdravlje i na spasenje, sestre i braćo. LJubi brat sve ogranule i linije koda.
Knjigu Boška Ćirkovića Škaba “Odmetnost” možete poručiti OVDE.
Izvor: Pravda
