Ovo su delovi originalnog izveštaja:
Hrana zatočenika u Jasenovcu bila je vrlo loša i nedovoljna. Dobijali su jelo dva do tri puta na dan. Ujutro bi dobili toplu vodu, u kojoj je plivalo kukuruzno brašno, u podne supu od kupusa, pasulja ili krompira, u kojoj je bilo nešto povrća, po koji krompir ili pasulj, a za večeru opet takvu sličnu supu. Tu su supu zatočenici nazvali "Pura".
Zatvorenici su dobijali hleb vrlo neredovito. Prošlo je više puta i po nekoliko meseci da nisu ni videli hleb. Ako je i bilo hleba, bio je crn, i nije ga nikad bilo više od jedne osmine kilograma na dan.
U hrani, koju su ustaše davali zatvorenicima, nije bilo uopšte masti, dok je soli bilo vrlo malo. Cilj ustaša je bio da tako lošom i nedovoljnom hranom oslabe organizam zatvorenika i da ga učine neotpornim protiv fizičkih napora i bolesti, koje su nastupile kao posledica ovakve ishrane. K tome se pridružila i nečistoća, pa je leti stalno harala disenterija, tifusi druge bolesti crevnih organa, koje su samo u jednom mesecu 1942. godine pokosile 1.800 zatvorenika.
Gotovo svi su zatvorenici oboleli od takve hrane, pa bi mogli citirati mnoge svedoke, koji opisuju strašne prehrambene prilike u logorima. Najbolji primer je iskaz svedoka Breyer Ota, koji je rekao sledeće:
- Sama hrana je u logoru bila više nego očajna. Za doručak se obično dobijala "nazovijuha", koja je bila topla i mutna voda. Za ručak bi imali pasuljovu ili krompirovu supu, u kojoj je bilo po nekoliko zrna pasulja i jedan krompir. Ista je takva bila i večera. Hleba su dnevno dobijali njih 12 jedan kilogram.
Za vreme mog boravka u Jasenovcu video sam, kako često dolaze vozom vagoni puni hrane i paketi zatvorenicima. Od tad su dobili samo pasulj i krompir, dok se sve ostalo, kao riža, kafa, konzreve itd..., ustaše zadržale za sebe i potrošili u svojim kuhinjama.
Sličan je iskaz dao i svedok Lapčević Stojan. Kako u pogledu ishrane isto su tako bile teške i nepodnosive stambene prilike.
Dok nisu bile sagrađene barake zatvorenici su spavali u tunelu, pospremištima za ciglu, po tavanu radionica i skladišta ili pod vedrim nebom. Kad su bile izgrađene bare zatvorenici su spavali u njima. Svaka je baraka bila ogromna drvena prostorija, 24m duga a 6m široka.
Kroz sredinu barake bio je ostavljen prostor za prolaz, a levo i desno od njega bili su boksovi (ćelijice) na jedan sprat. U boksu je moglo da spava do 6 zatvorenika. Kad je stigao novi transport žrtava, a u boksovima više nije bilo ni najmanje mesta, natrpali bi ustaše u svaki boks još pokojeg zatvorenika, tako da su svi morali da leže jedni na drugima. Kad je i na taj način sve bilo prepuno, ležali su ostali napolju po raznim mestima logora.
Ležište je u boksu bilo tvrdo, a zatvorenike su se pokrivali ćebadima. Pri dolasku u logor ustaše su oduzimali bolju ćebad, koju su zatvorenici sa sobom doneli i davali im kasnije staru i slabu. Svi su ti boksovi bili puni gamadi: vaši i buba, pa sva čišćenja i istrebljavanja, koja su zatvorenici vršili sami, nisu ništa pomogla.
Kako su zatvorenici smeli predavati u kupatila zamazano rublje samo jedanput mesečno, to je jasno, da im je ovo bilo nečisto. Prirodno je, stoga, da su kroz celu zimu vladale teške zarazne bolesti, pa je dizenterija stalno harala i da je bilo vrlo malo zatvorenika koji su ga preboleli. Odeća je za zatvorenika bila vrlo slaba. Prostorije, u kojima se moralo spavati, bile su hladne i nečiste. Doktori koji su negovali zatvorenike, bili su iz redova zatvorenika, pa su požrtvovno nastojali da pomognu svojim nesretnim drugovima. Kako su njihova sredstva za lečenje vrlo primitivna, nisu mogli da im mnogo pomognu, a pogotovo nisu mogli da izvedu bilo kakav veći hirurški zahvat.
Tako je svaki teži bolesnik brzo umirao, a ako je to umiranje teklo presporo, ustaše su noću terali bolesnike iz postelja te ih poterali u Gradinu ili na Granik na likvidaciju, svi svedoci, koje je preslušala ova Komisija, opisuju saglasno očajne higijenske prilike u kojima su morali živeti zatvorenici, pa je istinitost svega ovoga utvrđena naročito izjavom ovih svedoka: Breyer Ota iz Bjelovara, Kovačević Vojislava, Trbojević Nemanje, Dominec Ivana, Statić Josipa, Srica Dragana, Steiner Hinka, Škrgatić Dragutina, Orlic Sime, Danon Jakobai Heršak Josipa, svih iz Zagreba.
Dokumenti Pentagona objašnjavaju uspeh srpske vojske na Kosovu! Više o tome OVDE.
Izvor: Informer
