Piše: Boško Ćirković Škabo
Stefan me je prvi put kontakirao pre otprilike dve godine. Možda i tri... Stvarno ne mogu više da ocenim. Osim što sam lagano usput postao drevna eksjavna ličnost, tu je i ovaj novonormalni osećaj da vreme stoji. Onomad me je zvao da se slikam i pričam za „Muško zdravlje“ (da ne kažem „Mens helt“) magazin. Ok, skapirao sam zašto je zvao: poznat sam (tada svakako bio više nego danas) i bavim se (rekreativno) sportom koji je u očima većine ekstreman (ako ne i manijački nepotreban) – (ultra)maratonskim trčanjem. Dakle, dvostuka senzacija iliti podoban medijski materijal.
Šta sam mogao da odgovorim sem: „Brate, hvala što si zvao...ali ne, hvala.“ Iskreno sam obrazložio da se ne vidim kao materijal za crno belu nauljenu fotku... zbog koje bi mi (s pravom) i žena i ortaci do kraja života bulju pomerali. I da, osim što ne želim da razmišljam u koje bi potom (legitimne) privatne svrhe koristili moj fotošopirani seksipil, nemam šta ekskluzivno mudro da saopštim po pitanju zdravlja i treninga. Brate, šta će ti (auto)homofobični rekreativac-pleks i to bez pločica!? I brat je, ladno, razumeo. Verovali ili ne, u medijskom svetu se iskreni negativan odgovor obično smatra smrtnom uvredom i prima vrlo lično. Pogotovu kada (ljubazno) odbiješ glavnog urednika – što je Stefan tada bio. Nema veze što, iz iskustva, znam da već izvesno vreme većina magazina (pod opterećenjem-izgovorom troškova) zapravo i ima samo jednog zaposlenog: glavnog urednika. Titula je titula, valja je vidno istaknuta na vratima kancelarije i vizit karti.
Pozitivno sam se iznenadio. Kulturan i pismen čovek. Čini mi se i staložen, možda zato što zidovi uz koje se penje ne padaju na fore i galamu. Ostali smo u kontaktu, jedan drugome slali i komentarisali kreacije. Jako mi se svideo koncept emisije „Akcijanje“, koju je prošle godine počeo da radi. Iz utorka u utorak sam pratio ljude koji, u ovom vremenu, na ovom mestu, slede iskre sopstvenih ljubavi, želja, ideja, nauma... Bilo da se radi o rekreacijama, dodatnim poslovima ili glavnim zanimanjima, Stefanovi gosti su primerom i delima svedočili da je moguće (u)raditi i „nešto drugačije“. Podvačenje poente fluomarkerom je što se i sama emisija produkcijski i konceptualno potpuno razlikuje od sadržaja kanala na kom izlazi.
Naravno da sam rado pristao na saradnju. Zapravo, pristanak se desio odmah po gledanju prve epizode, pre dvadeset i šest nedelja. Već tada sam se našao pred problemom, ne toliko jasnim kao onaj zvan “Muško zdravlje“. Samim tim, ne tako lako rešivim: sebe smatram čovekom od akcije, takvim bih se rado predstavio, akciju kao princip bih promovisao... ali kao „akcijaš-preživljavač opšte prakse“ se redovno ne smatram dovoljno pozvanim da o ičnjmu konkretno baš ja posvedočim... Pronašli smo solomonsko (ili jedino istinito?) rešenje da napravimo fuziju svega. To mi je zazvučalo super: doktor škabologije, maestro papazijanije, preiskusni neprofesionalac... to i jesam... Ali nekako ostadosmo nedorečeni po pitanju metoda realizacije ideje.
Nastavio sam da pratim „Akcijanje“, lagano smetnuvši sa uma to neizbrušeno dogovoreno gostovanje. Kad je Stefan pre desetak dana nazvao i banuo da dogovorimo konkretan sadržaj i plan snimanja, sve je iscurelo bez po muke. Kad su tu želja i volja (što je do nas) sve bude baš kako treba (što, hvala Bogu, nije do nas). Nisu zasmetale ni nepredviđene okolnosti, ni odlaganja: uspeli smo da usnimimo i bradatu kasirku-preduzetnika i lajfkouča-džepnog filosofa i rekreativnog trkača po kaljugama i jarugama i ekcentričnog repera eksuperzvezdu, uz brdo šala o švedskom akcijanju. Čak je i kiša sačekala da završimo snimanje treninga na blatnjavim uzbrdicama Košutnjaka. Skapirala je da može da ljosne i pola sata kasnije, nije htela da izostanu spektakularni kadrovi ovekovečeni dronom. Pala je i inovativna primena „gopro“ kamere u gluvoj sobi...
Sve dogodovštine dana sumirali smo u rimi, zapisali i bacili na traku u formi fristajl repa. Stefan je prvi put u životu stao pred mikrofon, čini mi se da se snašao dosta bolje nego npr. na šipci za šipkaples (da ne kažem „poldens“). Poslušajte, pa prosudite. Svakako smo se sva četvorica (veliki pozdrav za braću kamermane!) lepo podružili i muški izakcijali, na kraju nešto stvorili i ostavili za sobom. Valjda trag, ne mrlju... Svakako smo posvedočili mogućnost „nečega drugačijeg“ u etru. Jer ko sme... daj Bože :)
Još jedan Škabov tekst možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
