Piše: Slobodan Samardžić
Nova metodologija pristupanja Evropskoj uniji vraćena je u javnu sferu posle prošlonedeljnog susreta Vučića i Makrona. Da budem precizniji, tema je oživela samo u Srbiji ali ne u EU, niti u regionu. Našoj javnosti sada je jasno da će se dosadašnji pregovori po poglavljima (njih 35) nastaviti po šest skupova oblasti (da ne kažemo po „klasterima“). Sve ostalo, što je na licu mesta opisao Vučić, a potom detaljnije i resorna ministarka, nije jasno, pogotovo ne razlika između starog i novog metoda.
Nema spora da se ni najzainteresovaniji deo javnosti ne mora zanimati za detalje jednog složenog procesa sve i ako je izuzetno politički motivisan za stvar pristupanja Srbije Uniji. Tim pre što novoj metodologiji pregovora o pristupanju, koja je porinuta jednim dokumentom Komisije EU 5. februara prošle godine, pažnju nisu pridale ni brojne nevladine organizacije u Srbiji koje verno služe promociji našeg puta u EU. Moj pokušaj da održim okrugli sto na temu pomenutog dokumenta Komisije, 12. marta prošle godine na Fakultetu političkih nauka, prošao je polovično, budući da se iz bogate sfere NVO-sektora odazvalo samo nekoliko učesnika od kojih ni jedan nije govorio o novoj metodologiji. Da bude jasno, dokument Komisije ticao se isključivo te teme. Potonji tok događaja bio je određen Kovidom 19 i vanrednim stanjem u državi i tema je nužno ostala u nekoj drugoj dimenziji.
Ali, ne samo u Srbiji nego i u samoj EU. Po zaključku Saveta ministara EU od početka marta, dokument Komisije trebalo je da bude usvojen na Evropskom savetu početkom maja prošle godine. Zbog pandemije, ES je održan elektronski, ali ova tema nije bila na dnevnom redu, što je razumljivo u novonastalim okolnostima. Ali, čudno je da do danas najviše političko telo EU nije razmatralo, niti usvojilo, ovaj dokument. Problem je u sledećem: taj dokument Komisije pod naslovom „Unapređenje procesa pristupanja – kredibilna perspektiva EU za zapadni Balkan“ (vid. ovde) predstavlja samo osnove inoviranog delovanja EU u procesu pristupanja. (O tome sam pisao ovde). Evropski savet je svojim pristankom trebalo da otvori zeleno svetlo da se ovaj načelni dokument unapredi u konkretan program delovanja tela EU – pre svega Komisije i njenog komesara za pregovore o proširenju – i da se, potom, s njime upoznaju zemlje kandidati i potencijalni kandidati. To je izostalo. Samim tim, izostala je čitava normativno-pravna i institucionalna priprema za stvarno započinjanje ovog poduhvata, gde spada i upoznavanje zemalja-partnera sa razrađenom novom metodologijom pristupnih razgovora.
Ako je prva dva do tri meseca posle prvog talasa pandemije bilo jasno zašto se stvar odlaže, danas posle jedne godine za tako nešto nema opravdanja pod predpostavkom da je ovaj poduhvat EU ozbiljan. Naprotiv, ono što se u međuvremenu događalo na relaciji EU – zemlje kandidati i potencijalni kandidati, više svedoči o zapostavljanju ove namere nego o njenoj realizaciji. Tako, u dokumentu Komisije od 6. oktobra prošle godine poslatom Savetu ministara i Evropskom parlamentu o stanju ovih zemalja u procesu pridruživanja i pristupanja, na gustih 36 strana nema ni pomena o novoj metodologiji (vid. ovde). U uvodnom delu, doduše, pominje se pomenuti dokument od 5. februara 2020. ali samo u apstraktnom kontekstu poboljšanja i olakšanja procesa. S pravom se može pomisliti da se „nova metodologija“ ne pominje zato što bi to opominjalo na obavezu da se osnovni dokument operacionalizuje i takav predoči partnerima, za šta glavni igrači u Uniji nisu spremni.
Sada možemo da se pitamo, na osnovu čega je predsednik Vučić onako poletno govorio o „novoj metodologiji“, a potom i resorna ministarka. Izgleda samo na osnovu verbalnog podsticaja francuskog predsednika. On jeste bio inicijator „nove metodologije“ još pretprošle jeseni (vid. moje priloge ovde i ovde). Komisija jeste formulisala osnovni dokument od 5. februara prošle godine na osnovu Makronove ideje. Ali, dalje se nije išlo i pitanje je da li će se i nastaviti posle propuštene godine. Na nivou Unije ovo više nije tema, a ako je se neko seti, to je samo u iznudici da se jednoj bezbednosno važnoj spoljnoj periferiji Unije pruži neko verbalno osveženje.
Emanuel Makron, kao rodonačelnik ideje osetio se pre neki dan najpozvanijim da pred Vučićem reprizira njenu negdašnju premijeru. Pitanje je, zašto. A pitanje je i zašto je Vučić oberučke prihvatio ovu zapostavljenu temu koja više nema svoj realni ekvivalent. Reč je, izgleda, o nečemu što se stručno i pomalo tajnovito u EU zove komunikaciona strategija. Ona je u potpunosti okrenuta Srbiji, jer u EU nema potrebe za njom. Najpre, treba ljudima ovde obnoviti sećanje na lepe reči o našoj evropskoj budućnosti, s obzirom da tekući vokabular o pristupanju teško da ima neki dodir sa stvarnošću. Dakle, menjamo način pa će se i cilj brže ostvariti. Pored toga, trebalo je nečim kompenzovati mračnu temu o Kosovu i Metohiji o kojoj našoj publici ništa normalno ne može da se kaže, do da se ponove obaveze koje je svojevremeno preuzeo predsednik države.
Za nekoga možda ove dve uporedne stvari deluju u korist fer razmene Kosova i Metohije za Evropsku uniju, ali pre trinaest godina ova trgovina još se mogla prikrivati iluzijom „i Kosovo i EU“. Vučiću danas ipak je neuporedivo teže nego Tadiću onda. U redu, ali zato ćemo dodati izgradnju beogradskog metroa pa ćemo neizvestan skor „komunikacione strategije“ ipak malo pomeriti prema pozitivno-optimističkoj strani.
Tako je tema o „novoj metodologiji“, o kojoj je nedostajala javna diskusija na domaćoj sceni, protokom vremena trivijalizovana. Ona se svela na tačku ubeđivanja domaće javnosti da je sa našim putem u EU sve u redu već time što su izanđale patike zamenjene novim. Da smo imali unutrašnjeg kapaciteta da od ove Makronove ideje sačinimo domaću strategiju za trasiranje ozbiljnih odnosa sa EU, bolje bismo se osećali. Ovako, na svim planovima – političkom, javnomnjenjskom i stručnom – ostajemo tamo gde smo i bili: u stanju iščekivanja čuda koje će nas prevesti u bolji život.
Od čega Vučić strahuje, saznajte OVDE.
Izvor: Srbija i svet
