Piše: Slobodan Samardžić
Srbija je već godinama u teškom istorijskom ćorsokaku čije je trajanje nemoguće predvideti. Prosto govoreći, njen realni politički poredak je apsolutistički. Tu empirijsku činjenicu niko ne dovodi u pitanje, ni akteri i predstavnici režima, ni ostatak neutralnog ili opozicionog sveta u zemlji, ni strani učesnici i posmatrači ovih nezavidnih okolnosti. Niko od ove tri kategorije ne negira da poredak vlasti sa vođom na čelu deluje po inherentnoj „logici“, s one strane ustavnog poretka. Pravila javnog života su preokrenuta; to nisu pravila zapisana u temeljnim pravnim dokumentima nego ona koja nastaju, deluju i prestaju po ad hoc postupcima i na dnevnoj osnovi.
Ideal ovakvog tipa vladavine je potpuni voluntarizam odlučivanja i prinudni način primene. Sve što hoda, misli i diše pod kapom tog prostora na dispoziciji je naredbi kao jedinom instrumentu vlasti bez obzira na njegovu formu (to mogu biti i zakon, uredba, ukaz, pojedinačna odluka, šta god u nekoj formi). Put naredbe je uvek isti: od izreke vođe, prema vladinoj kuhinji za kakvo-takvo uobličenje, pa nadalje u skupštinu na jednodušno prihvatanje i onda u život; s tim što primena tog i takvog „propisa“ zavisi od iste proizvoljnosti po kojoj je donet.
Savremeni ideal ovakvog apsolutističkog poretka testiran u Srbiji nije doslovni jednostranački sistem, već sasvim suprotno, hiperstranački pluralizam koji treba da izigrava opoziciju. Srpski stranački pluralizam imao je u svojoj prvoj dekadi (devedesete) takav stranački sistem, ali nije poput svog savremenog naslednika, naprednjačkog režima, do kraja gušio autentičnu opoziciju u skupštini i van nje. Možda i zato što ju je oduvek smatrao slabašnom u pogledu ozbiljnijeg ugrožavanja realnog poretka. Današnji naprednjački režim nije mogao da podnese ni slabu opoziciju u parlamentu, kojoj se svetio time što je negirao i privid parlamentarizma. Krajem 2019. godine ta epizoda je završena voljnim izlaskom opozicije iz parlamenta, a potom i iz kompletnog poretka putem bojkota neprikriveno fingiranih izbora. Od tada imamo na delu jedan fenomen koji me podseća na ideal reformskog komunizma u Mađarskoj sedamdesetih godina prošlog veka. Izvesni Andraš Hegediš izneo je ideju da treba reafirmisati opoziciju u zemlji, ali tako da vladajuća partija ostane na vlasti i da sama sebi bude opozicija. Siguran sam da današnji srpski naprednjaci ne poznaju ovu epizodu u jednom ranijem i drugačijem apsolutističkom poretku, ali tim više njihova istovetna ideja deluje autentično.
Kako taj ideal izgleda na nivou primera. Princip je jednostavan: nema tog političkog poteza i zamisli opozicije koji ne bi u još većoj meri bili predmet političke prakse same vlasti. Recimo, ako opozicija predloži desetak amandmana na vladin predlog zakona, skupštinska većina podneće više od hiljadu amandmana (na isti taj predlog) i tako će svojim enormnom opozicionom akcijom opstruirati ne samo predloge opozicije nego i sam rad parlamenta. Potom, ako neki opozicioni poslanik, nezadovoljan krajnjom manipulacijom parlamenta, započne štrajk glađu, eto više njih iz vladine većine koji činu građanskog protesta prilažu svoju žrtvu. Opet, ako za vreme vanrednog stanja više desetina opozicionih aktivista izađe na javni protest zbog mentalnog maltretiranja dece viđenog opozicionara, iste večeri svoj opozicioni gnev zbog kršenja policijskog časa izraziće na desetine naprednjačkih aktivista, pa i funkcionera, i to neviđenom bakljadom po beogradskim tavanskim terasama. I tako dalje. Poruka je jasna: gospodo slikajte se; ne možete vi biti veći opozicionari od nas. Ne znam da li je A. Hegediš živ da vidi kako se u Srbiji ostvaruje njegova ideja.
U svojoj apsolutističkoj hiperaktivnosti, kojoj smo svakodnevno izloženi već devet godina, naprednjaci sa svojim vođom prilažu ozbiljne doprinose krivotvorenju demokratskih institucija, procedura i običaja. Recimo, raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u okolnostima potpune dominacije parlamentom i bez bilo kakve krize vlade. To je učinjeno dva puta: 2014. i 2016. godine. Oba puta radilo se o ritualu potvrđivanja legitimnosti režima sa vođom na čelu. Prvi put da bi vođa sa mesta prvog podpredsednika vlade prešao na mesto premijera, a drugi put da bi ustupio mesto premijera totalno anonimnoj osobi kako bi njegova buduća formalna funkcija šefa države (izbori 2017) postalo mesto apsolutne vlasti.
Posle ovih izbornih vratolomija imali smo još jedne izbore od opšte važnosti (lokalne i „beogradske“ 2018), utoliko što je vlast bila apsolutizovana po dubini (sve opštine, ne računajući dve). Najzad, ova serija izbornih rituala (za sada) završena je bukvalnim pokrivanjem svih poslaničkih i odborničkih mesta od strane naprednjaka i njihovih satelita. Ne treba ni govoriti na šta su ličili svi ovi „izbori“. Ali, kada je ovaj politički ideal apsolutizma doveden do savršenstva – izbori 2020 – ukazala se slika ogoljenog samodržavlja koja se ubrzo posle prvog bljeska zamračila. Ako neko upali svetlo ili prinese lampu, videće likove i scene ogoljene diktature. Šta sad? Najavljuj crni sine nove vanredne izbore (za 2022. godinu); dotle ćeš valjda nešto smisliti.
U međuvremenu, između dva izborna rituala – prošlog i budućeg – režim će produkovati dnevne scene o sopstvenoj ugroženosti, jer su izvori redovnih prevara i manipulacija publike sasvim presahli i još je jedino ostala gola koža vođe koju pohode zli dusi i koja se mora braniti zubima i noktima. Ovo mi deluje kao da je apsolutizam upao u sopstvenu zamku. Sada treba poverovati da je režim za sve ovo ne tako kratko vreme bio zapravo slabašan, nemoćan i usamljen, bez ikog svoga ko bi mu se našao u nevolji. Zavera, koja se tobože splela protiv vođe da ga umori onako požrtvovanog i nevinog, samo je jedna fantasmagorija iz iste propagandne kuhinje čije proizvode trpimo već devet godina. Cinik bi za tekući zaveru mogao reći da će proći kao i prethodna, ona iz Jajinaca. Ali, ima razlike, Dok je ona prošla bila na delu u fazi uspona režima ka vrhu, ova nekako liči na labudovu pesmu. Toliko agresivne sirovosti u pojačavanju opšte tenzije nikada nije bilo kao sada. Kao da je reč o slamci među vihorove, a ne o političkom tigru na kakvog smo navikli; našeg predsednika su prisluškivali 1572 puta, ako sam dobro zapamtio tu medijsku mantru. Našli snajper kod krimosa iz sopstvenih redova, vođe navijačkih huligana, i odmah ga (snajper) povezali sa nesuđenom žrtvom. Užas predsednikove ugroženosti ilustruje se fotografijama kasapljenih ljudi, sa najavom, lično od predsednika, koja neodoljivo podseća na međuratne plakate filmova strave i užasa uz tekst – samo za dobre živce. Ide i najava čistki mangupa iz naših (najviših) redova kao postupka minucioznog odvajanja kukolja iz žita. Da li smo mi u Moskvi iz 1936. godine ili smo pred samim vratima Evropske unije? Kakva minorna razlika.
Ovaj politički trend neće sam od sebe prestati niti će se poredak samourušiti. Naprotiv, možemo očekivati još veće potrese, kao posledicu ubrzanja straha režima od gubljenja tla pod nogama. Apsolutistički režimi osetljiviji su od drugih, jer i najmanji gubitak doživljavaju kao alarm za represiju, što je upravo posledica njihove apsolutističke prirode. Sve ili ništa, tj. samo sve! Fenomeni koje smo opisali samo su indikatori unutrašnje krize režima. Ali, njegova promena, izmena ili zamena nisu na vidiku. Gledano površinski, Slobodan Milošević dolijao je zbog jednog pogrešnog raspisivanja vanrednih izbora. Ali, ta greška pala je na plodno tle pobune. Ne treba se baviti analogijama, ali istorija je ipak učiteljica života.
Šta je Radoš bajić napisao o Kosmetu i akademiku Kostiću, pročitajte OVDE.
Izvor: Srbija i svet
