Piše: Aleksandar Pavić
Još krajem prošle godine je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u razgovoru sa ruskim novinarima jasno stavio do znanja da je rusko strpljenje naspram neumorne zapadne arogancije iscrpljeno.
Na prvom mestu sa EU, ali i sa Sjedinjenim Državama, u vezi kojih je rekao sledeće:
”… Ne treba da se ponašamo kao Amerikanci. S tim se ne mogu složiti. Oni su nepristojni, neuljudni i drski, mada u isto vreme pokušavaju da uče sve druge o pravima svake nacije da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.”
Verovatno bi Lavrov tada rekao i mnogo više na račun SAD, ali je američka izborna kampanja bila u toku, pa nije isključeno da jednostavno nije želeo da da dodatnu municiju bilo kom od kandidata i omogući im jeftino sticanje političkih poena na otrcanoj antiruskoj temi i potezanju ”kremaljske opasnosti”.
Međutim, posle primitivnih uvreda izrečenih na račun ruskog predsednika od strane, kako je Bajdena slikovito nazvao Pepe Eskobar, ”lutke za ispitivanje sudara” u Beloj kući, još jednom se pokazalo, po ko zna koji put, da se svi pokušaji pomirljivosti, konstruktivnosti i isticanja želje za kompromisom na političkom Zapadu – a pogotovo u Vašingtonu – posmatraju ne kao znaci dobre volje, već kao slabost.
To su, čini se, definitivno uvideli i Kinezi, posle upravo završenog kinesko-američkog sudara na Aljasci. Evo kako je kolumnista uticajnog Global tajmsa formulisao pristup kineske strane, kao odgovor na agresivno ponašanje američke delegacije u jeftinom hotelu koji su domaćini odabrali za održavanje ovog važnog susreta:
”Lekcija je isporučena sa velikom sposobnošću i veštinom. Ovog puta je najbolji deo predstavljala potpuna promena u odnosu na neke prethodne pregovore, kada ljutnja nije otvoreno ispoljena a klevete ostajale bez odgovora, uz osmehe pred kamerama, dok su se konsultacije oko spornih pitanja odvijale iza zatvorenih vrata. Problem u takvom pristupu je što navodi drugu stranu da misli da je kineska strana slaba i da se može lagano maltretirati. Prošli su, međutim, ti dani primanja batina bez uzvraćanja.
Zapravo, međunarodni pregovori se moraju zasnivati na ravnopravnosti obe strane, a ne na postavljanju jedne strane kao učitelja koji drži lekcije drugoj strani po svom nahođenju. Kineska strana je, pred međunarodnim medijima, ponudila lekciju ne samo Amerikancima već i američkim saveznicima i celom svetu.
Razume se, najviša pregovaračka tehnika je u tome da se boriš a da ne budeš slomljen. Nije pogrešno ako strane iskažu svoje razlike tokom pregovora. Dok god su one iskrene, rešenja se mogu naći. Ključ je u iskrenom stavu i korišćenju odgovarajućeg rečnika, što se savršeno manifestovalo u ovoj razmeni sa američkim establišmentom, otvarajući put daljim pregovorima u budućnosti.”
A evo i čime je pomenuti komentator bio zadovoljan. Na standardne američke pokušaje moralisanja i držanja lekcija sa stanovišta civilizacijske i moralne superiornosti, kao i nametanja sopstvenih pravila ponašanja celom svetu,član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći, odgovorio je sledeće:
”Ono što Kina i međunarodna zajednica prate ili podržavaju je međunarodni sistem u kojem centralno mesto zauzimaju Ujedinjene nacije i međunarodni poredak zasnovan na međunarodnom pravu, a ne ono što propoveda mali broj zemalja koje pripadaju takozvanom međunarodnom poretku ’zasnovanom na pravilima’.
Ne mislim da bi ogromna većina zemalja sveta prihvatila to da univerzalne vrednosti koje propovedaju Sjedinjene Države ili mišljenje Sjedinjenih Država predstavljaju međunarodno javno mnjenje, niti da bi ove zemlje prihvatile da pravila koja određuje mali broj ljudi čine osnovu međunarodnog poretka.”
Kada se šef Stejt departmenta Blinken požalio na dužinu kineske replike uvodnim američkim kritikama, visoki kineski diplomata je odgovorio:
”Moja greška. Kada sam ušao u ovu sobu, trebalo je da podsetim američku stranu da obrati pažnju na svoj ton u našim uvodnim izlaganjima, ali nisam.
Kineska strana je smatrala neophodnim da održi ovaj govor zbog tona američke strane.
Pa, nije li, sudeći po načinu na koji ste predstavili svoje uvodno izlaganje, bila namera Sjedinjenih Država da se Kini obraća sa visine, sa pozicije moći?
Da li je to bilo pažljivo isplanirano i pažljivo orkestrirano i unapred pripremljeno? Jeste li tako mislili da vodite dijalog?
E, pa, mislim da smo imali previsoko mišljenje o Sjedinjenim Državama. Mislili smo da će se američka strana držati odgovarajućih diplomatskih protokola. Stoga je bilo neophodno da Kina jasno iznese svoj stav.
Dopustite mi, dakle da ovde kažem, ispred kineske strane, da Sjedinjene Države nisu kvalifikovane da kažu da žele da s Kinom govore sa pozicije moći. SAD nisu za to bile kvalifikovane čak ni pre 20 ili 30 godina, jer to nije način da se postupa sa kineskim narodom. Ako Sjedinjene Države žele da na odgovarajući način razgovaraju sa kineskom stranom, hajde onda da se držimo odgovarajućih protokola i uradimo stvari na pravi način.”
Može se legitimno postaviti pitanje da li je povećana agresivnost, bolje reći drskost američke ”diplomatije” prema dve vodeće svetske sile, koja je na delu od početka Bajdenovog mandata, stvar namere ili (još jedan) simptom dekadencije jedne supersile u opadanju?
Da li su Bajdenovo nazivanje Vladimira Putina ”ubicom” i čovekom ”bez duše” i negostoljubivo i grubo ponašanje prema kineskoj delegaciji u Enkoridžu uvrede sračunate da izazovu dodatnu eskalaciju globalnih napetosti kao sledeći korak operacije Kovid diktatura/Veliko resetovanje, ili precenjivanje sopstvene moći?
Ovo nije puko akademsko pitanje. Zapravo, situacija je dosta opasna.
U Beloj kući sedi čovek koji je očigledno senilan, i svakog dana sve senilniji i fizički nesposobniji, čija je eventualna zamena, Kamala Haris, osoba sa vrlo malo težine i kredibiliteta čak i u redovima sopstvene partije.
Da li će, krijući se iza njihovih leđa, pravi gospodari situacije, američki neoliberalno-neokonzervativni (skraćeno neokonlib) establišment, iskoristiti priliku da oživi sve one ratove koje je Tramp sa manjim ili većim uspehom uspeo bar da uspori ako ne i potpuno prekine?
To se već događa, na prvom mestu u Avganistanu, gde je Pentagon uspeo da osujeti Trampovu odluku o povlačenju američke vojske, Siriji, gde se ispod radara povećava broj američkih snaga, kao i američka krađa sirijske nafte, i Ukrajini, gde raste broj provokacija prema Donbasu paralelno sa američkim obećanjima dodatne pomoći.
Da li je, po rezonovanju svojstvenom ”Tukididovoj zamci”, negde u dubinama zapadne duboke države, u utrobi ”Globalističke američke imperije” (kovanica bivšeg Trampovog savetnika Darena Bitija), procenjeno da je poslednji čas da se udari na dva najveća američka takmaca pre nego što se odnos snaga nepovratno promeni u njihovu korist (mada neki realni(ji) posmatrači smatraju da se to već desilo)? Ili je, opet, reč o izazivanju krize po svaku cenu, radi učvršćivanja kontrole nad onim delom planete koji još može da se kontroliše? Ili su, jednostavno, ”sva deca poludela” u ”rimljanskoj divljini bola”, kako je to odavno predskazao DŽim Morison?
Koji god odgovor bio tačan, činjenica da je ”nuklearno koferče” jedne od dve vodeće nuklearne sile sveta u rukama čoveka koji teško može da sastavi par smislenih rečenica i još teže može da se popne uz avionske stepenice, ali zato sa nepodnošljivom lakoćom upućuje uvrede na račun prvog čoveka druge vodeće nuklearne sile sveta – već dovoljno govori o stanju u kojem se svet, čak i bez bauka p(l)andemije, trenutno nalazi.
Najbolja vest u tom kontekstu je da su Rusija i Kina shvatile situaciju i dodatno zbile redove, što svakako povećava kapacitet ostatka sveta da se suoči sa novim izazovima i krizama koje su na pomolu.
Neće biti jednostavno. Jer, mada je kapacitet Globalističke američke imperije za konstruktivno delovanje – sopstvenim izborom – vrlo mali, njen kapacitet za destrukciju i sejanje haosa je još uvek bez premca.
O najgoroj kupovini vojnog aviona pročitajte OVDE.
Izvor: Sve o Srpskoj
