Piše: Ivan Pajović
Veliki broj ozbiljnih analitičara čija reč teško dopire u javnost tvrdi da je Rusija od 1991. godine, tj. od kraha Sovjetskog saveza, potpala pod specifičan prikriveni polukolonijalni status u odnosu na SAD i Evropu usled poraza u Hladnom ratu, koji nije bio ništa manje ozbiljan od nekog pravog, „vrućeg” rata, od kog je više puta bio na samo jedan korak. Prema takvim mišljenjima, Rusiji je neophodno da raskine dosadašnje ekonomsko-političke odnose sa Zapadom i ostvari apsolutnu samostalnost, istinsku suverenost, kako bi krenula bržim koracima napred, pre svega u sferi ekonomije. Glavno pitanje sastoji se u tome kako te odnose prekinuti sa najmanje štetnih posledica.
Ovakvim idejama suprotstavljaju se unutrašnji centri moći, raspoređeni po dubini političkih i ekonomskih sfera Rusije. One se prepoznaju u tzv. liberalnom bloku koji svoje snažno uporište ima u Centrobanku (Centralnoj banci Rusije), ekonomskom krilu državne uprave, nizu državnih komercijalnih banaka i na čelu ključnih regiona zemlje. Ovi veoma uticajni i nedodirljivi centri moći prepoznati su kao „peta kolona” ili agentura stranih interesa, koja se smatra odgovornom za nametanje netradicionalnih, ruskoj kulturi stranih „vrednosti”, npr. antiporodičnih, polnih i drugih normi koje ponajviše razdražuju osećanje naroda. Vlast koja provodi antiporodičnu politiku i udvara se predstavnicima netradicionalnih orijentacija i devijantnih grupa, nikada neće uživati podršku ruskog naroda, jer je osnovna tradicionalna vrednost Rusije i ono što je apsolutno zaokružuje u identitetskom smislu – hrišćanska pravoslavna vera, proverena vekovima i mnogim iskustvima i ona mora biti „glava od ugla” državotvorne politike. Upravo uz oslonac na nju neophodno je formiranje sistema vrednosti za budućnost, jer ona daje jaku porodicu i odlične demografske rezultate, ona učvršćuje državu i objedinjuje narod, a da pritom ne ugrožava interese i slobode drugih, nepravoslavnih naroda koji u Rusiji žive.
Prema statistikama, u Rusiji ima između 5 i 6 miliona nezaposlenih. Kao jedan od razloga navodi se loša migraciona politika, jer se uočava veliki broj migranata iz Srednje Azije, njih oko devet miliona u celoj Rusiji, a samo u Moskvi i Podmoskovlju oko 2,5 miliona (zvanično!!) koji svojim brojem izazivaju „damping-cene” na tržištu rada i tako ugrožavaju rad i zaradu domicilnom stanovništvom.
Osnova ekonomije svake zemlje predstavlja njen monetarni sistem. U Rusiji ovaj sistem nalik je kolonijalnom – i po formi (svevlast Centralne banke), i po suštini, jer je obim ovog sistema prema indikatorima novčane mase M2 najmanji među razvijenim zemljama i ne može obezbediti rast ekonomije Rusije.
Ukoliko je ekonomski sistem suveren i ustrojen u interesu zemlje, ekonomija i blagostanje naroda rastu, a država biva sve jača. Najbolji primer za to je Kina, koja na račun neprekidne emisije juana ostvaruje već četrdeset godina izvanredan rast svoje ekonomije, čak do 6% godišnje. Ovaj rast nije slučajan niti stihijski, jer država dotira i do 25% svog BDP-a pomoću emisije novca, a sa inflacijom se bori pomoću prihoda od izvoza i neprekidnog rasta tražnje među stanovništvom koje postaje sve bogatije.
Ruska centralna banka neprekidno veštački smanjuje količinu novčane mase, a sve pod uticajem, bolje reći zahtevima i pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda, Banke za međunarodne obračune u Bazelu i američkog FED-a, a koji predstavljaju instrumente globalističkih centara moći. Novac je krv ekonomije, pa je niska novčana masa u opticaju nalik na malokrvnost organizma i uzrok slabosti.
Da bi Rusija ekonomski rasla, kao što raste Kina, za njen broj stanovnika obim novčane mase bi morao biti makar 3 triliona dolara, ali on je trenutno oko 750 milijardi dolara. Radi upoređenja, u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, koje imaju skoro upola manje stanovnika od Rusije, novčana masa M2 prelazi 3 triliona dolara. Samostalna novčano-kreditna politika, aktivno finansiranje domaće proizvodne sfere, moglo bi obezbediti Rusiji uspostavljanje moćne suverene ekonomije, gotovo potpuno nezavisne od izvoza energenata. Takođe je bitno ograničavanje uslova za transgranične novčane špekulante, koji iz Rusije, prema određenim izvorima, svake godine isisavaju između 100 i 200 milijardi dolara preko of-šor kompanija. Nacionalizacija Centralne banke i potpuno potčinjavanje krupnih državnih korporacija nacionalnim interesima pitanje je budućnosti Rusije, ali ono se za sada javno ne postavlja. Nejasno je iz kog razloga Rusija novčana sredstva Fonda nacionalnog blagostanja i Stabilizacionog fonda drži u stranim bankama, a ne na svojoj teritoriji i zašto taj novac ne „radi“ za sopstvenu zemlju, već ga koriste stranci.
Ne manji problemi postoje i u poljoprivredi. Rekordni prinosi žitarica poslednjih godina postignuti su uvoznim semenima, dok su domaće sorte ili izgubljene, ili prodate zapadnim kompanijama. Sorte semena koje se kupuju u inostranstvu su isključivo hibridi, koji u daljoj proizvodnji ne daju semenski materijal, već se one moraju iznova kupovati u inostranstvu svake sezone. Ovakav pristup poljoprivredi nije samo ekonomski, već i bezbednosno štetan i opasan, jer pod određenim vanrednim okolnostima može ugroziti robnu bezbednost stanovništva. Rešavanje ovih problema ometaju uticajni centri moći koji su orijentisani na kupovinu semena kod globalnih korporacija Monsanto i Syngenta, koje intenzivno promovišu GMO proizvodnju hrane.
Ovo su samo neki od primera koji govore o odsustvu pravog suvereniteta Rusije i njene vezanosti za globalističke planove. A to se ne tiče samo Rusije, mnoštvo je zemalja čiji je suverenitet potpuno pogažen i koje nemaju nikakvu nacionalnu budućnost ukoliko ga ne povrate, nego ostanu u vazalnim odnosima prema globalističkim centrima moći.
Izvor: Pravda
A kakve sve crve ćemo jesti u budućnosti, čitajte OVDE.
