Za one koji su bili u ratu već godinu dana, poput Dragutina Dimčevskog, zamenika komandanta 53. graničnog bataljona, početak agresije je bio nešto što se očekivalo. Tog 24. marta, sada penzionisani potpukovnik, obišao je drugu graničnu četu, posade u tri karaule i uputio se nazad ka Đakovici.
“Vratio sam se u kasarnu Devet Jugovića i podneo izveštaj komandantu Šljivančaninu. Već oko 20 časova počela je NATO agresija, počeli su prvi projektili da padaju, pre svega „tomahavci“, naša PVO je delovala koliko je mogla”, priseća se Dimčevski za Kosovo Onlajn tog prvog dana NATO agresije od pre 22 godine.
Kako kaže, agresija je bila očekivana, još u oktobru 1998. godine, kada su bili učestali napadi sa teritorije Albanije.
“Koliko znam trebalo je da nas napadnu još u oktobru 1998. A sada iz kojih razloga nisu ne znam, ali najverovatnije u tom trenutku nisu još bili spremni da tako nešto urade. Danas saznajemo da jedan broj zemalja u NATO nije bio za to da se jedna zemlja napadne bez objave rata. Mi smo već 1998. godine, i da se razumemo govorim o 53. graničnom bataljonu gde sam bio, izbacili 50 odsto ljudstva na teren, a druga polovina je ostala u kasarnama“.
Albanski političari na Kosovu kažu da im je NATO bombardovanje stvorilo državu, dok je istovremeno označilo i početak etničkog čišćenja 200.000 Srba sa Kosova od kojih se većina nikada nije vratilo svojim kućama do današnjeg dana.
“Znate šta, Albanci mogu da govore da im je stvorena država, ali ona je lažna i nestabilna. NATO agresija je izvedena planski, da omoguće šiptarskim teroristima da stvore tzv. državu Kosovo. Moram da podsetim da je 1997. došlo do pobune u Albaniji i sloma državnih institucija. Sama albanska vojska je otkazala poslušnost, oružje je završilo u rukama terorista sa Kosova, osnovani su kampovi i prihvatni centri gde su se obučavali. Mogu samo da kažem u našem odseku smo imali 12 albanskih karaula koje su posle preuzeli teroristi i na nas je pao težak zadatk. Zanimljivo je je da nikada nismo osudili Republiku Albaniju kao najvećeg agresora na našu zemlju. I to ne 1999. kada su bili 20 zemlja uz članice NATO nego pre toga. Samo 1998. godine je bilo 60 agresorskih napada na našu teritoriju iz Albanije“, priseća se Dimčevski.
O tome da li je Vojska Jugoslavije trebalo da interveniše u Albaniji, zbog učestalih napada na teritoriju SR Jugoslavije, potpukovnik kaže:
„Znate šta, mogli smo da intervenišemo, ali njima je to bio i cilj. Da mi izazovemo sukob da budemo okidač i da damo izgovor da NATO agresija počne ranije. Imali smo veliku terorističku grupu koja je 23. aprila iz pravca Albanije upala na našu teritoriju. Došlo je do velikih borbi, kada je grupa razbijena. Dogovoreno je potom da mešovita albansko-jugoslovenska komisija izađe na uviđaj, ali se oni nisu pojavili nego su sa teritorije Albanije otvorili vatru na nas. Izazivali su nas da krenemo kako bi napravili incident koji bi iskoristili kao izgovor da krenu sa agresijom“, rekao je Dimčevski.
Kako je ruska ambasada u Vašingtonu pokazala šta je njihova zemlja uradila SR Jugoslaviji, pogledajte OVDE.
Izvor: Kosovo onlajn
