Piše: Boško Ćirković – Škabo
Prethodne dve nedelje sam proveo sa uživanjem unapređujući veštinu začetu radom na Anjinom rođendanskom videu. Gotovo pet godina od noći koja je rezultirala refrenom sindikalne epopeje „Danima“, bacili smo se na finalizaciju pesme. Mogu samo da zamislim kakva je bila noć (ne bejah tu tad), kad sam u refren ostao zaljubljen još od prvog slušanja. Prikladan poklon samim namima (kako je to lepo formulisao Boža Đelić) za 22. BSđendan. Ali život ko život... da stane ne sme. Čak ni kad bismo mi da pokušamo da se bavimo primenjenom umetnošću. Uz put sam radio: po i oko kuće, na i u radnji (koliko mi je to dopuštao stručni štab) i (nedovoljno skoncentrisano i predano) psiho-fizičkoj spremi za UTSpektakl „Golgota vertikal“... 8 sati trčanja u krug po blatnjavoj šumici u Košutnjaku, pod parolom: „Ko sme... daj Bože“. Znao sam da će biti adekvatan slogan.
Negde na pola prethodne nedelje mladi lav iz kraja mi je poklonio svoj roman prvenac. Godinama se snebivao ali ga je na takav potez konačno podstakla mentolska epizoda na TV-u. Ladno kod njegove izdavačice. Fin dečko. Ubio sam ga u pojam žalbama na račun montaže emisije-povoda. Pošto sam taman započinjao čitanje neke poludosadne putopisne knjige, odmah sam bacio pogleda na poklon. Lagano, sveže, zanimljivo, dinamično, pankerski, iskreno, (za nas polumatore poluispale iz fazona) čak i poučno... a BS se jako vrti po kolima i klubovima... Matija je, po mom (ne)stručnom mišljenju, baš propisno pokidao taj „Jutarnji bluz“.
Baš mi je leglo u pravom momentu. Naročito pasaž u kome glavni junak izdrkava literarni penis na pisanje bloga o pisanju (blogova). A ja već najavio da će sledeće javljanje ovde biti poslednje jer se osećam pozvanim i dovoljno istreniranim da krenem s pisanjem knjige... koja neće sadržati „samo pesme“. I, nepotrebno, u problemu kako staviti ne-baš-potpuno-debilnu tačku na ovu avanturu... Komšo, hvala svim srcem za iskru i izvini još jednom za baBSku kuknjavu.
U petak, na dan dogovorenog masteringa sa majstor Dejom, dan pred košutnjačku vertikalu i dva pred konačno objavljivanje evergrin hita, sam se oko šest ujutru probudio da bez Duše. Naša nasmejana bolesna ulična sestrica kao da nije htela da smeta toliko natrpanom rasporedu. Znao sam da ništa od pomenutog neće propustiti, sveža u prvim redovima na balkonu. Ali valjalo je iskopati još jednu rupu. Carica je odabrala gotovo idealnu temperaturu vazduha i vlažnost zemlje. Mesto sam ja odabrao, po jednoj od omiljenih makedonskih narodnih pesama. Klupica pod solidno starom razgranatom krošnjom i potencijal da se reke prvomajskih rejvera, htele ne htele, „skupe na njenom grobu oro da zaigraju.“ Ne mogu da izbacim iz glave Dušinu senu, kako ih progoni privučena mirisom roštilja...
Tokom dana su se smenila sva četiri godišnja doba. Na putu do studija sam izgubio 40 evra za majice (što je otprilike kao kad bi Nole pukao četvrtinu očekivane zarade na solidnom turniru). No dobro, daće Precednik dva put po tries... Dejo je pokidao mastering. Dare je pokidao fotke kojima sam izvršio poslednje dosoljavanje videa. I sam sam zamenio jednu sliku na strofi – ubacio sam poljubac sa Anjom, Dušom i Medom. Potvrda polaska iz propadljive dimenzije ka univerzalnijoj. Za početak, ugradnja u sindikalno predanje...
Sutradan sam pretekao i u šumi, zahvaljujući divnoj energiji UTS ekipe. Sestre i braća trkači – baštovani. Neko je pred muku-trku ponovo sa zemljom sravnio baštu... I ponovo su je izgradili i zasadili. Svaki put sve mlađi, brojniji, smireniji i nasmejaniji. Divno je koliko jedna ista operacija ume da bude sve sadržajnija, poučnija i lekovitija.
Lepo sam odmorio dva dana, za drugi sindikalni kovidan (rođendan bez naše tradicionalne drugarsko-gurmanske ekspedicije). Razvlačio sam se i trijumfalno čitao salvu čestitki i lepih komentara naših ljudi.
Vidarka Mira me je, oduševljena pesmom, još u nedelju pozvala da svratim do Zemuna na popravku. Danas konačno svratih. Ala me je opravila... svaka joj čast! Prave kičme i gotovo simetričnih kukova sedam za laptop da otkucam svoj finalni stav. Pokušaj iskrenosti, doza drage mi patetike, bez bespotrebne pompe... Jer, kako lepo pankerski napisa Matija, ko uopšte i čita naša trabunjanja!? Fina cirkulacija u radnji danas. Biće džema, da na leba mažem njega. A evo, konačno, i kratke pauze od uloge ljubazne ali zarasle kasirke...
Sklopljenih kapaka vidim majku čopora i nasmejanog psa u mladalačko-prazničnim krznenim izdanjima. Pokreti su im ponovo gipki. NJihovi blaženi osmesi i duboke mile oči svedoče da je ovo tek početak…
Još jednu Škabovu kolumnu pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
