Piše: Muharem Bazdulj
Među zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, Bosna i Hercegovina i Crna Gora razlikuju se od većine evropskih država po tome što nijedna etnička grupa u njima ne predstavlja apsolutnu većinu (istini za volju, na poslednjem be-ha popisu, Bošnjaka je bilo jedan promil više od pedeset posto, no rezultati tog popisa u Republici Srpskoj nisu priznati). Međutim, dok je BiH bila poprište najgoreg međuetničkog sukoba u Evropi u poslednjih sedamdesetak godina, Crna Gora se često navodi kao primer međuetničkog sklada. Ima političkih komentatora koji tvrde da je ključni razlog za tu razliku ustavni: u BiH, naime, postoje konstitutivni narodi, dok je Crna Gora građanska država. Stoga, u BiH politička prava potiču od pripadanja ovom ili onom narodu, dok u Crnoj Gori, u teoriji, nema takvog preduslova.
Još od prvih demokratskih višestranačkih izbora iz novembra 1990, dakle, još pre raspada Jugoslavije i početka rata, izbori u Bosni i Hercegovini se s razlogom porede sa popisom stanovništva. I Bošnjaci i Srbi i Hrvati listom glasaju za svoje – kako se to obično kaže – „nacionalne stranke”. U Crnoj Gori donedavno nije bilo tako, naročito među većim etničkim grupama. Ako su Hrvati i Albanci u Crnoj Gori uglavnom i glasali za vlastite („manjinske”) partije, kod Crnogoraca, Srba i Bošnjaka postojao je zaista stanovit „multietnički pluralizam” i među stranačkim funkcionerima i među biračkim telima najvećih stranaka.
Skorašnji lokalni izbori u Nikšiću pokazuju, međutim, tendenciju kretanja Crne Gore prema tipičnom konsocijacijskom modelu. Histeričnim i radikalnim potenciranjem „identitetske politike”, odnosno ideje da je ugrožena „vječnost Crne Gore”, Demokratska partija socijalista uspela je da mobiliše apsolutno ceo svoj potencijalni „bazen glasova”. Pomogla im je u tome, naravno, i kapilarna korupcija ljudi zaposlenih u lokalnim organima vlasti, ali i način na koji su kampanju vodili politički predstavnici Srba u Crnoj Gori oslonjeni na logistiku iz Srbije, a donekle i Republike Srpske.
Opisujući delovanje lokalnih sarajevskih muslimanskih lidera uoči austro-ugarske okupacije krajem devetnaestog veka, Ivo Andrić u jednoj noveli pominje „besmisleno turkovanje, ograničenost i praznu govorljivost”. Ako reč „turkovanje” zamenimo rečju „srbovanje” dobićemo precizan opis dobrog dela njihove predizborne kampanje uoči lokalnih izbora u Nikšiću. Otud se i pokazalo da za razliku od Đukanovića i DPS-a, oni ni blizu nisu ostvarili svoj maksimum, pošto se deo izbornog tela na koji su računali prelio ka Demokratama Alekse Bečića koje je ovde podržao i premijer Zdravko Krivokapić.
Jedan od razloga zašto su za Demokratski front ovi izbori bili toliko značajni bila je njihova žarka želja da na tragu rezultata koje su projektovali ultimativno zahtevaju rekonstrukciju vlade. Takve ultimatume im sada ne bi bilo pametno postavljati. U džentlmenskom dogovoru, oni bi, kao najjača među partijama koje na državnom nivou čine koaliciju, trebalo da dobiju gradonačelnika. Iako su Demokrate i URA u zbiru u Nikšiću dobili više glasova od DF-a, gradonačelnik iz DF-a ne bi trebalo da bude sporan. Zauzvrat, oni bi morali da daju određen „grejs period” vladi koja jedva da je dosad prebacila poslovičnih sto dana, a koju su njihovi važni funkcioneri sve vreme kritikovali, iako su deo skupštinske vladajuće većine.
Naposletku, ovi rezultati izbora bi se mogli pokazati kao dobri za sve koji žele napredak Crne Gore. Najpre, ispostavilo se da je DPS ipak još uvek u nokdaunu, a ne baš u nokautu, što je hvale vredno upozorenje. Zatim, stigao je signal da nipošto još nije vreme za otvoreno sukobljavanje članica odnedavne vladajuće koalicije. Na kraju, i pored različitih apokaliptičnih najava, što je možda i najvažnije, Crna Gora se pokazala kao zrela demokratija, uprkos pandemiji, izlaznost je bila ogromna, a ozbiljnih incidenata praktično nije bilo, ni pre izbora, ni u izbornom danu, ni neposredno nakon izbora.
To je pozitivan tas na terazijama prvih postizbornih dojmova. Onaj negativni tiče se već pomenute tendencije „nacionalizacije” najvećih stranaka. Otud je važnost Demokrata i Pokreta URA i veća nego što na prvi pogled izgleda. Nijedna država nije večna, no dugovečnost Crne Gore je u rukama njihove politike.
O novom hladnom ratu i drugim vrućim temama pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
