Piše: Dragoslav Dedović

U Beogradu se ponekad vozite jednom ulicom, a ona menja svoja imena ne menjajući pravac. Dušanova. DŽordža Vašingtona, 27. marta.

I da, Kraljice Marije, gde sam osamdesetih znao odlaziti na Mašinac na svirke.

Na ćošku Dobračine i Dušanove sam u prvoj deceniji ovog milenijuma godinama radio, pa poznajem taj kraj. Dorćol (ako ćemo pravo – Dorčol) je podeljen na onaj iznad Dušanove, buržujski, i onaj ispod nje za koga poznavaoci pomalo preterano tvrde da je jedini autentični Dorćol, u svakom slučaju – njegovo tvrdo jezgro.

Kada kod Skadarlije istom ulicom pređete iz Dušanovog 14. veka u Vašingtonov 18. vek, dugo se ne dešava ništa, sve dok Takovska ne označi prelazak u Ulicu 27. marta. To je nagli skok u 20. vek.

Reč je o 27. martu 1941. kada je grupa prozapadnih oficira izvela puč, zbacila Namesništvo sa knezom Pavlom Karađorđevićem, proglasila punoletnim kraljevića Petra Karađorđevića i učinila upravo potpisani Trojni pakt mrtvim slovom na papiru.

Naš puč, vaš puč, njihov puč?

Okrugle godišnjice, a ovo je jedna takva, jer se radi o događaju od pre tačno 80 godina, služe ljudima da u skladu sa svojom kulturom sećanja, postave poprilično teško pitanje: šta je nama danas 27. mart 1941?

U vreme socijalističke Jugoslavije postavljen je nerealan znak jednakosti između komunističkog i patriotskog otpora Trojnom paktu. Činjenica je da su prozapadne oficire u demonstracijama koje su usledile podržali i ljudi kojima je uzor bio Staljin i oni kojima je autoritet bio patrijarh Gavrilo Dožić. Posle rata je celom događaju pridodat mit o ključnom jugoslavenskom doprinosu savezničkoj pobedi – odgađanjem napada na Sovjetski Savez, što je navodno sudbinski gurnulo Hitlerov Vermaht u ljutu rusku zimu, gde se blickrig zaglavio.

Potom je slavljena, ali i osporavana grupa oficira koji su organizovali puč. Onda su u događaju postali sve vidljiviji znaci engleskog tajnoslužbaškog huškanja. A oprezno su pomolili glavu i oni koji su se upitali, nije li nejakoj kraljevoj Jugoslaviji bilo pametnije da ne ljuti Hitlera.

Svi ti narativi stoje manje-više ravnopravno u kolažu srpskih istorijskih slika o tom danu. Reklo bi se da je taj pluralizam pojednostavljenih predstava na granici kakofonije, ali šta da se radi. Volimo da mislimo o sebi u kategorijama koje više podstiču kolektivnu nadmenost, nego da sledimo trezveni poriv slaganja činjenica u sliku koja bi nas nečemu naučila.

Kad ti London pronađe dušu

Možda je plodotvornije da se zapitamo šta je ostalim svetskim igračima značio 27. mart 1941. Englezi su, poznato je, posle uspelog puča otvorili šampanjac. Vinston Čerčil je izrekao čuvenu pohvalu da je Jugoslavija ponovo pronašla svoju dušu.

Meni pada na pamet britanski cinizam. Vojna podrška Beogradu – ne. A jugoslavenski ustupci Hitleru? Ne, to nikako. Dakle, Jugoslaviji je dato da „pronađe dušu“ desetak dana pre nego što će je pod nemačkim čizmama konačno ispustiti, ne bi li Londonu i Moskvi bilo malo lakše u odnosu na agresivni Berlin.

Britanci su znali da Hitler ima nameru da napadne Grčku, jer su tamo njegovi saveznici Italijani tog marta neslavno prošli. Britanci nisu sedeli skrštenih ruku. Prepustiti Trećem Rajhu Sredozemlje značilo bi biti odsečen od nafte i kolonija. Zato su uputili svojih 58.000 boraca da podrže Grke. Neutralna Jugoslavija nije bila po volji Lobelgradndona, ali potpisivanje Trojnog pakta sa propagandnom pompom 25. marta u Beču Velika Britanija shvata kao direktno ugrožavanje njenih interesa na Balkanu i u Grčkoj. Pokrenuli su sve svoje brojne veze i mehanizme u Beogradu, agente Uprave za specijalne operacije, koji su, naravno, čitali „Istoriju Srbije“ iz 1917. britanskog istoričara Herolda Temperlija. Iz toga su razvili uputstvo za upotrebu Srba – samo ih naljutiš i podstakneš u pravcu patriotizma.

„Srpska zaverenička rulja“

Od vesti koju su Britanci propratili penušavim vinom Hitler je doslovno zapenio. Nije računao s tim obratom. NJegova zabrinutost zbog Musolinijeve nesposobnosti da savlada Grčku dodatno su povećali beogradski pučisti. Treći Rajh nije mogao da napadne Sovjetski Savez sa otvorenim južnim frontom. A rumunska nalazišta nafte – energetska osnova nacističke vojne mašinerije – bila bi sa Britancima u Grčkoj i sa nepouzdanom Jugoslavijom – u dometu bombardera.

Iako to ne ide u prilog klišeu o Hitleru kao apriornom mrzitelju Jugoslavije i ideološki zatucanom srbožderu, istorijski je fakat da je on iz pragmatičnih razloga želeo da pridobije Jugoslaviju bez rata. Zapisana je njegova izjava da za „prijateljski odnos“ prema Jugoslaviji „ne bi smela nijedna žrtva da se posmatra kao prevelika“. Martovski puč ga je vratio na njegovu austrougarsku traumu.

Hitler je uzviknuo da su pučisti „srpska zaverenička rulja“. Zapretio da će „konačno spržiti taj čir na Balkanu“. Od tog trenutka on smatra Jugoslaviju nesigurnim saveznikom zbog tradicionalnog slovenačkog i srpskog antinemačkog držanja. Rezultat takvog toka misli je Hitlerovo „Naređenje broj 25“: „Vojni puč u Jugoslaviji promenio je političku situaciju na Balkanu. Jugoslavija mora, čak i ako nam odmah garantuje lojalnost, da se posmatra kao neprijatelj i zato se mora razbiti najbrže što se može“. Posle 27. marta stvari su krenule neumoljivom ratnom logikom.

Jedan je bio protiv

U Beogradu su 27. marta demonstranti palili nemačke zastave, polupali nemačke biroe, a sutradan je u Sabornoj crkvi nemački poslanik Viktor fon Heren vređan, dok je gomila pljuvala na njegov automobil. Interesantno je da je upravo taj Viktor fon Heren, nemački diplomatski predstavnik u Beogradu do zadnjeg časa pokušavao da spreči rat.

Uprkos Ribentropovom izričitom naređenju, on je zadržao intenzivan kontakt s pučističkom vladom. Pokušao je da ubedi jugoslovensku stranu da bi demobilizacija možda mogla da zaustavi rat. Šest dana pre kobnog napada na Beograd obavestio je jugoslovensku stranu o predstojećem bombardovanju. Uložio je u Berlinu protest zbog planiranog ratnog pohoda i onda je po kazni premešten „na čekanje“, čime je njegova diplomatska karijera bila završena. Umro je u Bavarskoj 1949.

Nije na odmet da se primeti, da Viktor fon Heren nije mogao da zaustavi realizaciju „Naređenja broj 25“ i njegovo pretakanje u šestoaprilsku „Operaciju kazneni sud“. Ali da je to ipak očajnički pokušavao, žrtvujući time diplomatsku karijeru.

Periferijsko pamćenje

General Vojnog vazduhoplovstva Borivoj Mirković bio je motor puča. On danas ima svoju ulicu u Parcanima, u mestu sa oko 600 stanovnika, negde tridesetak kilometara južno od Beograda. Taj čovek je, posle aprilskog sloma 1941, poslednji poleteo u evakuaciji kraljevske svite sa aerodroma u Nikšiću, sa osam sanduka zlata u avionu. Oborila ga je grčka protivvazdušna odbrana, polomio je obe noge. Bio je posle rata oficir britanskog vazduhoplovstva i umro je u Londonu 1969.

General Dušan Simović je prošao nešto bolje – po njemu se zove slepa ulica između Ugrinovaca i Batajnice, a Ulica Dušana Simovića postoji i na izlazu Borče prema Ovči. Ne znam da li je bilo presudno to što je general Simović svedočio u procesu Draži Mihailoviću ili što je kao kraljevski oficir iz Londona podržao partizansku borbu, ali on je umro u Beogradu 1962. NJegov prijatelj Šarl de Gol ponekad bi poslao francuske diplomate da ga obiđu u njegovoj beogradskoj kući i pitaju ga da li mu nešto treba.

Pučisti su uglavnom mislili da spasavaju nacionalnu čast, korigovali su nemušti pokušaj kneza Pavla da u situaciji u kojoj postoje samo gubitničke opcije izabere „manje zlo“. Čim su došli na njegovo mesto hteli su da Berlinu ponude ispunjavanje potpisnih obaveza. Bilo je kasno. Uskoro su i monarhisti i komunisti i građanski političari shvatiti da parola engleskih obaveštajaca „bolje grob nego rob“ nije metafora, već jednosmerna krvava istorijska ulica na čijem će kraju nastati nepregledno groblje.

Kako su Francuzi priznali veliki genocid, pročitajte OVDE.

Izvor: Dojče Vele