Evropska unija učinila je sve kako bi zemljama donatorima približila očajnu situaciju u kojoj se Sirijci nalaze nakon deset godina rata. Na dvodnevnoj donatorskoj konferenciji na kojoj su učestvovali predstavnici 50 zemalja i 30 međunarodnih organizacija nije bilo sumnje da je stanje dramatično: dvanaest miliona izbeglica, više od polovine u susednim zemljama, uništen zdravstveni sistem i škole, odnosno onemogućen svaki drugi pristup obrazovanju. Devet od deset Sirijaca živi u apsolutnom siromaštvu, a hitna humanitarna pomoć potrebna je za 13 miliona ljudi. Ujedinjene nacije procenjuju da je potrebno prikupiti deset milijardi dolara.
Međutim, na kraju konferencije pokazalo se da je došlo do „zamora donatora“. Sa 5,3 milijardi dolara prikupljena je samo polovina potrebnih sredstava, a 1,7 milijardi došlo je od najdarežljivijeg donatora – Nemačke. Više od 500 miliona evra ponovo je odobreno iz budžeta EU, a druge zemlje su ostale uzdržane. Velika Britanija je, na primer, svoj ionako mali doprinos smanjila za trećinu – na 200 miliona funti.
Manje borbi, ali još uvek nema mira
„Na vojnom planu je bilo relativno mirno, ali to ne znači napredak“, opisao je situaciju u Siriji na početku konferencije visoki predstavnik EU za spoljne poslove Žozep Borel. „Pregovori u Ženevi o procesu političkih reformi praktično su zaustavljeni. Napredak je hitno potreban“, naglasio je Borel. Evropska unija i njene članice prikupile su dve trećine celokupne pomoći Siriji u poslednjih nekoliko godina. Od početka rata 2011. ta pomoć je iznosila gotovo 30 milijardi dolara.
Pandemija korone dodatno je pogoršala situaciju. Sirijska privreda je na kolenima, valuta je propala i cene hrane višestruko su povećane. Sve to dovodi do „više gladi, neishranjenosti i bolesti“, rekao je Mark Loukroft, poverenik UN za humanitarna pitanja: „To je za Siriju deset godina očaja i katastrofe“.
Gostoprimstvo ima granice
Susedne zemlje jasno su stavile do znanja da njihovo gostoprimstvo ima granice. Posebno je libanski premijer Hasan Dijaba, koji je podsetio prisutne da 60 odsto svih Libanaca sada živi u siromaštvu, naglasio da između njih i sirijskih izbeglica vlada napetost. „Boravak Sirijaca u Libanu mora biti privremenog karaktera, a integracija nije cilj“. Te reči libanskog premijera zvučale su kao pretnja.
Od katastrofalne eksplozije u luci u Bejrutu prošle godine, Liban je na ivici snaga, kako u ekonomskom, tako i u političkom smislu. Vlada više nije funkcionalna, ali odbija da se povuče. Sprema se sledeća drama, jer 1,5 miliona sirijskih izbeglica živi u Libanu. U odnosu na broj domicilnog stanovništva to je više nego u bilo kojoj drugoj zemlji koja je prihvatila izbeglice. Potencijal za političke ucene je očigledan.
Jordanski ministar spoljnih poslova Ajman Al Safadi je umerenijim tonom pozvao na veću podršku za oko milion sirijskih izbeglica u njegovoj zemlji. On je takođe naglasio da je potrebna ne samo hitna pomoć, već pre svega škole i obuka za mlade Sirijce koji će u narednih nekoliko godina morati da krenu u obnovu svoje otadžbine.
Politički igrači
„Trajno političko rešenje na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti UN jedini je izlaz“, izjavio je zamenik turskog ministra spoljnih poslova Sedat Onal. Ali za to bi, dodaje, sve uključene strane morale da dogovore zajednički kurs. Turska bi podržala mirovni proces u Ženevi, ali i u Astani, gde se on održava pod ruskim vođstvom, ali potrebna je „veća dinamika“.
Onal je istovremeno potvrdio turski interes za severnu Siriju i stavio teroriste ID u istu ravan sa kurdskim borcima IPG koji su, kao partneri SAD, značajno doprineli vojnoj pobedi nad terorističkom ID. Ankara, međutim, ostaje njihov neumoljivi protivnik.
Kao najvažniji zagovarač Asadovog režima Rusija se pokazala žilavom: pomoć Siriji ne bi trebalo politizovati i uslovljavati, upozorio je zamenik ministra spoljnih poslova Sergej Veršinin. S obzirom na to da većina međunarodne zajednice odbacuje bilo kakvu podršku Asadovom režimu, on se požalio na „nedostatak političke volje za pronalaženjem rešenja“. Rekao je i da odbacuje diskriminaciju sirijske vlade i sankcije protiv nje.
Američka ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama Linda Tomas-Grinfild, otvoreno je rekla ne: „SAD neće pružiti pomoć u obnovi bez napretka u političkom procesu“. Drugim rečima, sve dok Bašar el Asad stoji na putu prelaznoj vladi u Ženevi, postojaće samo hitna humanitarna pomoć, a sankcije protiv režima će ostati. „Jedanaesta godišnjica rata ne sme izgledati kao deseta godišnjica“, naglasila je ambasadorka Tomas-Grinfild. „Zbog toga bi Vašington morao da preuzme političku inicijativu“.
Prethodno je propao pokušaj američkog državnog sekretara Entonija Blinkena da se Rusija nagovori da otvori druge granične prelaze na severu, između Turske i Sirije. Saradnici UN trenutno smeju da koriste samo jedan granični prelaz kako bi dostavili humanitarnu pomoć. O tom spornom pitanju na leto će se ponovo pregovarati.
Obnova Sirije sa ili bez Asada?
U intervjuu za Dojče Vele, poslanica nemačke Ozlem Demirel zatražila je ukidanje postojećih sankcija protiv Asadovog režima. „Sirijci nemaju šta da jedu, nemaju bolnice i nemaju perspektivu. Politika se vodi na račun običnih ljudi“. Zahtevala je da EU pomogne u obnovi zemlje. Neke organizacije za pomoć pridružile su se tom zahtevu i žele da napuste „doktrinu obnove bez Asada“.
Ali to nije mišljenje većine u Evropskom parlamentu – naprotiv. Predsednik Odbora za spoljne poslove David Mekalister naglasio je potrebu da se obezbedi da novac za pomoć ne bude preusmeren na obnovu. Rekao je i da Asadu nije mesto za pregovaračkim stolom i da se „taj princip ne može zaobići“.
Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas drži se istog principa: „Bez značajnog političkog procesa neće biti obnove“. A to, prema mišljenju Berlina i Pariza, znači i da Asad mora da odgovara pred Međunarodnim sudom za masovna kršenja ljudskih prava. Ali sve dok ga Moskva štiti, njegov režim ostaje na vlasti, a pregovori u Ženevi zamrznuti.
Evropljani se tu pojavljuju samo kao platiše i to tek za ublažavanje najgorih posledica humanitarne katastrofe u Siriji i susednim zemljama koje su primile izbeglice. Politički međutim, oni sada imaju priliku da traže solidarnost s novom američkom vladom kako bi se suprotstavili osovini Moskva-Teheran-Damask.
O grupisanju ruske vojske na ukrajinskoj granici pročitajte OVDE.
Izvor: Dojče Vele
