Piše: Aleksandar Fatić
Režim u Srbiji je, i u situaciji maksimalne pretnje po opstanak stanovništva i po njegovo zdravlje, pokazao da mu uopšte nije stalo do života i opstanka Srbije, ni koliko do lanjskog snega. Umesto da uvede ozbiljne restriktivne mere i ubrza vakcinaciju sopstvenog stanovništva, slušajući preporuke ozbiljnih lekara, a ne onih okupljenih u Kriznom štabu, kojima se već smeje cela Srbija, režim organizuje masovnu vakcinaciju stranih državljana na teritoriji Srbije!
To režim ne čini na logičan način, nakon što vakciniše celo svoje stanovništvo, ili sve one koji to žele, slanjem vakcina drugim zemljama, nego tako što, u situaciji dok bukti korona epidemija, poziva državljane susednih zemalja da dođu u Srbiju, i to ne blizu granice, nego po celoj unutrašnjosti Srbije, i stanu u red sa građanima Srbije da prime vakcinu!
Ova vrsta populizma u Evropi nije zapamćena bar od vremena Musolinija.
Vladajuća struktura je pokazala da apsolutno ni od čega ne preza da zadrži vlast. NJoj nije važno ni da li je saveznik sa Evropom, Rusijom, Kinom, Severnom Korejom ili Azerbejdžanom, da li u zemlji vlada potpuna tiranija nad ljudima, njihovim porodicama i decom, nije im važno to što sudovi i tužilaštva ne postoje, to jest predstavljaju ispostave vladajuće stranke, što ljudi isplivavaju iz Dunava obučeni u sred zime pod okolnostima koje „nisu sumnjive“, potom se kremiraju i tajno sahranjuju bez imena i prezimena na nepoznatim lokacijama. Nije joj važno ni to što politički protivnici prvo bivaju predmet medijskog blaćenja, a onda neki ubijani metkom u leđa, a neki predmet najsramnijih optužbi, za silovanje, za krađu, za račune u inostranstvu, za nasilje.
Važno joj je samo jedno: gola, prosta, primitivna vlast.
Platon je svojevremeno pisao da čovek koji toliko teži vlasti po definiciji ne sme biti na vlasti, nije za vlast. Čovek koji je opsednut vlašću nije sposoban da tu vlast vrši ni minimalno na opšte dobro, prosto zato što se opšte dobro razlikuje od njegovih političkih i drugih interesa koji mu omogućuju nastavak vladanja.
Primer vakcinacije pokazuje upravo validnost ove Platonove teze u Srbiji danas. Najpametniji i najbolji student Sime Avramovića svakako smatra da je dovođenje celog sveta na vakcinaciju tuđim vakcinama u Srbiji epohalan potez, dostojan Cezara, ili Napoleona. U tom uverenju, kako se čini, i leži koren svih problema sa aktuelnom vlašću, a to se vidi i iz sudbine ljudi kojima su upravljali Cezar i Napoleon. Na njihovom primeru se vidi kako opsednutost vlašću direktno protivreči opštem interesu.
Moglo bi se do unedogled nabrajati koji sve aspekti javne politike odražavaju ovaj cezaristički način mišljenja, čija je sudbina za one koji su mu potčinjeni istorijski više nego jasno pokazana i utvrđena. Takvi narodi prosto propadaju.
Hegel je pisao da postoje „neistorijski narodi“, a to su narodi koji nisu u stanju da upravljaju sami sobom. Nepravedni kritičari Hegela su ga optuživali za rasizam, jer je među neistorijske narode ubrajao Slovene, ali Hegel je u stvari imao u vidu činjenicu da neki narodi, koji više puta pokažu da nisu u stanju da izaberu odgovarajuće ljude i institucije da ih vode, na neki način „ispadaju iz toka istorije“.
Opisano ispadanje iz istorije pre svega karakteriše konfuzija u pogledu prioriteta, i to vrlo slično ulozi konfuzije u životu čoveka, pojedinca.
Može li se za društvo čiji lideri prvo sede na hoklici kod Donalda Trampa i potpisuju sve što im se poturi, potom, neposredno pred američke izbore, agituju za Trampa, a potom, kada Tramp izgubi izbore i na vlast dođe njegov politički oponent Bajden, vređaju evropske parlamentarce, proglašavaju Kinu i Emirate za civilizacijske i političke uzore i najveće prijatelje, sve to dok u prestonici podižu spomenik Sv. Simeonu Mirotočivom u verziji sa mačem, dakle Stefanu Nemanji iz njegovih manje blagočestivih dana.
Zar nije opisana konfuzija u stvari prava politička, vrednosna i kulturna shizofrenija, koja daleko prevazilazi Hegelovu tezu o nesposobnosti upravljanja samim sobom?
Miroslav Krleža je balkanska društva opisivao kao zadimljene kafančine u kojima većina prisutnih jedva čeka da nestane svetla da bi izvadili noževe i počeli da se obračunavaju. Ta jednostrana paradigma pratila je Balkan i u kasnijim društvenim analizama, pa tako kod Rastka Močnika postoji narativ o viziji Balkana na Zapadu kao „vojne kasarne“ koja na život gleda na militaristički i agresivan način.
Sadašnjost je unekoliko različita. Svi delovi Balkana osim Srbije koprcaju se da se izvuku ispod tog ideološkog šinjela „zadimljene krčme sa noževima“ i da se urede u Hegelovom smislu: da razviju logičnu, relativno jednostavnu, smislenu politiku i da pokušaju da na vlast ne dovode Cezare ni Nerone, nego bar mediokritete.
Nasuprot svima, Srbija kao da nastoji da pokaže da je ta preostala zadimljena krčma upravo ona.
Močnikov narativ kojim se ovo ponašanje opisuje kao militarističko mi se čini neispravnim, mada slikovitim i interesantnim. Naime, nema ničeg vojničkog u sadašnjoj Srbiji: ona je jedan provizorijum, jedna teritorija, kako se to danas popularno kaže, u kojoj vladar, kao u predmodernim zajednicama, izlazi na balkon pred izgladnelu masu, i baca joj komade mesa, vakcina, obećanja, evra, kao lične poklone za koje očekuje glasove na izborima. Ova vrsta divljaštva suprotna je militarističkoj kulturi uređenosti, strogih pravila, predvidljivosti i jasnih procedura. Srbija nikako nije kasarna: ona je ledina. Ponašanje vladara na ledini najviše liči ponašanju domaćina na seoskom imanju, koji životinje hrani, poji, vakciniše, i povremeno odvaja na stranu da se više ne vrate u svoje stado.
Ledina je, naravno, mnogo opasnije mesto od kasarne. U kasarni se proverava brojno stanje ljudstva, vodi se računa o zdravlju vojnika i oficira, o njihovoj opštoj dobrobiti, i, iako strogo kontrolisani, oni su relativno bezbedni.
Na ledini teku različite reke, od kojih neke nose leševe udavljene tokom rekreativnog kupanja u januaru, u odelu. Na ledini se puca u leđa političkim protivnicima dok ulaze u sedište svoje političke stranke, novinarima koji kritikuju vlast. Na ledini svako može da postavi tarabu i nazove je tabloidom, ili čak ozbiljnom novinom ili televizijom, i na njoj da objavljuje najgore i najcrnje uvrede i klevete protiv pristojnih ljudi. U vojsci to nije moguće. Dakle, Srbija nikako nije „kasarna“.
U ovakvoj društvenoj i političkoj situaciji, najsramnija je uloga sudstva. Umesto da bude elita društva, ako samo već na seoskom domaćinstvu, da u sudstvu bar prebivaju one najplemenitije životinje i najinteligentnije životinje, samim tim i one sa najviše obzira i estetski najprihvatljivije, poput pasa i konja, u oboru pravosuđa u blatnjavom balkanskom domaćinstvu caruje kukurikanje, groktanje, mukanje i preteće otrovno šištanje, uz neopisivu nečistoću i odbojnost koja čini da ni pristojni ljudi, pa ni Evropa, takvom pravosuđu ne žele da priđu ni da ga prihvate i verifikuju.
Potrebno je mnogo voleti čoveka i svoj narod da bi neko kao blaženopočivši patrijarh Pavle apelovao: „Budimo ljudi, a ne životinje“.
Uzgred, napomenuo bih, završio bih tekst jednim pravnim disklejmerom: u Dunavu se ne kupam, pogotovo ne u odelu, novca ni nekih zabranjenih računa nemam, a silovanja se gnušam. Toliko.
O legalizaciji izopačenosti u Srbiji pročitajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari
