Piše: Rebeka Vest

Za Hrvate je 18. vek protekao u znaku podređenosti Mađarskoj i nepokolebljive, bezumne i strasne ljubavi prema Austriji. Nesposobnost Austrije je rasla i dovela do krize iz 1848. Uza sve ostale ludosti Franc I i Meternih došli su na nesrećnu ideju da zatvore mađarsku skupštinu na četrnaest godina, što je među Mađarima izazvalo pravu uzbunu. Mađarski nacionalizam je od posebne fele: ispoljava se prezirom i mržnjom prema nacionalnom osećanju bilo kog drugog naroda. To se pokazalo i kroz njihov neverovatan odnos prema pitanju jezika. Do besa ih je dovodilo to što nisu mogli da govore svoj jezik i što su morali da se služe nemačkim; ali im je bilo nezamislivo da njihovi susedi – Hrvati, Srbi ili Slovaci – žele da se služe svojim jezikom, ili, uostalom, bilo kojim drugim, a ne mađarskim. Žestina koju je čuveni mađarski patriota Lajoš Košut pokazao povodom ovog pitanja graničila se s ludilom, posebno zato što Košut nije imao ni kap mađarske krvi, već je bio čisti Slovak. Kada je preuzeo rukovođenje Nacionalističkom partijom, objavio je kao jedan od svojih glavnih ciljeva uništenje hrvatskog identiteta. Rekao je da će suzbiti hrvatski jezik mačem i doneo izborni zakon u kome se ime Hrvatske nije pominjalo nigde, a hrvatski okruzi bili su predstavljeni kao mađarski.

Tada su Hrvati još jednom pokazali koliko vole Austriju i koliko joj veruju. Poslali su izaslanike u Beč da od cara Ferdinanda zatraže dozvolu za razvod od Mađarske, ponude podvrgavanje Habzburzima i imenovanje mladog oficira Jelačića za bana Hrvatske. Car se poneo s lepršavom spetljanošću nemačkih turista u vozu (u delu o putovanju – prim. red.). Pretila mu je kataklizma. Bio je okružen revolucionarno nastrojenim Bečlijama, nezadovoljnim Česima i nevernim Mađarima; jedini njegovi odani podanici bili su Hrvati. Ali, oklevao je da udovolji zahtevima poslanstva, čak bi ih i odbio da se nekim ljudima u dvorskim krugovima Jelačić nije dopao. Pošto je postavljen za bana, Jelačić je šest meseci širio antimađarska osećanja po Hrvatskoj, a potom je, u septembru 1848, na čelu pedeset hiljada hrvatskih vojnika prešao granicu i porazio mađarsku vojsku koja je žurila u pravcu Beča da pomogne revolucionarima. Niko ne može reći da Mađari nisu izuzetni vojnici, ali ovaj put Hrvati su bili jednako dobri, a imali su i tu prednost da je vođa njihovog protivnika bio ludak. Nisu čak morali da drže Mađare na odstojanju, jer je Košut u svom ludilu objavio da su Habzburzi zbačeni i da on vlada Mađarskom. Do tog časa program revolucionara bio je da dobiju autonomiju u okviru Austrije. Izlazak van okvira programa značio je da Rusija mora da se umeša. Oni koji se plaše boljševičke Rusije koja se meša u poslove drugih zemalja, toliko beznačajne da nikada nisu bili krunisani uspehom, zaboravljaju da je carska Rusija dovela politiku spoljnog mešanja do tačke koju nijedna sila nikad nije prevazišla, izuzev današnjih fašističkih zemalja, i da je smatrala svojim pravom da brani dinastički princip ma gde on bio ugrožen. Posle Košutove proklamacije ruski car smesta je poslao sto osamdeset hiljada vojnika u Mađarsku. U leto 1849. Košut već beše pobegao u Tursku.

Jelačić i Hrvati spasli su Austrijsko carstvo. Zauzvrat nisu dobili ništa, osim ovog spomenika koji stoji na zagrebačkom trgu. Habzburzi su potom nastavili da se ponašaju samoubilački. Radili su sve da se carstvo raspadne, silovali vreme i začeli Sarajevski atentat. Umesto da Hrvatima daju autonomiju, zahtevali su njihovu potpunu podređenost centralnoj vlasti, oslobodivši ih mađarizacije da bi ih s jednakom surovošću podvrgli germanizaciji. A onda su ih, na kraju, potpuno izdali. Kada je stvorena Dvojna monarhija s ciljem da se Mađarska primiri, Hrvati su prosto predati Mađarima. Ne znam ni za jedan ružniji čin u istoriji (1). U njemu ima one niskosti koja se ponekad ispoljava u seksualnim navikama vrlo vulgarnih i bestidnih ljudi: recimo, čovek ostavlja ženu i zavodi mladu devojku, zatim se miri sa ženom i, da bi joj udovoljio, izlaže devojku javnom poniženju. Pa ipak, Austrija nije zaboravila 1848. godinu i Lajoša Košuta. Ostavila je spomenik kao podsetnik. Tako su hrvatski heloti stajali i vojnički pozdravljali svoje mađarske gospodare u senci spomenika hrvatskom generalu koji ih je poveo u pobedu nad mađarskom vojskom. To je najčudnija priča o suverenitetu za koju sam ikad čula.

Ali šta je ta priča značila za narod u Hrvatskoj, za ljude koje sam gledala, za ljude koji su mi prodavali robu na pijaci? Došla sam u Jugoslaviju zato što sam znala da prošlost gradi sadašnjost, i želela sam da saznam kako se taj proces odvija. Pa da počnem sada. Jasno je da on podrazumeva izvestan stepen ljudskog bola, koji traje stalno i svedoči o kontinuitetu patnje, zastrašujuće za svakog čoveka ušuškanog u sigurnost engleske ili američke prošlosti. Da li je trebalo da dođem na pijacu i, naoružana veštičjom magijom, dotaknem rame nekog seljaka i šapatom ga upitam: „Da li si ikada u životu upoznao mir?“ da sačekam njegov odgovor, prodrmam ga i pretvorim u njegovog oca i njemu postavim isto pitanje, i da nikad ne čujem odgovor: „Da“, koliko god daleko u prošlost išla? I hiljadu godina da se vratim u prošlost, uvek bih čula samo: „Ne, vladao je strah, neprijatelj je bio spolja, naši vladari iznutra, uz tamnice, mučenje, nasilnu smrt“.

Hrvatska istorija nikada nije stvorila nijednu veliku i divnu legendu kojom bi nadoknadila takve gubitke. Ona je beležila pojedinačna junačka dela kakva je malo koji narod mogao da nadmaši, ali ona se nisu uobličavala u neuništivu sliku pobede kojoj je bilo moguće okrenuti se kao spasu u trenutku poraza. Hrvati su uvek bili izuzetni vojnici; ali njihova najveća dostignuća utopljena su u trijumfe habzburških armija, koje su se trudile da se oni nikada ne uzdignu i ne istaknu, a njihova hrabrost i istrajnost najviše su se pokazale u sudarima sa Turcima, kojih je bilo mnogo, ali koji nisu rešavali ništa, te niti su zabeleženi u istoriji, niti su sačuvani u domaćem predanju. Jedina izuzetna vojna pobeda bila je uništenje mađarske vojske čiji je podsetnik bio spomenik Jelačiću, pobeda koja je jednako mogla biti i poraz.

Crno jagnje

Narednog dana siromaštvo ostrva postalo nam je još očiglednije. Naša prva ekspedicija odvela nas je ka severnom kraju ostrva, koji je od zimskog vetra zaštićen brdima; no ovaj put krenuli smo na jug, gde nema nikakvog zaklona od vetra koji divlja između Raba i susednog ostrva. Zemlja i ljudi ovde nisu samo tmurni, već i očajni. Većina kuća je prostrana, neke su gotovo prave tvrđave, jer običaji života nalažu da porodice, ma kako velike i razgranate bile, žive pod jednim krovom. Ima nešto posebno strašno i poražavajuće u kućama koje su vrlo velike i siromašne. Na tamnim otvorenim vratima jednog takvog zdanja, koje ne samo da nije primalo svetlost već kao da je ispuštalo tamu, stajao je dečak od sedam-osam godina, čekajući turiste sa cvetom u ruci. Moj muž zavuče ruku u džep, izvadi nekoliko novčića i pogleda ih da bi video kolika im je vrednost. Dečak zadrhta i ne izdrža: pruži ruku, zgrabi jedan novčić i pobeže u kuću. Nije uzeo sve novčiće, uzeo je samo jedan dinar, uplašivši se da će mu moj muž dati novčić od pedeset para. Kasnije smo naišli na slepog prosjaka, koji je čučao pored puta u društvu jedne devojčice. Dali smo mu deset dinara, što je otprilike deset penija. Devojčica ga protrese i povika mu nešto na uvo, gurnu mu metalni novac u ruku da ga opipa, a onda ga ponovo protrese, ljuta što ne shvata kakva ga je ogromna sreća zadesila; ali on je nastavio da se vajka.

Ali najtužnije biće koje smo videli nije bio prosjak. Bila je to žena srednjih godina i dostojanstvenog izgleda, koja je sedela na kamenom zidu malo udaljenom od puta, u velikom očajanju. Kada smo pola časa kasnije vratili istim putem, ona je i dalje sedela na istom mestu. I tu smo se susreli sa iznenadnom erupcijom maštovitosti i ljudske sposobnosti za smeh, čuđenje i izmišljanje. Na mestu gde se staza račvala naišli smo na grupu ljudi koji su ćaskali i svaki čas prekidali razgovor smejući se nestašlucima jaganjaca koje su poveli na pijacu. Razdragano su posmatrali kako bledožuto i crno jagnje odskaču od zemlje praveći svojim mladim, gipkim telima gotovo potpuno zatvorene krugove i kako se njihove šašave prednje noge klate dodirujući šašave zadnje noge. Ovi ljudi očito nisu bili neosetljivi prostaci.

Onog dana kad smo napuštali ostrvo popeli smo se na njegov najviši vrh. Vodio nas je jedan učtiv i inteligentan čovek, odeven u rite, iako je živeo u velikoj kući i bio jedan od naslednika popriličnog imanja. Na vrhu nas je sačekao predivan, čist, slani vazduh i jaga ali blagotvorna svetlost; jer tu nismo bili mnogo daleko od Grčke, gde je svetlost blagoslov, i gde se sve do sredine leta može u podne izaći bez naočara za sunce. Pred nama su ležala žutosmeđa ostrva u tamnoplavom moru. Na istoku ljubičastosive planine na obali dizale su se ka unutrašnjosti i belim oblacima, na zapadu dugačka, udaljenija ostrva pružala su se poput svitaka koje anđeli drže na svetim slikama. Naslonili smo se na kapiju; prvi put sam se nalazila na uzvišenju gde se nije moglo sesti a da se čovek ozbiljno ne povredi. Dok smo se odmarali, pokušali smo da odgonetnemo zašto je ostrvo u takvom stanju. Nije bilo nijednog stvarnog razloga da bude tako siromašno. U ovom delu Jadrana ima dosta ribe, naročito odlične lokarde; može se proizvoditi ulje i vino, i gajiti kukuruz, a moguće je držati i ovce i svinje. Priča se da je stanovništvo suviše lenjo da radi. To nam je rekao venecijanski Jevrejin koji je u gradu držao fotografsku radnju. „Radije će prositi nego da uzmu plug u ruke“, rekao je, i dok je to govorio naočare su mu blistale od samozadovoljstva; imao je ono karakteristično držanje nemačkih podanika Austrougarskog carstva koji mrze i preziru sve druge austrougarske podanike. Srbin koji je radio na Rabu kao lekar rekao nam je da ostrvljani ne mogu da rade uz ishranu kakvu imaju; setih se da je Marmon (guverner Ilirije u vreme Napoleona – prim. red.) pisao u svojim memoarima da je lenjost Dalmatinaca bila sveopšte poznata, ali da je sasvim nestala kada su im, dok su gradili puteve pod njegovom komandom, davali dovoljno hrane.

Razlog melanholije ovog ostrva treba tražiti u prošlosti, a ne u sadašnjosti. On je tek danas (1937. – prim. red.), od rata naovamo, otkako je Dalmacija postala deo slovenske države, dobilo priliku da uživa u plodovima svojih darova; no katastrofa je u međuvremenu pogodila svetsko tržište tako da nijedna zajednica ne može živeti bez oskudevanja ukoliko nije prethodno napravila neke rezerve. Rab to nije bio u stanju da učini. Neki od faktora koji su ga u tome sprečili bili su dela Božja, koje čovek nije mogao izbeći. Kuga ga je opustošila. Ali hleb njegovim gladnim ustima otimalo je carstvo. Bezobzirnost i okrutnost od kojih boluje svaka sila kada vlada ljudima koji nisu njeni i koja ne čuva sebe dajući svojim podanicima najveću moguću autonomiju, doneli su ostrvu glad i žeđ. Venecija je sprečila dalmatinske ribare da sebi obezbede život na jedini mogući način u doba kada nisu postojali hladnjaci: nisu mogli usoljavati ribu, jer je država imala monopol na trgovinu solju, i so ne samo da je bila izuzetno skupa već je u nekim krajevima nije ni bilo. Osim toga, Venecija nije dozvoljavala razvoj brodogradnje u Dalmaciji. NJena politika očigledno je bila da ove krajeve drži u zavisnosti i siromaštvu. To je jednom prilikom otvoreno i priznala, naredivši da se unište sve masline i dudovi koji su gajeni zbog svilene bube. Kad su Dalmatinci zapretili da će se dići na ustanak, zakon je povučen, ali mnogo dudova bilo je već posečeno; potom se potrudila da bude po njenom koristeći manje direktan put. Gotovo svi dalmatinski proizvodi, izuzev kukuruza, za koji je plaćana izvozna taksa od deset posto, morali su se prodavati u Veneciji po cenama koje je ona utvrđivala; ali svi oni koji su Veneciji iz nekog razloga bili potrebni – Austrija, Ankona, Napulj, Sicilija, Malta – mogli su prodavati svoje proizvode na dalmatinskoj obali. Takva neravnoteža izazvala je ozbiljne privredne poremećaje. To sveopšte uplitanje proizvelo je armiju douaniers (carinika – prim. red), a ona je, za uzvrat, stvorila armiju krijumčara.

To su bili razlozi zašto je Rab bio siromašan; ali postojao je i jedan dodatan, zbog koga je bio još siromašniji. Nije nimalo neobično što ljudi i žene na dalmatinskim ostrvima imaju lica kao raspeti Hristos. Mletačka republika nije uvek s Turcima ratovala oružjem. Dugo vremena zadovoljavala se da slabi nasrtaje osvajačkih trupa potkupljujući velikim svotama činovnike i oficire na okupiranim teritorijama. Novac za to nije poticao od Venecije. On je uziman od ljudi iz Dalmacije. Od ribe koja je trulila, poneka je ostajala zdrava, kada je taksa od deset procenata na kukuruz bila plaćena, a cena vune, vina i maslinovog ulja na venecijanskom tržištu oborena na najnižu moguću, prodavcu se ipak vraćalo ponešto. Od tog ostatka otiman je i poslednji dukat da bi se platio danak Turcima. Stanovnici Dalmacije odvajali su od svojih usta da bi spasli nas u zapadnoj Evropi od islama; a ironijom sudbine odbranili su nas tako uspešno da oni među nama koji bi da budu široki i slobodoumni, i koji, da bi se potvrdili kao takvi rastežu svoje umove i argumente do slaboumlja, mogu i ne trepnuvši da kažu da Dalmatinci možda i nisu morali toliko da se trude, jer islamizovan Zapad možda ne bi bio ništa gori od ovog danas. NJihova ludost se potvrđuje samim načinom na koji izgovaraju reč „Balkan“: on sugeriše haos koji prkosi ljudskoj vrlini i inteligenciji i koji ih sprečava da ga preprave u ono što bi on mogao da bude.

To su potvrđivala i moja sećanja: bilo je dovoljno da zatvorim oči i da osetim miris prašine, letargiju, bes i beznađe makedonskog grada, nekada ponosa Evrope, koji je predugo bio pod Turcima. Zapad je kriv za mnoga zla, vulgaran je, površan i okrutan kada je u pitanju ekonomija, ali nikada nije upoznao takvu smrt kakva je bila u hrišćanskim provincijama pod osmanskom vlašću. Od toga su me spasli stanovnici Raba: ili bi trebalo da kažem da me spasavaju i sada. Žena koja je sedela na kamenom zidu živi u nemaštini, jer je njenim zlatom kupljena moja bezbednost od Turaka. Nemoćna i zbunjena stajala sam na visokoj planini i gledala ostrvo prekriveno terasama na kojima su moji spasioci, mali i crni poput mrava, trčali tamo-amo, pokušavajući da svoju sudbinu učine boljom.

Kuda vodi borba protiv globalnog zagrevanja, saznajte OVDE.

Izvor: Stanje stvari/Odlomak miz knjige Rebeka Vest, Crno jagnje i sivi soko, Mono&Manana, 2001. str. 50-52. i 112-114