Čitav svet bez daha iščekuje hoće li Ukrajina i Rusija zaratiti oko Donbasa, kako se mnogi pribojavaju na osnovu skorašnjih dešavanja. Ranije sam postavio pitanje jesu li vakcine pravi razlog najskorije destabilizacije u Donbasu, ističući veliki strateški interes SAD da isprovociraju krizu koja bi Evropsku uniju stavila pod politički pritisak bez presedana da odustane od kupovine ruske vakcine Sputnjik V, koju neke njene glavne članice trenutno razmatraju, ali osim ove srazmerno niže strateške razine postoje i drugi razlozi.
Ukrajina hoće rat s Rusijom usled kombinacije unutrašnjih i spoljnih činilaca, uključujući želju njene elite da skrene pažnju s unutrašnje krize. To podrazumeva izlaganje sve popularnije opozicije učestalom lovu na veštice, privlačenje hitne finansijske pomoći sa Zapada radi oporavka sve slabije privrede, a možda i potrebu da postanu dovoljno važni Zapadu da konačno dobiju preko potrebne vakcine koje su ranije neobašnjivo odbili. Ne može se zanemariti ni jak uticaj ultranacionalističkih, odnosno fašističkih paravojnih skupina.
Na spoljnopolitičkom terenu, SAD, razume se, nastoje da prave probleme Rusiji kako god i gde god mogu. U trenutnim okolnostima, svaki trajniji rat u Donbasu teoretski bi izložio Rusiju dodatnim finansijskim izdacima, pored ostalih političkih posljedica poput njegovog korišćenja kao izgovora za uvođenje novih sankcija. U širem smislu, SAD se možda nadaju da sukob koji možda pokušavaju da isprovociraju mogu predstaviti na način koji im odgovara radi vršenja pritiska na Nemačku da se povuče iz ugovora o gasovodu Severni tok 2, ma koliko to trenutno imalo slabe izglede na uspeh.
Uspeju li SAD da razbukte sukob, jedini koji bi od njega eventualno profitirali bili bi ukrajinska politička elita i njeni inostrani pokrovitelji, ali i to bi bio mač s dve oštrice budu li ukrajinske oružane snage i njihove ultranacionalističke, odnosno fašističke paravojske potučene na bojnom polju. Suočen s takvim verovatnim razvojem događaja, Kijev bi mogao hitno zatražiti pomoć NATO, ali ostaje nejasno da li bi ona stigla, i ako bi – dokle bi išla i da li bi se upuštala u borbe s Rusiji naklonjenim pobunjenicima a možda čak i samom Rusijom, bude li ona intervenisala radi zaštite svojih granica i državljana.
Dosad je jedino izvesno da Ukrajina hoće rat. To dokazuju ne samo gore navedeni argumenti, već i predlog njenog glavnog pregovarača za Donbas da se pregovori iz Minska premeste u Poljsku, i pored njene nesporne pristrasnosti po ovom pitanju, kao znak da Kijevu nije stalo do mirnog rešenja, što je već odavno očigledno svim objektivnim posmatračima, jer upravo sama ukrajinska vlada odbija punu primenu dogovora iz Minska.
Ukrajinske provokacije protiv Donbasa, na koje ih podstiču SAD, počele su upravo sada usljed uspeha ruske „vakcinalne diplomatije“ sa EU, skorog završetka Severnog toka 2, niza unutrašnjopolitičkih kriza u Ukrajini, ali i Bajdenovog dolaska na vlast. Predsednik i njegova porodica su, prema izveštajima, odavno uključeni u korupcionaške afere s Ukrajinom, zbog čega imaju neposredan interes da joj pruže vojnu podršku, bez obzira na eventualna ranija obećanja drugih američkih zvaničnika. To bi moglo predstavljati opasnost i za Rusiju, pošto bi Bajden mogao učiniti nezamislivo šaljući u najgorem slučaju američke borbene jedinice u istočnu Ukrajinu.
Ukrajina, dakle, želi rat iz svojih razloga, ali ne bi imala ni najmanje šanse da ga izazove bez američke podrške, naročito od Bajdenove porodice. Niko drugi, ponajmanje Rusija, ne želi razbuktavanje još jednog sukoba u istočnoj Ukrajini, ali će Moskva braniti svoje legitimne bezbednosne interese u pogledu svojih granica i bezbednosti svojih državljana u Donbasu dođe li do naglog pogoršanja situacije. Grozničavo stremeći ratu, Kijev stoga rizikuje da otvori Pandorinu kutiju, usled čega bi moglo doći do potpunog sloma Ukrajine, i bez sukoba SAD i Rusije.
Rusiji naklonjeni pobunjenici i istoimena susedna država koja ih politički (po nekim spornim izveštajima i vojno) podržava odavno pozivaju Kijev da Donbasu dâ specijalni status koji je ukrajinska vlada prethodno prihvatila kao rezultat dogovora uz Minska. SAD neprestano vrše pritisak na Ukrajinu da ne primenjuje obećane političke reforme da bi je zadržale kao čir hibridnog rata na ruskoj granici, koji bi nastavio da progresivno izjeda njene legitimne bezbednosne interese do – eventualne spolja podstaknute – eskalacije u strateškom trenutku poput sadašnjeg.
kako je američki avion oteran sa ruske granice, pogledajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari
