Piše: Muharem Bazdulj
Građani iz regiona pohrlili su na vakcinaciju u Srbiju: red ispred Beogradskog sajmaKad su poslednjeg martovskog vikenda desetine hiljada građana Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Crne Gore, Albanije, ali i drugih zemalja, pohrlile ka Beogradu na besplatnu vakcinaciju, to je instantno bila svetska vest. Gotovo da bi se moglo kazati da se u poslednjih trideset godina o Srbiji u svetu nije pisalo pozitivnije. Čak i asocijacije koje prizivaju sportisti kao Novak Đoković ili Nikola Jokić teško mogu da se porede sa ovom situacijom.
Naravno, bilo je dežurnih skeptika koji su pokušavali sve to da svedu na meru sopstvenog cinizma. Po njima sve to nije ništa više od pokušaja Srbije da se uspostavi kao regionalni hegemon. Tobože, eto, vakcine bi svakako propale, pa je bolje da se nekako potroše nego da se bace. Takvi su imali prigovore i na izbor vakcine koja je korišćena za imunizaciju najvećeg dela stranih državljana, mada se radilo o jednoj od „zapadnih” vakcina, onoj priznatoj i u (celoj) EU. Bolje je i ne zamišljati šta bi takvi govorili da je za iste potrebe korišćena ruska vakcina ili tek – ne daj, Bože – kineska.
Zanimljivo je da srpska vlast čak i nije imala potrebe da od ove akcije eksplicitno pravi pi-ar događaj. Ta stvar i nije nelogična, u ovakvoj situaciji ima smisla slediti princip „manje je više”. Postojala je, međutim, jedna zgodna analogija koju, čini mi se, niko nije potegnuo. Naime, verovatno najčuvenija rečenica iz Sretenjskog ustava je verovatno ona iz člana 118: „Kako rob stupi na Srbsku zemlju ot onog časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Srbiju ili sam u nju pobegao”. Na takav način, posle nepunih dve stotine godina, moglo bi se reći: Koji god građanin, ma kako stupi na srpsku zemlju, bilo kao putnik, bilo kao gost, bilo kao turista, ima pravo da se vakciniše. Ima lirski nastrojenih patriota koji se uz uzvišenu retoriku prisećaju citirane odredbe Sretenjskog ustava, ali često nisu svesni da to ima smisla jedino ako se u svom vremenu pokušavaš ponašati na tom tragu. Vakcinisanje stranih državljana regije podseća na to, a naročito na to podseća vakcinisanje migranata, upravo onih ljudi koji u današnjem svetu najviše podsećaju na nekadašnje robove. Marko Milanović, redovni profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu, napisao je ovih dana: „Srbija, po mom mišljenju, ne samo da treba da vakciniše strance i svojim susedima pomaže, već je i dužna da to čini. (...) Zašto Srbija ima obavezu da pomogne strancima? Zato što je zdravlje pravo koje sleduje svakom čoveku. Ono je univerzalno i urođeno ljudskom dostojanstvu. Svi smo, pojedinačno i u okviru političkih zajednica u kojima živimo, dužni da pomognemo drugima u životnoj opasnosti, bez obzira na njihovo državljanstvo ili nacionalnost”. To je, naravno, tačno, ali veoma mali broj država drži se ovih pravila solidarnosti.
Zanimljivo je da je u praktično isto vreme, veliku pažnju srpske javnosti privukla izjava američke glumice Elizabet Olsen o Srbiji: „Zapravo nema ničeg jedinstveno srpskog, jer su oni tek oko 13 godina svoja zemlja. Oni nemaju ništa svoje, samo uzimaju od onih koji su u nekom momentu zauzeli njihovu zemlju”. Uz to je takođe rekla: „Srbi nemaju manire, non stop pričaju”.
Na slično provincijalan način kao kad krene oduševljavanje izjavama globalnih selebritija o prelepim Beograđankama, sjajnoj hrani u Srbiji i noćnom životu na splavovima, ove usputne tvrdnje izazvale su masu osuda i pljuvanja. Ima, međutim, nečega u izjavi Olsenove što uopšte ne mora biti loše.
Kad ona kaže da je Srbija tek „oko 13 godina svoje zemlja” ona očito aludira na činjenicu da tek odnedavno Srbija nije u državnoj zajednici sa Crnom Gorom. Koliko god neka vrsta moderne samostalnosti Srbije postojala već od početka devetnaestog veka, Srbija se u poslednjih stotinak godina u simboličkom smislu bila u dobroj meri „utopila” u Jugoslaviju. Jugoslavije nema već tridesetak godina, a sve zemlje nastale njenim raspadom krenule su pre Srbije u pokušaj svog globalnog „brendiranja”. U većini slučajeva to se baziralo na istorijskim mitovima, uglavnom srednjovekovnim.
Srbija, međutim, ima realnu tradiciju na koju može da se osloni. U tom smislu, i vakcinalna solidarnost nije nešto što je u srpskoj istoriji bez presedana. Iako su nažalost ratovi devedesetih kreirali ponešto mračnu auru oko Srbije, iz niza razloga današnji trenutak može se doživeti i kao svojevrsna „nulta tačka”. A iz te tačke valja birati tradiciju i na tu tradiciju se nastavljati.
O grehu Zdravka Krivokapića pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
